Society
Išla sam u Blitz Club.
Rečenica za koju nikad nisam mislila da ću izgovoriti. Pogotovo zato što se legendarno londonsko mesto zatvorilo pre više od 45 godina. Ipak, bila sam tamo dok stojim u Muzeju dizajna, okupana treperavim svetlima, okružena vrlo realistično rekonstruisanom verzijom ovog kluba, koja je istovremeno delovala nemoguće daleko i šokantno živo. U prostoriji do – kostimi i memorabilija blistali su iza stakla, hvatajući svetlost poput iskre koja je nekad palila noć.
I onda na zidu ugledam poznato ime: Iain R. Webb. Jedan od originalnih Blitz Kidsa. Modni urednik. Provokator. Legenda.
„Mislim, u to vreme, radilo se o tome da dođeš u London i pronađeš druge ljude poput sebe“, malo kasnije smo razgovarali. „Uglavnom autsajdere. Klince iz malih gradova, predgrađa, pa čak i sela. Privučene u grad glađu za pripadanjem, za prostorom u kojem mogu biti drugi, biti drukčiji. Klupska scena nam je to pružila.“
Nije iznenađujuće da spisak stalnih gostiju Blitz Cluba zvuči kao igra ko je ko avangardnog coolnessa 1980-ih: Boy George, John Galliano, Marilyn, Stephen Jones. Blitz je bio čisto i beskompromisno eskapističko utočište. Sjajni zaklon od sumorne stvarnosti Engleske Margaret Thatcher. To da je tako mali prostor mogao negovati kreativnu energiju cele generacije – one koja će kasnije oblikovati globalnu kulturu – deluje gotovo kao san iako nije prvi put u istoriji da se dogodilo.
Setite se samo klubova poput Studija 54 u New Yorku, koji su postali legendarni ne samo zbog muzike i atmosfere nego i zbog neverovatne električnosti svoje publike: Halston rame uz rame s Karlom Lagerfeldom, Liza Minnelli pleše kraj Andyja Warhola. Zajednički trenuci kolektivnog glamura i chica. Preko Atlantika, La Hacienda u Manchesteru pojavila se nekoliko godina kasnije kao euforičan, sirov dom acid housea i post-punka, dok je The Roxy u Los Angelesu bio redak prostor gde su se punkeri, disco kraljice i rock’n’roll legende mešali pod istim krovom. To nisu bili samo klubovi; bili su tvornice kreativnosti i hrabrosti, mesta gde su se moda, muzika i umetnost spajale u novu estetiku i duh vremena. Blitz je pripadao toj lozi – londonski inkubator odvažne, drske samoekspresije.
Ipak, klub nije nastao u vakuumu. Rođen je iz Zeitgeista obeleženog štednjom, besom, otuđenjem. Punk je već eksplodirao mainstreamom sa svojom nihilističkom DIY energijom. Kad se haos smirio, Blitz se pojavio sa svojom sirovom, inventivnom, neukrotivom snagom.
„Cela punk stvar“, kaže Webb, „bila je o tome da napraviš nešto sâm. Da stvoriš sopstvenu personu jer nisi imao šta da izgubiš.“ I upravo je to bilo „srce“ Blitza.
Hodajući kroz izložbu, mogla sam to i da osetim. Umetničko hvalisanje. Post-punk arogancija. Odeća koja nije bila kostim, nego pravi čin pobune. Weimarska dekadencija, film noir, kabuki, nadrealizam – svi raspuknuti, svi sudareni u veličanstvenom, svetlucavom haosu. „To je bila mala postmoderna krparija… poput broša od razbijenog ogledala Andrewa Logana, za kojim smo svi žudeli.“ Osećaj mogućnosti nalazio se u svakom uglu. „Uvek je postojala ta želja da budemo neko drugi“, nastavlja Webb. „Izmišljali smo radna mesta jer dizajner, šminker, filmski stvaralac – to nisu bile stvarne karijere tamo odakle smo dolazili.“ Nisu čekali dopuštenje. Postali su ono što su želeli da budu.
