Kad katamaran uplovi u hvarsku luku, prva slika koja se otvara pred očima često vara – glamurozna riva, sjaj jahti, užurbani žamor leta. Međutim, iza te fasade skriva se drugačije ostrvo, onaj koji ne traži pažnju, već tiho postoji u mirisu lavande, u kamenim ulicama koje pamte vekove, u ritmu života koji se ne žuri da se prilagodi spoljašnjem svetu. Čak ni moja prva asocijacija na grad Hvar nije zvuk koktela koji se mešaju u ritmu muzike niti svetlucavi odsjaj jahti u letnjij vrevi. Umesto toga, vidim sebe pre nekoliko leta kako se njišem u mreži za ležanje, dok sunce polako tone u more, a vazduh miriše na so i borove. Osećaj potpune smirenosti, gotovo nestvaran u svojoj tišini, samo 500 metara od jednog od najpoznatijih klubova na ostrvu i 20 minuta hoda od užurbanog gradskog trga. I upravo je ta suprotnost ono što je zapečatilo moju ljubav prema ovom ostrvu, činjenica da mir i tišina ovde nisu luksuz, već prirodni deo ritma života. Osamljene plaže na kojima more ostaje kristalno bistro, gde plutam poput lista na vodi, nestajući u beztežinskom trenutku je Hvar koji poznajem, i koji je ostao sa mnom dugo nakon što sam ostrvo ostavila iza sebe.
To je grad koji prkosi prvim utiscima – iza blještavila luksuznih jahti i noćnih klubova krije se ostrvska duša, mesto u kojem većina ljudi žive jednostavno, dugo i ispunjeno. Hvar nije samo destinacija; to je način života, filozofija usporenog postojanja koja se prenosila generacijama, mjesto gde vreme teče u skladu sa morem i suncem. Ovde se dugovečnost ne planira, ona se događa, kao prirodni ishod ostrvskog ritma koji uključuje zdravu ishranu, svakodnevno kretanje, niskog nivoa stresa i povezanost sa ljudima i prirodom. Zvuči poznato? Verovatno jer je to sve ono što regije koje se popularno nazivaju Plave zone čini posebnima.
Da, leti je njegova riva središte kosmopolitskog žamora, ali samo jednu ulicu dalje otvara se svet drugačijeg ritma, svet u kojem se život odvija pod lozom u dvorištima kamenih kuća, u mirisima sveže pečenog hčeba i u razgovorima koji započinju rano ujutru i traju ceo dan. Ovde je ritam života sporiji, a ono što je stvarno važno svodi se na jednostavne užitke poput dobre hrane, dobrog razgovora, šetnje uz more i trenutke tišine u hladu borova. U središtu tog ostrvskog ritma možda i pulsira Pjaca, najveći trg u Dalmaciji, nekada duboki zaliv, danas poprište svakodnevnog života, ali ovde se dani svejedno ne broje satima, već trenucima. Jutarnja kafa koja traje duže nego što ste planirali, susreti starih prijatelja koji se događaju spontano, deca koja trče između stolova, a stariji meštani posmatraju svet oko sebe sa istom smirenošću kojom su posmatrali generacije pre. Na njegovom zapadnom delu, gradska lođa i sat-kula tiho svedoče vekocima koji su prošli, dok se unutar kamenih zidova nekadašnje sudnice i carinarnice danas odvijaju izložbe, razgovori i trenuci koji čine grad živim. Pjaca nije samo trg, ona je dnevni boravak ljudi sa ostrva, ishodišna tačka za svaki razgovor, svaku priču, svako novo prijateljstvo. Kada se sunce spusti iza Paklenih ostrva, senke se produže, a letnji povetarac rashladi užarene kamene ploče, Pjaca postaje pozornica na kojoj se život odvija u svom najčistijem, mediteranskom obliku – polako, bez žurbe, sa osmehom i čašom vina u ruci.
