Maša Dakić o monodrami koja je pokrenula reformu zakona o seksualnom zlostavljanju i za koju je teško pronaći kartu

Često me ljudi pitaju šta da gledaju u pozorištu, a da je baš dobro i to pitanje mi uvek teško padne. Uvek se zamislim i kao da ne umem da dam preporuku, ne samo zbog toga što ne poznajem nečiji ukus, već što imam utisak da je život postao daleko uzbudljviji od pozorišta, međutim i dalje se dešava da me neke predstave ostave bez teksta. Jedna od takvih je na repertoaru Bitef teatra, već treću sezonu za redom i u njoj igra moja dobra prijateljica, divna glumica – Maša Dakić. U pitanju je Prima Facie, komad australijske autorke Suzie Miller, više puta nagrađivana monodrama koja ne predstavlja samo intimni portret jedne advokatice, već mnogo više od toga, daje društveni komentar o pravima, predrasudama i sistemima koji često padnu na ispitu u suočavanju sa stvarnošću. Glavni lik ove teške drame je Tessa Ensler, mlada i uspešna braniteljka, a njeni klijenti su često i okrivljeni za seksualne delikte. Kada i sama doživi seksualno nasilje koje nije lako definisati, ona se suočava sa svim manjkavostima pravnog sistema čija je zastupnica, dok prolazi kroz mukotrpnu i kompleksnu transformaciju, iznoseći na scenu svoje prelomne trenutke kada preispituje sve u šta je verovala, dok shvata da sistem kojem je služila ne pruža pravdu koju je očekivala.

Nedavno je došla fantastična vest da je Udruženje dramskih umetnika Srbije, ovogodišnju nagradu “Miloš Žutić” dodelilo Maši Dakić, upravo za ovu ulogu. To me je potaklo da se odmah nađem sa njom i porazgovaram o svemu. Doslovno o svemu, jer Maša Dakić je kao pokretni TV program. Bez mogućnosti da menjate kanale. Još u telefonskom razgovoru mi je rekla da nije mogla da veruje, da je mislila da je u pitanju skrivena kamera, međutim, nije fake news, zaista je dobila nagradu. S obzirom da od početka pratim uspeh ove predstave, sada me nakon svega zanima kako se odlučila za ovako težak tekst, pre svega? Šta je pokrenulo? Tema, kao iz topa odgovara, Ali, mnogo je komplikovanije od toga. U trenutku kada sam pogledala Prima Facie na Brodwayu – ja sam već pročitala taj tekst i već mi se krčkala ideja da hoću … nešto! Sad, naizgled nevažno, ali u tom periodu masovno su se pojavljivale žene, glumice poput Naomi Watts, Gwyneth Paltrow koje su pričale o menopauzi, o starenju i o tome koliko su četrdesete, pedesete potentne godine za ženu. Ja sam osećala da imam neku zreliju energiju i trebao mi je izazov. Izabrala sam Prima Facie i saradnike koji su mi je bili neophodni da bih se osećala zaštićeno. I sada, posle dve godine izvođenja, osećam zahvalnost što sam se usudila na ovaj poduhvat. Rad na ovoj predstavi je ogromna prekretnica u mom životu i doneo mi je mnogo. Od ženstvenosti do profesionalnog legitimiteta.

Photo: Nataša Simonson

Latinska izreka Prima Facie, po kojoj je imenovan tekst, ima značenje Na prvi pogled i koristi se u pravnoj terminologiji. To i jeste vodeća tema ove predstave koji donosi priče zlostavljanih žena i načinu na koji su tretirane u okviru sistema. Tekst korespondira sa pravosuđem pružajući uvid u taj rigidni svet i relaciju advokat – pravo – žrtva. Predstava je premijerno izvedena u Australiji 2019. Godine i odmah je uhvatila momentum. Bila je odigrana pred punom salom advokata, sudija i ljudi iz pravosudnog sistema i pokrenula je reformu zakona i pravilnika vezano za slučajeve seksualnog zlostavljanja. S toga i ne čudi da je i kod nas izazvala takve reakcije i da je za predstavu teško naći kartu. Imam utisak da je tekst sada nekako još aktuelniji, pa je pitam da li i ona oseća isto? Tako mi izgleda. Energija je gušća. Reakcije publike su žustrije.

I trenutak je takav da smo svi na ivici eksplozije. Svi se osećamo zlostavljano na neki način. I ceo taj sloj teksta o pravdi, pravosuđu ubada bolne tačke. 

