Uronili smo u podvodno pozorište Dušane i Valentina. Pridružite nam se

Voda je hemijski spoj dva atoma vodonikai jednoga atoma kiseonika. Voda je izvor života. Ovo su možda najosnovnije i prve informacije koje su nas u životu učili. To, i kako se zovemo. Voda i identitet jednako život. Voda je element zbog kojeg me, ovoga puta, fascinira – pozorište. Pozorište postoji od kada postoji čovek i njegova potreba za pričanjem priča. Ono nas, uz ostale vidove izražavanja, razlikuje od ostalih bića na našoj planeti. Pozorište je govor, muzika, ples i umetnost. A kada dostigne neke nove iznenađujuće nivoe, poput vode, postaje spektakl.

Plesna kompanija Hungry Sharks na svom repertoaru ima predstavu „Zeitgeist“, koja se u potpunosti odvija u vodi. Ne, oni ne rade sa raznim vodenim efektima poput polivanja vodom, oni uranjaju u vodu u potpunosti. Voda u predstavi „Zeitgeist“ postaje scenografija, prostor i vazduh. Ona spaja izvođače i razdvaja ih i čak u jednom trenutku postaje i izvođač za sebe. Kako su uklopili vodu, kako su je učinili delom predstave; sebi ravnopravnim delom celokupnog umetničkog rada i dela, otkrili su mi Dušana Baltić i Valentin Alfery, producentkinja i koreograf, osnivači i pokretačka snaga iza plesne kompanije Hungry Sharks.

Gledala sam predstavu „Zeitgeist“ u neverici jer se radi o delu koje se odvija u vodi, u jednom ogromnom bazenu unutar kojeg se odvija impresivna radnja, pokret, koreografija i priča. Pitala sam se kako im je tako nešto uopšte palo na pamet. „Ima li neko dovoljno veliki bazen?“, počeo je Valentin. „Neke ideje tražimo i detaljno razrađujemo dok ne počnemo, a neke nam samo padnu na pamet, poput vizije. Kada smo boravili u Meksiku, videli smo i posmatrali ronioce u pećinama, a zbog mraka u pećinama i osvetljavanja sa podvodnim svetiljkama, primetili smo da kretanje tela ronilaca ima poseban efekt kad se osvetli. I naglašena trodimenzionalnost trenutka potpuno nas je impresionirala. Odmah je bilo jasno da želimo da istražimo taj trenutak pod vodom, taj fenomen pokreta. Kako su to uopšte planirali da izvedu, kako postići taj efekt ili barem nešto približno tome? Isprva smo mislili da napravimo vizualni projekat. Na sreću, ja nisam samo performer, umetnik, već sam i sportista koji je svojevremeno studirao sportske nauke u Beču te sam se setio da fakultet ima dovoljno veliki i dubok bazen da se jedan ovakav umetnički projekat izvede.

Bazen je izgrađen u vreme kad nije bilo dovoljno opreme za snimanje pod vodom, tehnologija nije bila razvijena kao danas i taj fakultetski bazen ima ceo jedan deo, jednu površinu izvedenu u tzv. bazenskim prozorima kako bi moglo da se gleda i posmatra unutra i analiziraju podvodne tehnike plivača i plivanja. Tada sam shvatio kako postoji šansa da izvedemo jedan ovakav, podvodni, zahtevan projekat. Predstava „Zeitgeist“ igrala je osam puta u tom bazenu i bila je veliki izazov jer smo u prostor, u bazen ušli samo dva dana pred premijeru.“ Ovaj čudesan početak stvaranja plesne predstave pod vodom na mene je ostavio još veći utisak jer mi se nametalo jedno veliko pitanje otkad su počeli da pričaju o predstavi: kako su odabrali izvođače, plesače? To ne bi bili samo sjajni plesači, ta bi morali da budu i odlični ronioci! Dušana je brzo pojasnila situaciju koja se meni činila nemogućom. „Poznavali smo bazen ljudi, da se tako izrazim, koji su imali te i takve plivačke i ronilačke sposobnosti. Valentin takođe može dugo da zadrži dah pod vodom pa smo znali da imamo dvoje izvođača za predstavu. Svejedno, napravili smo audiciju. Testirali smo neke ljude, plesače, u držanju daha pod vodom i našli smo dvoje plesača koji su to mogli, dugo. Takođe smo angažovali i trenera koji im je pomagao u usavršavanju te sposobnosti.“

Međutim, velika je razlika u zadržavanju daha prilikom mirovanja i pokreta, posebno onog koreografskog. Valentin je ovde odigrao ulogu vizionara jer je oboje gurao u smeru realizacije ove, usudila bih se reći, sulude ideje. U realizaciji projekta naišlo se na dosta prepreka. Fakultetski bazen nije baš mesto za kulturna dešavanja, mnogi ljudi nisu imali razumevanja za sprovođenje ove ideje, jednostavno je nisu – razumeli, ali ustrajali su i na kraju kreirali jednu od najlepših stvari koje sam ikad pogledala, videla, posmatrala.