Može li se uopšte govoriti o ispunjenom i srećnom životu bez da spomenemo hranu? A na Hvaru, ishrana nije samo potreba – to je način života, filozofija ukorenjena u vekovima tradicije. Ovde se jede sveže, sezonski i lokalno, sa poštovanjem prema ritmu prirode i darovima koje pruža. Mediteranska ishrana, slavna po svojim blagodatima za zdravlje i dugovečnost, toliko je dragocena da je uvrštena na UNESCO-ovu listu nematerijalne kulturne baštine, a Hrvatska je ponosno među šest zemalja koje nose ovu prestižnu oznaku. Međutim, ono što možda niste znali jeste da su upravo Hvar i Brač izabrani kao hrvatski predstavnici u toj nominaciji – živi dokaz da se ovde hrana ne shvata olako, već kao deo identiteta, tradicije i same srži života na ostrvu.
Maslinovo ulje, srce ostrvske kuhinje, dolazi iz porodičnih uljara, riba se jede na dan ulova, začinjena ručno ubranim ruzmarinom i krupnom morskom solju, a sto je uvek prepun jednostavnih, ali nezaboravnih ukusa. Hvarska kuhinja, duboko ukorenjena u tradiciju, oduvek je bila inspiracija, ne samo ostrvljanima nego i hvarskim književnicima. Petar Hektorović u svom „Ribanju i ribarskom prigovaranju“ opisuje kako su ribari Paskoje i Nikola pripremali gregadu – jednostavno, ali izuzetno bogato riblje jelo, čiji se ukus oslanja na svežinu sastojaka i dugotrajnu tradiciju. Gregada, jedno od najpoznatijih morskih jela Dalmacije, priprema se u svakoj hvarskoj kući i nastala je iz skromnih sastojaka, ali njen ukus ima složenost koja nadilazi jednostavnost pripreme. Uz nju, pašticada je jelo koje zahteva strpljenje i umeće, a svaka porodica ima sopstveni recept, brižno čuvan i prenošen generacijama. U ovom bogatom, sporo kuvanom specijalitetu od mesa i začina ogleda se duh ostrvskih porodica okupljanja, jednako kao u mirisu sveže pečene ribe na gradelama, jagnjetine ispod sača ili sezonskog povrća sa aromom maslinova drva… sve su to ukusi koji se ovde neguju generacijama. Hvar je takođe dom vrhunskim lokalnim proizvodima – medu, ruzmarinu, smilju i lavandi, koji ne samo da su deo ostrvske svakodnevice, već su i sastavni deo ostrvske baštine. Ovde se hrana ne shvata kao puka potreba, već kao iskustvo koje okuplja i povezuje. Na kraju svakog obroka, kako je to bilo i vekovima ranije, sto se zaokružuje tradicionalnim poslasticama – paprenjacima, u kojima nema bibera, ali u sebi nose sunčeve zrake pretočene u kombinaciju najfinijih začina, meda, prošeka i maslinovog ulja. Savršena ravnoteža ohlađene kreme i karamelizovanog šećera rožate savršeno prija u vrućim letnjim mesecima, dok će stari tradicionalni hvarski cviti pobuditi sva čula – ukus prošlih vremena, pretočen u slatki zalogaj koji se topi u ustima.
Međutim, retko šta govori o Hvaru više od vina. Hvar nije samo najsunčanije ostrvo na Jadranu sa više od 2.800 sunčanih sati godišnje, već i ostrvo vina – tradicija vinogradarstva ovde seže daleko u prošlost, još od vremena kada su stari Grci 384. godine pre Krista doplovili i zasadili lozu u plodnom Starogradskom polju, danas pod zaštitom UNESCO-a. Taj istorijski krajolik, jedna od najbolje očuvanih grčkih parcelizacija na svetu, svedoči o neprekinutom odnosu Hvarana sa njihovom zemljom. Loza ovde nije samo biljka – ona je priča, istorija, dokaz upornosti. Plavac mali, pošip i prč sazrevaju na južnim padinama osttrva, upijajući minerale iz vapnenačkog tla, dok se bogdanuša, bela sorta čije ime otkriva njenu božansku vrednost, da je “bogom dana”, uzgaja u Starogradskom polju, odakle su se nekada hvarska vina izvozila širom Mediterana.
