O spektakularnoj reinterpretaciji haljine Erin O'Connor iz 2000-ih za Vogue Adria, razgovarali smo s Olivierom Theyskensom

The last poet of fashion. Pronašla sam tu deskriptivnu frazu za Oliviera Theyskensa, dok sam se pripremala za ovaj intervju i pomislila kako bi tih pet reči moglo da sažme sve što vidim, osećam i čujem u njegovom liku i delu. Suzy Menkes jednom ga je nazvala mračno romantičnim, verodostojno opisujući njegov dizajn, ali ne i karakter – o tome prvo razmišljam kada ga ugledam na ekranu, a njegova blaga, vedra i gotovo eterična energija odjedanput postaje prisutna u mom prostoru, čak iako smo na različitim geografskim koordinatama. Kada je proteklog meseca Vogue Adria fashion director Taylor Angino promišljao naslovnu stranu decembarskog broja sa Erin O’Connor, supermodelkom koja ove godine obeležava 30 godina rada u visokoj modi, znao je da ta modna lirika mora da započne misticizmom i majstorstvom Oliviera, belgijskog dizajnera koji je 1997. osnovao svoj brend u Parizu, da bi u decenijama koje će uslediti postao i kreativni direktor modnih kuća Rochas, Nina Ricci i Theory, vrativši se sopstvenom potpisu 2016. godine. Po uzoru na kultni look koji je Erin nosila na njegovoj reviji za jesen/zimu 2000, Olivier je za Vogue Adria cover story napravio savremenu custom (re)interpretaciju od identičnog materijala, koji je ‘slučajno’ (ako u slučajnosti verujete), pronašao u kući svojih roditelja godinu dana ranije.

Haljina koju je Erin nosila bila je iz kolekcije za zimu 2000, i napravili smo je u Belgiji. Sačuvali smo sve isečke od originala, a haljina je bila toliko velika da je od nje ostalo vrlo malo materijala. Mislim da ih je moja majka verovatno lepo presavila, stavila u kutiju, i pre godinu dana pronašao sam te ostatke savršeno očuvane kod svojih roditelja, započinje Olivier. Zapravo, u njihovoj kući postoji mala soba posvećena mojim stvarima za šivenje, i tu sam ih našao. I pomislio sam – ovaj materijal mi znači sve, jer je izuzetno lep, a napravila ga je francuska tekstilna manufaktura za visoku modu koja više ne postoji. Oduvek sam osećao da ovo više niko nikad ne može da ponovi. I razmišljao sam šta bih mogao da uradim s tim materijalom i kako, jer od tih malih komada moraš da napraviš oblik koji može da se sklopi u celinu. Dakle, moraš da prilagodiš način na koji konstruišeš odeću tako da funkcioniše kao slagalica. I bio sam vrlo srećan – znaš, jer kada imaš kvalitetan materijal, on ne stari.

Sleeping Beauties: Reawakening Fashion at The Metropolitan Museum of Art, photo: Julien Claessens and Thomas Deschamps

Materijal je isti, no dizajn se razlikuje. Istina, prva verzija je bila vrlo futuristička, veoma voluminozna, a od malo materijala koji je ostao, pokušao sam da napravim najviše što sam mogao. I želeo sam da napravim neku vrstu čvora. Prva kreacija koju sam tada napravio bila je ogromna krinolina u duhu sredine 19. veka. A ovoga puta sam to razvio dalje: želeo sam da napravim gornji deo u stilu viktorijanske jakne sa nekom vrstom butterfly rukava, potpuno zakopčane, a haljina je ona koja prati liniju tela, sa izraženim volumenom u donjem delu. Na neki način, ima mali nagoveštaj istorijskog, ali i dalje je moderna, sa namerom da deluje moderno i kreativno. Očigledno je da materijal nije mogao da poveže ni sa kim drugim nego sa Erin. Ona je bila jedina – sa svojom kratkom crnom kosom – na kojoj je taj materijal tako dobro funkcionisao. A dok sam ga držao u rukama, dve i po decenije kasnije, osetio sam da je u mom sećanju vezan samo za nju, i da se tu ništa nije promenilo.