A ipak, Blitz je imao svoju cenu. Webb priznaje: „Znaš, definitivno je imao cenu u to vreme. Nije bilo lako. Uglavnom moram zahvaliti ljudima koji su došli pre nas. Kad sam bio tinejdžer u svom malom selu, dobijao sam magazin Ritz, nešto poput novina, i u njemu sam čitao o Zandri Rhodes, Andrewu Loganu, Duggieu Fieldsu, Davidu Hockneyju, Anthonyju Priceu… svim tim fantastičnim ljudima iz mode, umetnosti i medija. Došao sam u London, upoznao ih i postali smo prijatelji, sarađivali smo. Meni je to bilo neverovatno, i upravo su oni bili ti koji su gurali granice pre nego što smo mi stigli. Oni su pripremili teren da mi preuzmemo baklju. Ta baklja se uvek predaje sledećoj generaciji.“
I zaista su je predali. Webb nosi taj uticaj dalje kroz svoj rad u magazinima, od samog Blitza koji su pokrenuli i koji je preteča mnogih nezavisnih magazina koje čitamo i danas, inspirišući mlade kreativce. „I dalje mi prilaze ljudi koji su čitali Blitz magazin 80-ih i kažu: ‘Ti si bio ono što sam gledao u svom malom selu, kad nisam mislio da postoji iko poput mene.’ To im je dalo razlog da idu napred, slede svoje snove i znaju da mogu.“
Na pitanje ko je njemu bio inspiracija odgovara članak „Them“ Petera Yorka u magazinu Harper’s & Queen, i njegova knjiga „Style Wars“ – to su bili nacrti za alternativni svet. Webb se seća kako ih je čitao i mislio: „Želim da budem deo ovoga. Ova kultura živi na rubu mainstreama. To je uvek kontinuitet“, kaže. „Reflektor se pomera, ali duh ostaje.“
Izložba taj isti način razmišljanja oživljava. Mnogi od originalnih Blitz Kidsa izlazili su iz umetničkih škola 1980./1981. Webb, koji danas predaje na Kingstone Universityju, i koji je završio St Martin’s School of Art, priseća se skiciranja, šivanja, stvaranja odevnih kombinacija na nastavi; znanja koje se u clubbingu pretvaralo u stvaran život jer opsednutost time što nositi te večeri jednako je bilo važno kao i ono što će se predati za ocenu. „Mnoge kolekcije u to vreme preklapale su se s onim što su ljudi radili u Blitzu. I moja završna kolekcija bila je inspirisana Duggiejem Fieldsom. Prelepo je videti taj rad uz jednu od Duggiejevih slika na izložbi.“
Blitz nije bio samo moda, niti samo pobuna. Bio je pokret, umetnost, živi eksperiment samoizmišljanja. Glamur obmotan opasnošću. „Riskirao si život samo izlazeći kroz vrata tako obučen“, priznaje Webb. „Ali to nas je ojačalo. Jer imali smo nešto na šta smo reagovali i za šta smo se borili.“ Zato Blitz nije samo bežao i bio otklon od Thatcherine Britanije, on ju je preoblikovao. „Mi smo bili, na neki način, Thatcherina deca“, smje se Webb. „Izmišljali smo stvari u hodu, stvarali sopstveni svet.“
Nasleđe te ere je zaslepljujuće. Boy George. Stephen Jones. John Galliano. Leigh Bowery. Ikone. Pobunjenici. Stvaraoci. Toliko kreativni da nije bilo moguće sve sačuvati. Haljine od talasastvog kartona. Polaroidi. Kombinovanje odeće od onoga što je grad odbacivao, pretvaranje ostataka noći u živi testament njihove sirove, snalažljive, neotesane i revolucionarne energije. U doba algoritamske uniformiranosti i kuriranih persona na društvenim mrežama, taj duh danas nam treba više nego ikad. Domišljatost Blitz generacije podseća nas na transformativnu moć kreativne slobode – vizije koja nije samo odražavala svoje vreme nego je i oblikovala decenije koje su usledile.
Izložba je otvorena do 29. marta 2026. u Muzeju dizajna u Londonu.
VOGUE RECOMMENDS