Danas mnoge porodice imaju svoje vinograde i maslinjake koje obrađuju sopstvenim rukama, proizvodeći ulje, vino i druge ostrvske specijalitete. Rad u vinogradu nije samo posao – to je način života, kretanje koje održava telo aktivnim i duh povezanim sa prirodom. Međutim, ostrvsko tlo ne daje samo grožđe i masline, ono rađa i lavandu, još jedan od simbola Hvara. Nekada se na ostrvu proizvodilo čak 10 posto svetske lavande, a danas se njeni nasadi mogu pronaći u višim predelima Velog i Malog Grablja, Zastražišća, Pitava i Starogradskog polja. Njen miris ispunjava letnje dane, privlači marljive pčele koje od njenog nektara stvaraju aromatičan med i pretvara svaki povetarac u mirisni podsetnik na Mediteran kakav je nekad bio. Ono što je sigurno jeste to da su Hvarani oduvek znali kako da ukrote prirodu, kako od škrte zemlje stvoriti plodnu oazu.
Na primer, umeće gradnje suvozida, veština slaganja kamenja bez ikakvog vezivnog materijala, vekocima je oblikovalo pejzaž ostrva. Ti kameni zidovi, koji se vijugaju kroz vinograde i maslinjake, nisu samo estetski element, već simbol snalažljivosti i upornosti ostrvljana. Nije naodmet spomenuti ni da se pod zaštitom UNESCO-a nalaze i procesija Za križen, obred koji se neprekidno održava više od 500 godina, kao i jedinstvena čipka od agave – delikatna rukotvorina koju već vekovima izrađuju sestre benediktinke. Iz tankih niti ove biljke nastaju filigranski uzorci koji odolevaju vremenu, baš kao što ostrvljani odolevaju svim izazovima koje život na Hvaru nosi.
Međutim, Hvarani nisu samo vinari, oni su i maslinari, ribari, umetnici, zanatlije, ljudi koji još uvek obrađuju svoja polja, beru lavandu, sade vrtove i nalaze zadovoljstvo u stvarima koje zahtevaju vreme, strpljenje i povezanost sa prirodom. Zato se na Hvaru ne žuri, zato kafa traje satima, zato se obrok ne jede s nogu, već za stolom, u društvu, uz priču i vino. Ovde se još uvijek peva klapska pesma, još uvek se okuplja oko stola, još uvek se svaka proslava slavi uz jednostavna, ali bogata jela. Tradicionalno višeglasno pevanje, jedan od UNESCO-ovih zaštićenih fenomena ostrva, duboko je utkano u ostrvsku kulturu – pesma se čuje iz konoba, sa pijaca, sa uličica koje vode prema moru. A to more, osim napučenih plaža leti krije i osamljene tirkizne dragulje.
Južna strana ostrva skriva male uvale, nepristupačne osim brodom ili strpljivom šetnjom kroz maslinjake, a svaka od njih priča svoju priču, o ribarima koji su tu dolazili vekocima, o pastirima koji su spuštali ovce do mora, o osamljenim pesnicima koji su tu pronalazili inspiraciju. Zavala, Ivan Dolac, Sveta Nedjelja, Zaraće, Dubovica, Jagodna – imena tih mesta nose u sebi obećanje mirnoće, zalaska sunca koji boji more u zlato, jutarnjih plivanja u vodi tako bistroj da se čini kao da lebdi nad peskom. Tu, u senci starih borova, skriveni su prizori koji kao da ne pripadaju ovom svetu – modro more, isklesane stene i tajni kutci u kojima možete biti satima… Na severnoj strani ostrva, Rt Kabal svojim razgranatim uvalama pruža zaštitu od vetrova, čuvajući skrivene plaže kao neotkrivene dragulje. Ostrvo Zečevo, smešten nasuprot Vrboske, idealan je za one koji traže trenutke potpunog mira u hladovini borova, dok poluostrvo Soline nudi čaroliju kristalno čistih plaža i raznih vodenih sportova. A ako postoji mesto koje otelotvoruje suštinu ostrvske ljpote, to su Pakleni otoci. Arhipelag nasuprot Hvara, pogrešno vezan uz „pakao“ imenom, a zapravo raj iz snova. Naziv im dolazi od pakline, vrste borove smole koja se koristila u brodogradnji, ali svako ostrvce ovde priča svoju priču o begu od civilizacije, o tirkiznim zalivima obrubljenim belim stenama i skrivenim mestima gde more diše u sopstvenom ritmu. Pakleni otoci, koji leti vrve posetiocima, imaju i oaze potpune samoće, zalive u kojima se može pronaći hlad ispod starog bora, stene na kojima možete biti sami satima, slušajući samo šum talasa.
