Instagram nas je sve prevario, a mi i dalje ne možemo bez njega

Ako koristite instagram preko deset godina u evolutivnom procesu se možete okarakterisati kao najnaprednija vrsta na kugli zemaljskoj. Vi ste neki hibridni Austrolopitekus koji je brzinom svetlosti evoluirao do Homo sapiensa. Prošli ste i Paleolit i Gvozdeno doba, a instagram vas je kroz sve to nekako pratio do samog zenita savremenog doba. I stvarno je čudnovat taj Instagram. Nekako uspeva da me kroz sve ove godine eksponencijalno razočarava sve više i više, a često se zapitam da li ovako izgleda kad si u braku, a zapravo mrziš svog partnera? Ali postojalo je vreme kada je sve bilo idilično, kada je svaki odmor bio savršen, pokloni, čestitke i cveće. Instagram je na svoje milione korisnika primenio dobru staru taktiku toksične veze. Malo ti dam, još više uzmem. Ali da li je sada uopšte išta pozitivno ostalo od Instagrama ili živimo na mrvicama nostalgije i rutine? 

2013.sam napravila instagram, poprilično kasno neki bi rekli jer je aplikacija u tom momentu postojala već čitave tri godine. Sećam se da sam sa drugaricama imala maltene trosatni pregled i presek svih mojih fotografija koje sam ikada napravila kako bismo sporazumno odlučili šta je to što zaslužuje da bude moj prvi post na ovoj tada neverovatno gorućoj društvenoj mreži. Sada bih mogla da skrolujem nekoliko sati da bih ga našla, ali ću samo prizvati u sećanje tu neverovatno pikselizovanu, prepunu filtera fotografiju snega u mom dvorištu, napravljenu mojim starim telefonom. Sneg je bio gotovo ljubičast od filtera, a opis je bio #snowynight. Postoji li išta što više vrišti tumblr i 2013.era? Sada vam je jasno da je Instagram za mene moj toksični situationship iz tinejdžerskih dana jer kada sam ga napravila imala sam samo šesnaest godina, a on mi je dao ono najbolje od sebe. Pala sam na potencijal, okej? Mada ko ste vi da mi sudite? Sigurna sam da svi koristite instagram, barem za dopisivanje ako već niste jedni od nas koji se još uvek drže za klizave slamke lažnog instagramovog šarma za koji ne želimo sebi da priznamo da je odavno mrtav.

U kasnim noćnim satima kada umorna slučajno kliknem repost na random reels u kojem neko kupa mačku ili radi zadovoljstva asmr zajednice seče sapune, setim se da su zločini koje je instagram počinio vredni doživotne robije. Ne želim da se mučim da najboljoj prijateljici lajkujem reels koji mi se zapravo dopada jer mi tačno iznad dugmeta za lajk lebde nepoznati ljudi koji dele moje mišljenje. Ne zanima me šta ko ima da kaže u svojim notes zbog koji se osećam kao da mi je hrpa ljudi odjednom u inboksu i svako ima nešto svoje da kaže, a da ne pominjem koliko je postalo nemoguće listati storije, tu gotovo mehaničku radnju koja hladi moj mozak nakon što satima gledam u kompjuter (znam da to nije zapravo odmaranje, pustite me da živim svoj love/hate trope sa instagramom) ispunilo je more nepodnopljivo napornih, vizuelno ružnih reklama, a sve bih na svetu dala da se vrati mogućnost da možeš da vidiš ko je šta lajkovao jer je moje malo stalkersko srce bilo na mestu. 

Primećujete kako uprkos svom ovom žaljenju u prethodnim redovima nema reči o tome da ću prestati da ga koristim? Jer jednostavno znam da neću. Ne znam još koliko eksperimenata i menjanja mesta inboksu, shopu, reelsu i notifikacijama treba da se desi da bih konačno odustala. Iako je TikTok moj ljubavnik sa kojim imam aferu već nekoliko godina, Instagram je onaj za kojeg se nadam da će se promeniti i biti opet onaj u kojeg sam se zaljubila. Instagram je ipak moje detinjstvo, sa njime sam odrasla, zbog njega ostvarila divne konekcije i upoznala neke drage ljude, tako da nije sve tako crno ipak. Možda mi na kraju dana nedostaju i ta vremena kada se internet činio kao malo, sigurno i cosy mesto, a ono što me na njemu i dalje drži jeste to što osim nostalgije zadržava i dalje tu sada već jedva primetnu dozu iluzije i utopije, daje mi ružičaste naočare barem na trenutke, a one su mi valjda neophodne za svo crnilo koje me neminovno čeka na svakom koraku.