Ne govorim mu da je podjednako nepromenjena u mojoj glavi vizija njegove prve revije na kojoj su modeli mračnom pistom šetali u odeći sa izvezenim krvnim sistemom, a koja je simbolizovala složene a krhke ljudske emocije. Još na samim počecima, prozvan je gotičkim dizajnerom, ne krijući da proučava firentinske studije anatomije, 17, 18, a takođe i kraj 19. veka, u svoj svojoj volumonoznosti, šlepovima, vintage i toiles de jouys tkaninama, perlama, čipki… koji kontrastiraju čvrstoj, provokativnoj koži. Njegov je modni put oduvek bio nekonvencionalan i eksperimentalan, a to je, pretpostavljam, više urođeno nego smišljeno. Volim ideju o tome da dizajniraš nešto u određenom trenutku, a da ljudi posle kažu da je to bezvremensko. Ali ne možeš da dizajniraš sa namerom da napraviš nešto bezvremensko. Možeš da imaš tu ambiciju, ali kada dizajniraš, mora da postoji ona energija: želim da napravim upravo ovo, sada. I to je čudno, ali taj osećaj me pokreće svakog dana. Važno mi je da radim ono što je relevantno sada. A kada se osvrneš, nekad neke stvari ojačaju s vremenom, nekad izgledaju lošije nego što si mislio, pa se predomisliš – vrlo je bizarno. No, mislim da je važno ostati fleksibilan i ne zaglaviti se u uverenju „ovo sada ne može“ ili „ovo sada mora ovako“. Mora biti intuitivno.

Fascinira me njegova svest o poreklu sopstvenih poriva za neprestanim stvaranjem. Krajnji cilj nije želja za potvrdom, ali je svakako želja za razmenom ljubavi. Znaš, kad si dete, interakcija sa odraslima je takva da – čim uradiš nešto i vidiš da su ljudi uzbuđeni, to te podstakne da uradiš još. Ja sam oduvek bio vrlo kreativan i dobar u skiciranju, i taj osećaj je  ostao u meni: da me dobrim delom pokreće želja da iznenadim, da donesem nešto neočekivano, nešto bolje. To je možda odnos koji sam imao sa roditeljima i prijateljima: stvoriš nešto, pokloniš im to, i kroz to dobiješ neku vrstu ljubavi, što je pomalo uznemirujuće kad o tome razmišljam (smeh), ali mislim da me i dalje pokreće isto. Jer kada radim, želim da bude najbolje što može. A negde u pozadini je nada da će to nekoga dirnuti, da će to neko voleti, smatrati lepim. Iako sam samotnjak (zaista mogu dugo da budem sam), ipak osećam da sve što radim, radim za spoljašnji svet. Ima tu i mnogo neizrečene strasti, dodajem. Apsolutno, nikada mi nije teško da odem u atelje i radim. Ne osećam se kao da „idem na posao“. Kada imam sastanke, trudim se da budem profesionalan i tačan. Ali moj prirodni način postojanja je stvaranje. To mi je normalnost.

Photo: Dougie Irvine, Vogue Adria December 2025

Postoji li nešto o čemu još uvek sanja, pitam ga, pre nego što ćemo potpuno nenadano skliznuti s ravni ove teme. Kada je reč o modi, pokreću me želje da postignem više, da napredujem i radim sve bolje. Ali naravno, u širem smislu, imam mnogo drugih želja vezanih za ovaj svet, jer vrlo dobro mogu da napravim distancu od mode i vidim šta se dešava globalno. Za kraj, nenadano, Olivier pita odakle sam, a odmah potom i je li Nataša Vojnović odatle. Kažem mu da je krasila prvu Vogue Adria naslovnu stranu. Wow, upoznao sam je kada je tek počinjala, dok je na vašim prostorima bilo još uvek vrlo teško, a ona je sve to proživljavala – veoma je dobro pamtim. Znaš, imam njene stare Polaroide, snimljene pre revija, dok sam asistirao drugom dizajneru u jednom pariskom ateljeu, radeći kao asistent. Tad sam joj napravio tu fotografiju, smešnu, ali potpuno u skladu s njenom energijom. Mnogo bih volela da je vidim, uzvraćam mu. A znaš nju, s nekom potpuno ludom grimasom, smejemo se i rastajemo uz Olivierovo obećanje da će uskoro posetiti Beograd.

Photo: Douglas Irvine
Moda: Taylor Angino
Model: Erin O’Connor @Heroes Models
Casting: Kathryn Costigan
Šminka: Anna Payne
Kosa: Chiao Chenet
Manikir: Lora de Sousa
Kreativna produkcija: Marita Bobelj
Foto asistenti: Paul Jedwab, Jeanne Le Louarn
Asistenti mode: Robbie van Mierlo, João Bengala
Asistent kose: Erika Kimura
Asistent produkcije na setu: Gabriel Driot
Lokacija: Château de Champlâtreux zahvaljujući MR Agency i Métier Maison