Bez obzira na lepotu koreografije i fantastičan efekat koji se dobija uranjanjem tela, bolje rečeno pokreta pod vodu, zanimala me je dramatska struktura predstave. Svaki gledalac, posmatrač može da je tumači na svoj način, tako mi se barem čini. Dekodiranje je individualno i subjektivno, to je neizbežno. Kako mu pristupiti sada, pod vodom? „Predstava „Zeitgeist“ prenosti višeslojnu poruku, dramaturški je čvrsto konstruisana predstava, ima podelu po scenama, ceo paket, ali najvažnije je to istraživanje pokreta i plesa, stvaranje koreografije pod vodom. Što se tiče scena i sadržaja, dve stvari su nam bile važne: privremena stanja i privremeno korišćenje prostora. Privremena stanja sama od sebe nametnula su se kao pitanje jer smo privatno prolazili i osećali u društvu to tektonsko pomeranje od ljudskih odnosa do, na primer, mesta stanovanja iz trajnog u privremeno stanje. Tako je voda postala medij u kojem možemo privremeno da boravimo da bismo kreirali nešto, nešto veliko i trajno poput uspomene, situacije, odnosa, stanja bivanja.“ A to se prepoznaje i vidi u prvoj sceni kad plesač zauzme prostor. Šta taj prostor njemu ili njoj donosi, omogućava? Šta taj vodeni prostor sprečava ili omogućuje? Koja je oprema potrebna da se to učini? Igrali su se uzgonom, isprobavali tegove, kupaće kostime, navikavali su se na vodeni prostor, transformisali su sebe i prostor kako bi ga na kraju napustili. „Sve je to ciklus, trajna promena. I vide se samo oni jedni, prvi ciklusi, kroz koje prolazimo u svim stadijumima i stanjima života“, nadovezuje se Valentin.

Saznajem da Valentin nije formalno edukovani plesač ili koreograf, već da mu je za ovoliku širinu pristupa rešavanju problema i razvijanju ideja definitivno pomogao njegov dolazak u svet plesa i koreografije iz sveta hip hopa, gde originalnost i individualnost dolaze do izražaja kod svakog uspešnog kreativca. „Nemamo neiscrpne finansijske izvore, nemamo veliko pozorište, ali ono što imamo jesu ideja i kreativnost. Koristimo tela da bismo napravili koreografiju koja će predstavu u potpunosti izdvojiti od ostalih. Bez obzira na vodu. Uvek smo tražili kako da uradimo stvari koje drugi nisu mogli ili nisu smeli. I uspevamo to i dalje. Na primer, u Madridu smo zaokupili ulice da bismo izveli 300 izvedbi u tri meseca. Izgleda nemoguće, zar ne? Proces je najbitniji; u delu „Béton Brut“ spajamo brutalističku arhitekturu i breakdance, u delu „#FOMO“ istraživali smo naše odnose sa ekranima, digitalnim svetom i uvek smo se trudili da radimo drugačije, ne zato da budemo posebni, nego da ispitamo neke druge perspektive i dimenzije. I dok smo došli do „Zeitgeista“, već smo imali dobro isprobane alate i metodologiju kako pristupiti problemu i ideji. Ništa nije nemoguće“, zaključuje Valentin.

Pitam ih čime se sada bave, koja je ideja sada u pitanju? Zanimalo me je u kojem smeru će ići odgovor… „Naš najnoviji rad bavi tekstom i govorom. Do sada se još uvek nismo time bavili“, kaže Dušana. “Niko od nas nije formalno školovani glumac, vokalista ili išta slično, ali mi se bavimo time. Smatramo da postoji nešto magično u otkrivanju novih veština koje su potrebne za performans. Ista stvar dogodila nam se sa najosnovnijom stvari na „Zeitgeistu“, sa disanjem. Morali smo da naučimo da dišemo, držimo dah, da ga kontrolišemo ga pod vodom duži vremenski period. Takva veština sigurno nije nešto što se uči u pozorištu.“

Koliko daleko idu sa istraživanjem u pozorištu, ima li granica, šta rade sa njima? „Isto tako sada proučavamo čovekolike identitete u digitalnom svetu. Ako vam je poznat termin NPC-a, tj. non-playable character, mogli bismo da ih uporedimo sa time. Istražujemo te jednostavne karaktere. Veštačka inteligencija nas kopira, a ono što mi u našem delu radimo jeste kopiranje digitalizovane veštačke inteligencije. Da, zvuči pomalo suludo. Neka se Dušana nadoveže“, Valentin joj prebacuje lopticu dok u neverici slušam u kojem smeru istraživanje za njihovo novo pozorišno delo ide i mislim da doživljavam prosvetljenje. Ali Dušana tu staje i otkriva praktične stvari; kad je premijera i kad će se predstava igrati; 9. 10. oktobra u Salzburgu i u novembru u Beču. Momentalno beležim to u svoj Google kalendar jer izvedbu u Beču neću nikako propustiti. Shvatam da me čeka veći spektakl od „Zeitgeista“, a dok sam ovu predstavu gledala, i to na snimku, ježila sam se. Hungry Sharks treba gledati uživo. Pomeraju granice, postavljaju pitanja, rešavaju probleme, razvijaju ideje i zatvaraju pune krugove. Nešto poput ajkula u vodi, moru. Dok plivaju, žive su.