Dočekali smo jutro razgovarajući sa pobednikom Sarajevo Photography Festivala

Ivan Gundić je ovogodišnji dobitnik čak dve nagrade Sarajevo Photography Festivala; osvojio je prvo mesto u kategoriji konceptualne fotografije i Grand Prix nagradu festivala. Proglašenje dobitnika i uručivanje nagrade održalo se sinoć u Bosanskom kulturnom centru u Sarajevu, a Ivana sam ulovila za razgovor čestitajući mu telefonski. Razgovor se protegao kroz noć, jer naravno, teško je održati dinamiku postavljanja pitanja i davanja odgovora, dok provodite veče i noć u jednom od najsrdačnijih i najprijateljskijih gradova na svetu koji voli i zna i slavi uspehe, slaveći, iz jednog kafića i restorana u drugi.

Sarajlije znaju kako da slave, a ovaj dvostruki uspeh došao je kao cherry on top u periodu kada je Ivana u svoj pregled savremen fotografije uvrstio i hrvatski Ured za fotografiju. Sam Ivan je na društvenim mrežama napisao Kad sam se pripremao za prijemni na akademiji, rekli su mi ljudi da pogledam croatian-photography.com jer su tamo svi bitni ljudi koje moram da znam jer će sigurno biti u pitanjima… Fast forward do danas kada je Office for Photography u svoju antologiju značajnih autora i autorki Savremene hrvatske fotografije uvrstio – mene. Ne samo da je njegov umetnički rad prepoznat i cenjen kod kuće, već su ove regionalne nagrade pokazale da među nama radi, deluje i stvara mladi umetnik koji već sada ostavlja veliki i neizbrisiv trag kojim vodi ka bogatoj i uspešnoj budućnosti

Prateći tvoj rad vidim da spajaš i eksperimentišeš sa medijem fotografije u nekim drugim i drugačijim okolnostima, stanjima i situacijama. Rekla bih da za tebe fotografije nije plošan predmet koji se posmatra (samo) na zidu… Šta je za tebe fotografija?

Fotografija, kao medij i kao koncept sa svojim prednostima i ograničenjima, za mene je definitivno više od samo neke plošne formalne reprezentacije, na zidu ponuđene posmatraču na neku vrstu vizualnog uživanja. U fotografiji kao mediju prvenstveno sam pronašao plodno tlo da progovorim o ljudima, odnosno suživotu ljudi i slika kroz koji se manifestuju naše navike i nastojanja da zabeležimo i očuvamo ono što smatramo bitnim. Kako na nivou pojedinca, tako i na nivou društva. Flusser je rekao da tehnički izum kamere potiče iz transhistorijskog domena nauke i tehnologije kako bi se omogućilo ljudima, iz ove naše istorije u kojoj sve prolazi i ništa se ne ponavlja, da izvuku jednu malu sliku ili trenutak i zadrže je iznad nemilosrdnog i razornog protoka vremena. Ali to je tako zamršeno i komplikovano…

Mene fotografija kao koncept fascinira, posebno iz današnje perspektive potpune demokratizacije i hiperprodukcije slika, jer mislim da razotkriva svesno ili nesvesno nastojanje nas malih ljudi da se na ovaj ili onaj način zadržimo u velikom vremenu koje nas okružuje.

Photo: Vana Katančić

Mislim da to jednako važi i za selfie sa prijateljima na kafi i za čuvanje najintimnijih porodičnih albuma. S druge strane, fotografija može da laže kao i da govori istinu, može da komunicira na bezbroj načina u zavisnosti od namera kamermana/autora. Ona može da bude deo nekog arhiva, verodostojan dokaz o snimljenom događaju isto kao i politički čin nekog sumnjivog revizionizma. Poanta kojoj se uvek iznova vraćam je da fotografija predstavlja komunikacijski kanal, danas značajniji nego ikad, kojim ljudi prenose znanje kroz vreme i da iz te komunikacije može puno da se zaključi o samim ljudima. Šta i zašto ljudi žele da pamte, i kako žele da budu zapamćeni. Smatram da je to vrlo bitno.

Prilično eksperimentišeš sa fotografijom, tvoj rad Memogram je 2022. izazvao dosta reakcija, pa i osvojio nagradu na Salonu mladih. Nisam primetila mnogo, ili uopšte, umetnike koji na ovaj način tretiraju fotografiju. Zašto to tako radiš? Gde je inspiracija, koji su razlozi?

U mom radu eksperiment (kako ga često definišu) se nekako spontano pretpostavlja sam od sebe. Možda je to zato što sam svoje relativno kratko formalno školovanje na masteru iz fotografije ADU proveo unutar jednog klasičnijeg (ali nikako ograničavajućeg) pristupa fotografiji i fotografisanju, a istovremeno sam najmanje interesa imao za pristup mediju u smislu nekog bressonovskog odlučujućeg trenutka ili snimanja fotografija generalno. Više me je zanimalo to kopanje po mediju samom iz perspektive svega što sam rekao u prethodnom odgovoru.

