Iranski filmovi koje vredi pogledati ako vam se dopao It Was Just an Accident

Volim kad se desi da neki film iz države čiju kinematografiju inače ne poznajem previše ili uopšte doživi veliki uspeh. Osim toga što svet za mene postane bolje mesto svaki put kad film na neengleskom jeziku doživi svetsku slavu, često se dogodi i to da publika sa svih krajeva sveta postane zainteresovana za još potencijalno dobrog sadržaja iz tog do tada njima nepoznatog mesta. Lično sam velika obožavateljka nepoznatog i mislim da nema boljih iskustava nego prvih, ne jer će uvek biti idealni i u pravo vreme nego jer su najuzbudljiviji i zvanično skidate sa liste još jednu stvar koju nikada niste uradili. Nadam se da ovo ima smila, jer tako pristupam i gledanju filmova, a moja lista onih zbog kojih bih volela da mašina iz Eternal Sunshine of the Spotless Mind zaista postoji vezana je skoro u potpunosti za to koje bih filmove volela da obrišem iz svog sećanja samo da bih opet imala mogućnost da ih pogledam prvi put. 

Povezano: Kako mi je film Sentimental Value pomogao da bolje sagledam svoje daddy issues

U slučaju prošlogodišnjeg ostvarenja poznatog iranskog reditelja Jafara Panahija It Was Just an Accident, nije mi se desila ova gorepomenuta priča jer sam još od fakultetskih dana neko ko prati, voli i istinski uživa u iranskoj kinematografiji. Panahi, jedan od najznačajnijih savremenih iranskih autora, poznat je po tome što svoje filmove često snima uprkos zabranama i ograničenjima u Iranu, istražujući društvene i političke teme kroz suptilan i empatičan pristup. It Was Just an Accident je još jedno njegovo delo koje nosi prepoznatljivu atmosferu tihe ironije i blage melanholije, u kombinaciji sa svakodnevnim situacijama koje postaju ogledalo društva. Film je bio nominovan za nekoliko prestižnih međunarodnih nagrada, uključujući i nominaciju za Oscara u kategoriji najboljeg stranog filma, što dodatno potvrđuje njegovu univerzalnu privlačnost i značaj. Radnja prati seriju nesporazuma i neočekivanih događaja u malom iranskom gradu, kroz koje Panahi majstorski osvetljava ljudsku prirodu i društvene kontradikcije. Njegov stil, karakterističan po minimalizmu, realističnim dijalozima i promišljenoj upotrebi prostora, stvara intimnu, gotovo opipljivu atmosferu koja gledaoce vodi unutar svakodnevnog života svojih likova.

Povezano: Pre-Oscar watchlist: filmovi iz poslednjih pet godina koji zaslužuju više pažnje

Povezano: Pogledala sam jedan od najhvaljenijih filmova godine, revolucionaran film o neuspešnim revolucijama

Ovde mi se desilo to da sam se opet podsetila nekih iranskih filmova koje sam gledala davno i zahvaljujući TikTok ekipi filmskih fanatika uspela da na svoju listu dodam još mnogo kvalitetnih naslova iz Irana. Zato vam u nastavku donosim nekoliko preporuka ako ne znate odakle da počnete, a koji će vas savršeno usveti u sve čari iranske kinematografije.

Taste of Cherry (1997), Abbas Kiarostami

Taste of Cherry, Imdb

Taste of Cherry (1997) Abbasa Kiarostamija bio je prvi film ovog reditelja koji sam pogledala, i od tada mi je u mislima više nego većina filmova koje sam videla. Radnja je naizgled jednostavna i veoma emotivna, glavni junak, Mr. Badii, vozi kroz iranski pejzaž tražeći nekoga ko bi, ako se on odluči na kraj života, preuzeo odgovornost za njegovo sahranjivanje. Film je tih, kontemplativan, sa dugim, meditativnim kadrovima i gotovo svakodnevnim razgovorima. Pogledala sam ga svega dva ili tri puta, osećam da bi previše gledanja moglo da naruši emocije koje me vežu za njega. To je jedan od onih filmova koji će vas zasigurno pratiti dugo, a o kraju ćete morati da razgovarate sa nekim, a vrlo verovatno i konsultujete google. Za iransku i svetsku kinematografiju, Taste of Cherry je značajan jer pomera granice pripovedanja, koristi minimalizam i dokumentaristički realizam da istraži univerzalne teme smrti, smisla i ljudske povezanosti. 

Povezano: U odbranu svakodnevice i zašto Train Dreams ima potencijal da postane moj omiljeni film

Koker trilogy (1987,1992,1994), Abbas Kiarostami

Where Is the Friend’s House?, Imdb

Ovo je moja omiljena filmska trilogija ikada! Sastoje se od Where Is the Friend’s House? (1987), Life, and Nothing More… (1992) i Through the Olive Trees (1994). Svaki put kada nekome preporučim ovu trilogiju, primetim da skoro nikada ne mogu da izaberu svoj omiljeni film od tri, ali za mene je, barem trenutno, Where Is the Friend’s House? jednostavno savršen primer Kiarostamijevog rada, način na koji obrađuje teme svakodnevnice, običnih života i tih univerzalnih ljudskih, skrivenih emocija, posebno kroz iskustvo dece i njihov pogled na svet, je neprevaziđen. Film je minimalistički, gotovo dokumentaristički u stilu, ali svaka scena nosi težinu i iskrenost. Za iransku kinematografiju, Koker trilogija je ključna jer prikazuje obične ljude i obične priče na način koji je tada bio inovativan, fokusirajući se na realnost života iz perspektive deteta i lokalnih zajednica. Kiarostami je ovim filmovima otvorio vrata iranskom novom talasu u kinematografiji.