Ulazak u više likova nije samo profesionalni izazov za sve glumce, već i emotivni, naročito kada se radi o osetljivoj temi. Maša Dakić je to učinila bez osude, ukazujući na promene koje su potrebne društvu sa kojim ova predstava evidentno korespondira. Žanrovski gledano ovo jeste monodrama, ali njena brilijantna gluma daje utisak kao da nije sama na sceni. Interesovalo me je kako ona vidi samu sebe na sceni? Mi smo od početka znali da pravimo predstavu, a ne monodramu i svi koji su bili uključeni tako su pristupili radu. Zbog svih tih ljudi ja i ne osećam da sam sama na sceni, možda se zato tako i čita. Ali hvala ti na komplimentu, neću da se pravim da sam samo prešla preko toga. Sav taj trud koji je uložen pomaže mi da vidim još jedan deo sebe. Samouverenost koju ranije ni u naznakama nisam imala. I koja me sada često iznenadi. Navikla sam na te svoje uigrane “karaktere” kako ti kažeš. Koji možda nisu ni moji! Nego su se samo nametnuli kao primarni. Ja sam niska, imam povišenu boju glasa i bilo je najlakše da budem “devojčica”. Ali ta uloga mi više ne priliči, ne prija mi, i lovim sebe kako u sred rečenice produbim glas, kako koristim drugačije reči, makar samo da proverim kakva će reakcija biti ako odustanem od tog “zadatog” tona. 

Photo: Kosta Glušica

Znam koliko je bilo teško raditi na ovoj predstavi, pre svega naučiti toliko teksta u startu. Uloga je glumački izuzetno zahtevna – ceo emotivni raspon, dinamika i narativ počivaju na jednoj glumici. Publika često ističe da Maša Dakić uspeva da predstavu iznese intenzivno, sirovo i autentično, međutim šta je toliko “strašno” u ovom tekstu što se ne pamti tako lako? Njegova masivnost. Monumentalnost. Odgovornost koju nosi. Stručnost. Ne znam da li sam ikad pre izgovorila stvari tipa “vi ste u saglasnosti sa mnom”, ili “unakrsno ispitivanje”. Nisam razumela proces suđenja. Ovaj tekst ima specifičan ritam, što je i pohvala za odličan prevod, ali čim izađem iz te uigrane melodije, koja se maltene peva – nastaje kompletan kurcšlus u glavi. A od početka sam smislila još jedan drugačiji pristup. Pošto ima neshvatljivo mnogo teksta, i delovalo mi je da će svaka predstava izgledati kao finale Roland Garosa koje moram sama sa sobom da odigram i – dobijem, počela sam da gledam stare Đokovićeve mečeve i pokušavala da raskrinkam njegove načine pevazilaženja problema – pad koncentracije, frustraciju, “neiznuđene” greške. I to mi je otvorilo potpuno novi prostor neustašivosti. Dala sam sebi za pravo da zaboravim tekst, da mi padne tonus, da tražim “time out” od mog suflera, i da nastavim dalje u punoj snazi bez da se moje samopouzdanje i kontrola samo-unište. Većina tih strahova je nevidiljiva za publiku, to je samo u mojoj glavi i košmar kroz koji ponekad prolazim se ne primećuje, ali za mene je umesto da bude parališuće postalo uzbudljivo, to traženje rešenja kako ću se ovaj put izvući. 

Prima facie se bavi i pitanjem kako društvo oblikuje percepciju žena kroz stereotipe i norme koje definišu šta je „dostojno poverenja“, kako se žena ili žrtva percipira, te kako to oblikuje njen položaj u društvu. Predstava postavlja pitanje da li su sve žrtve seksualnog nasilja jednako uvažene, ili samo one koje zadovoljavaju određene društvene okvire. Ovaj komad koji sa sobom otvara vrlo senzitivna društvena pitanja, u mnogim zemljama je doprineo i doveo čak i do promene nekih zakona. A šta je uloga Maše Dakić doprinela Srbiji? Neću da uplašim one koji nisu bili na predstavi, ali imam vrlo aktivan odnos sa gledaocima. Bez da ih dovodim u neprijatnu situaciju i od njih nešto očekujem. Igramo zajedno na jednoj tankoj liniji. Ovo je sad mali spojler, ali u predstavi se par puta ponavlja rečenica “pogledajte levo, pogledajte desno”. Za sva ova igranja, u Beogradu, Novom Sadu, Vranju, Kruševcu, Pančevu – skoro niko nije pogledao sa strane. Mi imamo mnogo pravnika u publici, advokati se smeju na najneočekivanijim mestima jer prepoznaju život, i na jednom od panela koje smo organizovali sam pitala, zašto se niko ne okreće, o čemu se radi? Nisam dobila nikakav odgovor. Kao da je to strah od razotkrivanja. Velika neprijatnost. Zeznuto je. I tu se vidi ogromna hrabrost žena koje su nešto rekle. Svaka im čast. Nadam se da ovom predstavom mogu makar malo da im olakšam u njihovim iščekivanjima usnule i trome pravde.