Mislim da je tako došlo do toga da moji radovi retko u prvom redu komuniciraju nekim snimanjem novih fotografija, nego više kroz određene konceptualne zahvate i zaokrete prema mediju samom. Pritom često i izlazim iz medija fotografije pa tako koristim i video, objekte, zvuk…štagod je potrebno da se ostvari komunikacija ideje prema posmatraču jer to je ono što u umetničkom radu smatram najbitnijim. Inspiraciju pronalazim u nekim životnim situacijama, puno čitam, svesno gledam oko sebe dok hodam… Oduvek me više zanimalo čitanje, odnosno recepcija slika i šta to zapravo za sve nas znači. Kakvo se značenje krije iza nastanka i pojavnosti te slike i u kojim ga uslovima možemo ili ne možemo iščitati. Mislim da se danas, opet ponavljam, u hiperprodukciji i sveopštem okruženju slikama, događa to da vreme za interpretaciju i mirnu refleksiju nad fotografijom uporno izostaje. Zato me najviše zanimaju teme sećanja, jezika, vremena, identiteta…a za sve je to fotografija odlično konceptualno igralište. Fotografija je mnogo veća od fotografije!

Photo: Vana Katančić

Koliko pratiš svetsku, regionalnu, domaću scenu? Da li bi mogao da izdvojiš neke umetnike koji su te inspirisali, zbog kojih zastaneš i promatraš radove nešto duže nego inače i zašto? Da li među mlađima od sebe prepoznaješ neke nove talente i profesionalce koje bi trebalo pratiti? Ako da, koji su i zašto?

Trudim se da što više pratim svetsku scenu kroz virtuelni svet interneta i slično, dok za regionalnu i posebno lokalnu scenu mogu da kažem da zaista verno pratim šta se dešava. Snašla me je ta sreća da živim u Zagrebu čija je umetnička scena zaista živa. Nije to toliko do Zagreba, koliko do apsolutne centralizacije svega živoga u Hrvatskoj, ali to je neka sasvim druga tema… Idem na bar dva-tri otvaranja nedeljno, ne diskriminišem ni po mediju ni po temi.

U poslednjih mesec-dva, zastao sam ispred radova Nike Mihaljevića u SCu, Predraga Pavića u Pogonu i ISU, Jasenka Rasola u VNu i Kate Mijatović u MSU a takođe lojalno posećujem cikluse studentskih izlaganja u ADU galeriji f8 što je za mene odlična prilika da redovno pratim kolege i koleginice koji čine neku mladu fotografsku scenu u nastajanju, za koju ćemo tek čuti. Definitivno preporučujem praćenje te scene jer ima veoma zanimljivih autora.

Često radiš i kao edukator; voditelj i mentor edukativnih programa namenjenih popularizaciji fotografije i promociji vizualne i medijske pismenosti. Koliko je drugačije biti na drugoj strani stvaranja umetnosti, gde se budući umetnici uče i usmeravaju? Imaš li tremu, strah, kolika je to odgovornost?

Trudim se da radim što više kao edukator jer je obrazovanje jedino za šta duboko verujem da može da promeni svet. Umetnost sama ne može da spasi svet, a možda su promena ili spašavanje sveta sve zajedno obične floskule, ne znam. Verovatno ništa ne može da spaasi svet, ali siguran sam da nas deljene i usvajanje novih znanja može odvesti na neko bolje mesto, a vizualna i medijska pismenost ipak su bitne kompetencije koje svakome mogu da obogate svakodnevno iskustvo.

Super mi je da budem, kako si rekla, sa te druge strane stvaranja. Osećam se korisno i drago mi je da imam priliku da učestvujem u razvoju neke osobe koja će danas-sutra možda stvarno zagristi i zavoleti fotografiju i u tome se potpuno pronaći. Imao sam jednu polaznicu koja mi je došla na radionicu, pre jedno 6 ili 7 godina, i prvi put je naučila da koristi fotoaparat za vreme te naše letnje radionice koja se održavala u sklopu delovanja jednog udruženja. Nakon dosta godina od toga video sam da je upisala preddiplomski na akademiji, a tri godine od toga da je upala na master jednog inostranog umetničkog programa. Eto, takve epizode su mi jako drage i na njih sam ponosan.

Photo: Vana Katančić

Usput osvajaš svakakve nagrade. Da li se ovo dešava kao prirodno prepoznavanje rada, ili umetnik mora da uloži dodatni napor i za to? Sada učestvuješ na Sarajevo Photography Festivalu koji isto nagrađuje umetnike; koliko su nagrade bitne?

Nagrade su uvek odlično priznanje za vreme i trud koji umetnici u Hrvatskoj često ulažu u svoje radove, a da pritom ne znaju da li će ikada za to biti na bilo koji način plaćeni. Ja nekako verujem da dobar i iskren rad kad tad bude prepoznat pa potom verovatno i nagrađen, ne vidim kako bi se umetnik ili umetnica mogli ekstra da se potrude oko nagrada. To možda baš i nema smisla jer ako se ideja o nagradi, makar i nehotice pretvori u neku vrstu motivacije za umetnički rad, ne vidim to kao nešto pozitivno.

Naravno, za svaku nagradu umetnik ili umetnica treba negde da se prijavi u nekom trenutku (jedino Vladimir Nazor dođe sam, haha) pa bi to praćenje i prijavljivanje na takmičenje pretpostavljam moglo da bude taj ekstra trud. U svakom slučaju, biti nagrađen kao umetnik je zaista ohrabrujuće i nekako ti vrati nadu u to da je sve to što radiš ipak smisleno i da na drugoj strani postoje neke oči i uši koje za to imaju interesa, a to je svakom umetniku pa tako i meni, najveća sreća.

Photo: Vana Katančić