Zašto navijam za Isabellu Rossellini i kako Oskar utiče na raspoloženje

Ovo je ono doba godine kada niotkuda dobijem neobjašnjivu tenziju u stomaku, obuzme me neki slatki nemir i oblak anksioznosti počne da me prati u stopu. Prvo što pomislim je da proleće možda čeka pogodan trenutak da počne ili pak dan postaje duži, a ja imam više šansi za zabavu koju propuštam, međutim brzo shvatim o čemu se radi – uskoro će dodela Oskara. Znam, zvuči pre-dramatično, možda čak i patetično, ali neću da krijem da mene crveni tepih do te mere uzbuđuje da mi nije problem da to i priznam. Za mnoge je ovaj događaj odavno postao besmislen, možda čak i uvredljiv, izgubio je smisao i kredibilitet, ali meni nekako i dalje znači, jer predstavlja odličan presek onoga što se desilo u godini za nama kada je filmu pitanju. Iako se često čini da su nominacije proizvod nečije kalkulacije ili agende, to su ipak filmovi koji su obeležili sadašnji trenutak. Činjenica je da se neki filmovi prave za Oskara, ali isto tako postoje i oni koji sasvim nenadano iskoče, skrenu pažnju i za dlaku pobede u foto finišu, dokazujući nam da je pravda zadovoljena makar na nekim frontovima. Čak i oni koji su antiprotivni svemu i svečemu apriori, dobro znaju da je dodela Oskara dodela Oskara. Tačka. 

Ova godina je, čini mi se, po mnogo čemu specifična. Stravični požari koji su zadesili Los Angeles i kriza uticali su na to da se datum samih nominacija nekoliko puta pomera. U poređenju sa prošlogodišnjom ceremonijom, koja je odala počast i populističkim i indie hitovima iznenađenja, trenutna lista nominovanih izgleda kao minimalan glitch u sistemu. Ono što je upadljivo je da ovogodišnjoj dodeli nedostaju filmovi za koje će se i običan gledalac složiti da predstavljaju remek dela. Nema govora da mnogi kandidati zaslužuju da spremaju svoje svečane govore zahvalnice, ali isto tako mnogi filmovi izgledaju kao da su po malo zalutali ili da su samo imali malo više sreće od onih koji su to zaista i opravdali. Ruku na srce, čini se da su štrajkovi scenarista i glumaca takođe dosta oblikovali ovogodišnju shortlistu, ne samo box office iznose. Nakon više od decenije opšte vladavine superheroja i CGI kulture na platnu, čini se da je ova godina ponovo vratila filmove srednjeg budžeta na velika vrata, poput Conclave i The Substance. Upravo taj neočekivani shift Akademije, naterao me je da i sam promenim sopstvene kandidate za koje navijam, na primer kao što je maestralna Isabella Rosellini, koja je po prvi put u životu kandidovana za Oskara. 

Wild at Heart

Njeno zadivljujuće pojavljivanje u trajanju od 7 minuta i 51 sekundu u 120-minutnom religioznom trileru Edvard Bergera Conclave moglo bi biti sasvim dovoljno da glumici veteranu donese prvog zlatnog dečka u karijeri. Portretišući sestru Agnes, časnu sestru koja tiho i virtuozno manerviše u borbama za moć Katoličke crkve dok se suočava sa monumentalnim zadatkom izbora novog pape, Isabellina nominacija na neki način pokazuje uzdržan, ali moćan zaokret i izaziva mnoge polemike o nagradama za sporednu glumicu. Iako mnogi stručnjači dovede u pitanje vremenski okvir koji je dobila da pokaže svoje umeće, ne treba zaboraviti ni čuvenih 8 minuta u filmu Shakspeare in Love za koji je Judie Dench dobila Oskara 1999. godine, za ulogu kraljice Elizabete I. 

Rani život Isabelle Rosellini na neki način je prošao u senci slave njenih roditelja. Upadljivo je ličila na svoju majku, švedsku holivudsku zvezdu Ingrid Bergman, a svi su je se na neki način plašili zbog njenog oca, čuvenog italijanskog reditelja Roberta Rosellinija. Bila je udata za Martin Scorsesea, a drugi partner, David Lynch, ju je na neki način proslavio naslovnom ulogom u filmu Blue Velvet iz 1986. godine. Istovremeno sa filmskom gradila je karijeru super modela i tako postala Lancôme zaštitno lice, sve do čuvenog skandala kada su joj otkazali ugovor jer su smatrali da je prestara da reklamira njihove proizvode sa 40 godina. Međutim, ona se brzo dočekala na noge i okrenula se sebi – upisala je ponovo školu, kupila je farmu, počela je da se bavi zemljoradnjom i stočarstvom, aktivno se bavi pisanjem knjiga i na iznenađenje mnogih – snima porno filmove sa insektima! A čak je i Lancôme obnovio saradnju sa njom i sada sija jače nego ikad i ako je verovati njenom Instagram profilu (inače preporučujem) koji očigledno sama vodi, zabavlja se kao nikad u životu. I stvarno, pored svih neobičnih stvari kojima se bavi i uživa u samoj sebi, autentično i bez griže savesti, stvarno mislim da joj fali još samo jedan Oskar. Ne samo za glumu, jer je fantastična i drugačija ispred kamere, već Oskar kao nagrada za stav koji ima prema životu i širi ga nesebično na sve ostale ljude. Stvarno je retkost videti zvezdu njenog ranga za koju mislite da vam je poput neke bliskog suseda sa kojim možete da se ispričate uz kafu jednog popodneva, koji vas razume, podržava i u ovom suludom vremenu čini realnost malko lakšom. Baš kao i što je njena prva uloga na filmu upravo bila časna sestra i sada taj karakter kao da savršeno opisuje njenu prirodu koja tako misionarski kruži gde god da se pojavi, da će biti takva šteta ako ne bude imala priliku da se nakon toliko vremena zahvali svima u live prenosu. I za momenat unese malo zbrke u strogi protokol dodele Oskara. 

Ovo je još jedna prilika da ostanem budan u noći između 2. i 3. marta u želji da saznam ko će biti nagrađen, a ko zakinut po 97. put na dodeli Oskara. Kako god da se završi, glamur će sasvim sigurno da preživi, jer ovo je na kraju samo još jedan od načina da nečije ime i prezime izbije u prvi plan, makar na tren. Ipak, u dubini duše se nadam da će zvezde biti naklonjene Isabelli Rosellini jer kome ako ne istinskoj zvezdi koja sija snažno uprkos nagradama.