Photo: Nataša Simonson

Na sledećem izvođenju ove predstave Maši Dakić će biti uručena nagrada “Miloš Žutić”. A nagrade su osetljiva i klizava teritorija, donose veliko zadovoljstvo, ali stavljaju glumce u neku vrstu pritiska, pa je pitam kome bi najviše volela da se zahvali? Ma samo da na dodeli izgovorim sav tekst, smeje se, pa ćemo posle lako. Imam užasnu tremu. I jednako “užasno” sam srećna. Volela bih da je trenutak malo … labaviji. I da mogu stvarno da uživam samo u tome u čijem sam društvu, u tome što su me kolege pohvalile i sa radošću mi dali ovaj ogromni kompliment. Ali nekako nije vreme za nagrade. Vreme je za kazne. Nadam se da ćemo se kao društvo izboriti za sistem vrednovanja u kome nije “blam” da poštuješ zakon. Ali eto, hvala upravo glumcima, mojim kolegama. Za sve što rade za očuvanje istine, integriteta i slobode pozorišta.

Pozorište je nešto najlepše. I moja je ogromna privilegija u životu, sa koje god strane scene da se ušunjam, da mogu da budem deo te i takve stvarnosti.

Maša Dakić već skoro 10 godina ne živi ovde, već sa svojim suprugom vodi jedan od uspešnijih srpskih restorana u New Yorku. Međutim, svoju ljubav prema filmu i glumi neguje kroz saradnju sa Tribeca Film Festivalom čiji je osnivač proslavljeni glumac Robert de Niro. Mene zanima koliko ju je baš ova predstava vratila u život, koliko je vratila glumi? Mislim da su stvari mnogo bliže nego sto su bile nekad. Nemam osećaj da živim negde tamo daleko van svega ovoga. Pratim sve šta se dešava. Redovno idem u pozorište kad god sam u Beogradu. I imam osećaj pripadanja, ali sam u konfliktu sa samom sobom oko baš te privilegije za koju se stalno preispitujem da li je zaslužujem. Da se igram, da se prepustim, da se pravim! I ova nagrada mi je malo pomogla da olabavim i da na glas kažem da sam glumica. Pre par dana sam popunjavala neki formular, i piše – “zanimanje”. Blok. Deluje mi istovremeno i neozbiljno i prepotentno da napišem “glumica”. Ali sam napisala. Boli me uvo. Ja sam galeb, ja sam glumica!

Photo: Kosta Glušica

Ubeđen sam da Prima Facie prevazilazi okvire pozorišne predstave i postaje prostor u kojem se sudaraju lično iskustvo, društvena nepravda i profesionalna etika. Kroz Mašinu snažnu i ogoljenu interpretaciju, ovaj komad pokazuje koliko je krhka linija između sistema koji bi trebalo da štiti i realnosti koja često izneveri. U mesecu koji je posvećen borbi protiv nasilja nad ženama, njena izvedba ne funkcioniše samo kao glumački vrhunac, već i kao poziv na preispitivanje – kako pravnih postupaka, tako i sopstvenih predrasuda o tome šta znači biti žrtva, a šta borac za pravdu. Ona nas tako surovo podseća da umetnost može biti ne samo ogledalo društva, već i katalizator njegove promene, ostavljajući publiku istovremeno bez reči, ali i spremnom da čuje glasove koji inače nemaju pravo glasa. I baš kao što mi sama priznaje, na kraju našeg razgovora, kada zna da je aplauz pravi, onako iz srca, Maša Dakić mi odgovara: Kada je pre njega muk. Ono što je sigurno, to se dešava na svakom izvođenju ove predstave. Zato, kada me neko pita šta da gleda, a da je baš dobro, ja mu kažem Prima Facie.