Povezano: 13 filmova koji će u 2026. puniti bioskope i privući najveći hype

A moment of innocence (1996), Mohsen Makhmalbaf

A moment of innocence, Imdb

Ovo je film koji se oslanja na stvarni događaj iz rediteljevog života: kao tinejdžer je napao policajca nožem, a decenijama kasnije pokušava da rekonstruiše taj trenutak. Film balansira između sećanja, igrane priče i dokumentarnog osećaja, prikazujući kako jedna obična epizoda može nositi težinu sećanja i krivice. Značajan je za iransku kinematografiju jer kombinuje ličnu priču sa širim društvenim kontekstom, istražujući norme, autoritet i posledice pojedinačnih odluka. Takođe je primer kako iranski film tog perioda koristi minimalizam i realizam da bi stvorio intenzivan narativni efekat. Ono što ga izdvaja je jednostavnost u prikazu kompleksnih emocija i situacija, sve je gotovo tiho, ali ostavlja prostor da publika sama zaključi šta se zapravo događa i kako se odrastanje i greške prepliću sa društvom u kojem živimo.

Povezano: Šta je novo na streaming platformama u februaru?

Close up (1990), Abbas Kiarostami

Close Up, Imdb

Još jedan film Abbasa Kiarostamija koji istovremeno pomera granice dokumentarnog i igranog filma. Radnja prati stvarni slučaj Iranca, Hosseina Sabzianija, koji se predstavio kao reditelj Mohsen Makhmalbaf i ubedio jednu porodicu da snima film sa njom. Kiarostami rekonstruiše događaje sa samim učesnicima, pa se stvarnost i fikcija prepliću do te mere da gledaocu postaje teško da ih razdvoji. Film je gotovo meditacija o identitetu, umetnosti i poverenju, a njegova minimalistička forma, dugih kadrova i pažljivo izgrađenih scena, čini priču intenzivnom i napetom. Kritika ga je često opisivala kao remek-delo iranskog novog talasa, hvaleći način na koji Kiarostami istražuje granice između stvarnog i zamišljenog, dok istovremeno komentariše društvene i kulturne norme Irana. Close-Up se smatra jednim od najvažnijih filmova za razumevanje Kiarostamijevog pristupa pripovedanju i uticaja iranskog filma na svetsku kinematografiju, jer spaja društvenu analizu i intimnu ljudsku priču na jedinstven način.

Chess of the Wind (1976), Mohammad Reza Aslani

Chess of the Wind, Imdb

Chess of the Wind, Mohammada Reze Aslanija je iranski film koji se dugo smatrao izgubljenim. Radnja prati raspad aristokratske porodice u savremenom iranskom društvu sedamdesetih, fokusirajući se na intrige, sukobe i tajne koje razotkrivaju korupciju i dekadenciju unutar bogatih slojeva. Film je vizuelno impresivan, sa pažljivo komponovanim kadrovima, dramatičnom igrom svetla i senki, gotovo gotičkim tonom, što ga čini neobičnim i inovativnim za iransku kinematografiju tog vremena.

Nakon premijere, film je zabranjen i skoro potpuno zaboravljen, a originalni negativi su decenijama smatrani izgubljenim. Tek nedavno je restauriran i ponovo prikazan međunarodnoj publici, otkrivajući ga kao važan primer eksperimentalnog iranskog filma sedamdesetih. Chess of the Wind danas se ceni zbog svoje estetske inovativnosti, kompleksne narativne strukture i kritike socijalnih hijerarhija, a njegovo ponovno otkrivanje daje uvid u bogatu i često skrivenu istoriju iranske kinematografije pre revolucije 1979.

Povezano: Uzbudljiva istorija tretmana LGBTQ tematike u okvirima domaće kinematografije

Povezano: Filmovi koji su uspeli da na pravi način obrade temu queer odnosa

The Runner (1984), Amir Naderi

The Runner, Mubi

The Runner, Amira Naderija jedan je od ključnih filmova iranskog novog talasa i jedan od retkih koji oslikava život siromašnih slojeva u Teheranu početkom osamdesetih, neposredno nakon Iransko-iračkog rata. Radnja prati Amirola, dečaka koji pokušava da preživi u siromašnom, haotičnom gradu, prodaje čajeve, skuplja boce i snalazi se kako bi prehranio sebe i bolesnu majku. Film realističan sa dugim kadrovima koji prate Amirolove poduhvate kroz gradske ulice i puste pejzaže, stvarajući osećaj svakodnevne borbe i upornosti.