Još malo južnije, Šćedro čeka one koji žele korak dalje od stvarnosti. Ostrvce zaštićeno kao park prirode, netaknuto i tiho, mesto gde noć osvetljava samo zvezde, a dani prolaze u ritmu mora. Ovde, daleko od žurbe, sve što vam treba nalazi se ispred vas – kristalno more i osećaj da ste pronašli svoje mesto u ovom svetu.
Ali da ne bi bilo zabune, ostrvo nije samo mesto za miran odmor, već i za one koji traže aktivni beg. Ne pretenduje bez razloga da se uklopi u listu svetskih plavih lokacija koje su savršeno mesto za život. Ima sve, pa tako i topografiju za uslov. Zbog brdovitog terena, planinarenje i biciklizam su ovde deo svakodnevice. Obasjan sa više od 2.800 sunčanih sati godišnje, Hvar nudi gotovo neograničene mogućnosti za uživanje na otvorenom. Bilo da ste trkač ili biciklista koji istražuje skrivena sela i vinograde, planinar koji traži pogled koji oduzima dah, ronilac koji uranja u kristalno čisto more ili kajakaš koji želi da istraži okolna ostrvca. Gotovo 500 km biciklističkih staza vodi kroz vinograde, maslinjake i borove šume, dok pešačke rute poput one prema Pelegrinu nude spektakularan pogled na more i ostrva. Poseban doživljaj pruža uspon do Brusja, sa kojeg se pruža jedan od najlepših pogleda na zalazak sunca na Jadranu – trenutak kada se celo ostrvo kupa u zlatnoj i ljubičastoj svetlosti.
A kada dođe veče, kada se sunce polako spušta iza Paklenih otoka, kada grad Hvar prelazi iz dnevnog u noćni ritam, možete odabrati da li želite biti deo tog ritma ili se povući u sopstveni mir, na terasu sa pogledom na more, uz čašu vina i osećaj da je život ovde još uvek onakav kakav bi trebao da bude – usklađen sa prirodom, pun malih radosti, usporen i neopterećen.
Ostrvo Hvar oduvek se smatralo savršenim mestom za život. Netaknuta priroda poput svetionika u magli poziva na otkrivanje sve koji dođu na ostrvo. Ona ne privlači samo svojom lepotom, nego je oduvek lečila telo i duh svojim mirisima i bojama. Hvar nije samo mesto na karti, nije samo destinacija za leto, on je iskustvo, filozofija, način života koji ostaje sa vama dugo nakon što ostrvo ostavite iza sebe. Zovu ga i ostrvo svetla, jer svetlo je ovde svuda i svetli daleko. Jer kad se i napusti ovo ostrvo, ono zauvek ostaje sa nama, podseća na kasno poslepodne kad ste jeli paprenjoke, pili Bogdanušu ispod drevne masline i slušali zvukove klape u Srinjoj koli. Hvar nikad ne ostaje samo uspomena, već poziv da se uvek vratite, jer jednom kada ga doživite onako kako zaista jeste, nikada ga ne zaboravljate.
Fotografije: MATEA LEŠ