Naderi koristi Amirolovu priču da istraži teme detinjstva, siromaštva i snalažljivosti u složenim društvenim okolnostima. Kritika ga često hvali zbog iskrenosti i neposrednosti, ali i zbog poetike pokreta i vizuelnog ritma koji ga čini gotovo poetskim filmom o realnom životu. The Runner je značajan i kao svedočanstvo o iranskom društvu tog perioda, ali i kao inspiracija za međunarodne autore koji traže autentičnost u prikazu svakodnevnog života.

Leila (1997), Dariush Mehrjui

Leila, Imdb

Leila, Dariusha Mehrjuija je intimna drama koja istražuje složenosti ljubavi, braka i društvenih očekivanja u savremenom Iranu. Radnja prati Leilu i njenog supruga, koji se suočavaju s emocionalnim i kulturnim pritiscima kada otkriju da Leila ne može da ima decu. Film se fokusira na njihove razgovore, unutrašnje dileme i način na koji porodica i društvo oblikuju njihove odluke, prikazujući sukob između lične želje i normi koje nameće okolina.

Mehrjui koristi jednostavnu, gotovo statičnu kameru i pažljivo komponovane kadrove da osvetli psihološku slojevitost likova, čineći njihov svet bliskim i prepoznatljivim. Kritika ga smatra jednim od ključnih iranskih filmova 1990-ih jer kombinuje socijalni realizam sa emotivnom iskrenošću, istražujući univerzalne teme kao što su brak, identitet i pritisak tradicije. Leila je film koji postavlja pitanja bez jednostavnih odgovora, ostavljajući gledaocu prostora za refleksiju o ljubavi, gubitku i izborima u životu.

Povezano: Da li je 2026. godina, godina kad se vraćamo romantici i ljubavi?

Shirin (2008), Abbas Kiarostami

Shirin, Mubi

Shirin, Abbasa Kiarostamija je neobičan, eksperimentalni film koji gotovo u potpunosti izbegava tradicionalnu naraciju. Radnja prati reakcije desetina iranskih glumica dok gledaju filmsku adaptaciju persijske ljubavne priče Khosrow i Shirin. Kamera je fokusirana isključivo na njihove izraze lica, smeh, suze, zbunjenost, sa tugom ili oduševljenjem, dok se priča odvija izvan kadra. Film praktično uklanja spoljašnje vizuelno narativno vođenje, ostavljajući emocije i interpretaciju gledaocu.

Shirin je značajan jer pomera granice između filma, teatra i eksperimentalne umetnosti, istražujući moć gledanja i empatije. Kritika ga vidi kao meditaciju o iskustvu umetnosti, načinu na koji emocije prelaze sa ekrana na posmatrača i odnosu između publike i priče. Film je minimalistički, ali izuzetno intenzivan, pokazujući Kiarostamijevu opsesiju ljudskim izrazima i tišinom kao sredstvom pripovedanja

A Girl Walks Home Alone at Night (2014), Ana Lily Amirpour

A Girl Walks Home Alone at Night, Imdb

A Girl Walks Home Alone at Night, Ane Lily Amirpour je jedinstveni spoj horora, vesterna i romanse smešten u izmišljeni iranski grad Bad City. Radnja prati tajanstvenu devojku koja noću luta ulicama u hidžabu, a ujedno je i vampir koji lovi i kažnjava one koji čine zlo. Film balansira između crnog humora, horor atmosfere i socijalnog komentara, prikazujući grad kao mesto izolacije, opasnosti, ali i neočekivane nežnosti. Vizuelno je stilizovan, crno-beli, sa jakim kontrastima i dugim, poetskim kadrovima, što stvara osećaj kako stvarnog tako i fantastičnog.

Za iransku kinematografiju ovaj film je značajan jer kombinuje zapadnu horor estetiku sa iranskim kulturnim motivima, pokazujući kako iranski uticaj može biti transformisan u globalno relevantan filmski jezik. Kritika ga je često hvalila zbog inovativnog stila i snažnog tonusa, dok ga fanovi vide kao kultni primer modernog horora sa socijalnim i feminističkim dimenzijama. 

Povezano: Najstylish horor filmovi sa strašno dobrom kostimografijom

There is No Evil (2020), Mohammad Rasoulof

There is No Evil

There Is No Evil, Mohammada Rasoulofa je film podeljen u četiri priče koje istražuju teme moralnog izbora, odgovornosti i posledica poslušnosti u savremenom Iranu. Svaka epizoda fokusira se na obične ljude suočene sa situacijama koje testiraju njihovu savest, od vojnika koji sprovode smrtnu kaznu do pojedinaca koji pokušavaju da se odupru sistemu. Film postavlja pitanja o granicama lične etike, strahu i poslušnosti, ali i o tome kako društvo oblikuje odluke pojedinca.

Rasoulof koristi minimalistički stil, dugih kadrova i tihe, gotovo dokumentarne scene, što daje naraciji intenzitet i realnost. Kritika ga je pohvalila kao snažan komentar na ljudska prava i moralnu odgovornost, dok je publika prepoznala njegovu univerzalnu snagu i emocionalnu težinu.