Zbog njega smo nekada gutali rom-comove, a sada nas oduševljava u ulogama zlikovaca

Nakon što sam pogledala trailer za film Heretic skoro sam naglas prokomentarisala: Hugh Grant u hororu, napokon! Ovaj britanski glumac je mnogima prva asocijacija na romantične komedije devedesetih, prisetimo se: Four Weddings and a Funeral, Sense and Sensibility, Notting Hill, Bridget Jones’s Diary, About a Boy, Two Weeks Notice, Bridget Jones: The Edge of Reason i ultimativni rom-com, nezaobilazni film ama baš svakih božićnih praznika, Love Actually.

Tokom svojih čestih gostovanja u talk showovima Grant ne skriva svoje pravo, cinično lice i razgovor sa njim, dok promoviše svoj poslednji projekat, je neretko urnebesan. Jer gledamo osobu koja je privatno toliko daleko od likova po kojima je najpoznatiji. Čak je i u prepoznatljivom GQ izdanju videointervjua gde glumci analiziraju svoje najpoznatije uloge, Hugh Grant Breaks Down His Most Iconic Characters iz 2018. godine, sam rekao da je u svim ovim rom-comovskim ulogama glumio zapravo jedan te isti lik, osobu, koja je toliko daleko od njega samog da to ljude često i iznenadi kada ga upoznaju. Jer oni, naime, očekuju tog šarmantnog, ponekad trapavog, Engleza, koji gleda plavim očima, psećim pogledom, kroz šiške koje nemarno padaju niz čelo, često zamuckujući nespretne rečenice o ljubavi. Ali ne, Hugh Grant je sve samo ne to. Prvo i osnovno; neizmerno je duhovit u svom cinizmu. Ne štedi sebe, kolege, filmske i TV partnerke.. nikoga. Njega jednostavno nije briga. Ovo je čovek, glumac, koji ne nosi nikakve maske i daje od sebe dramski najviše. Kao da je doživeo transformaciju, metamorfozu. Recimo, u filmu Paddington 2 igrao je ulogu Phoenixa Buchanana; lik koji se do kraja filma pretvorio u nešto potpuno drugačije od onoga što smo gledali na samom početku. Kao da se oslobodio svoje čahure i postao jedan, doduše izuzetno čudan, ali ipak, leptir.

Sada je mrzovoljni, nezadovoljni, nihilistički nastrojeni mizantrop, društveno neprijatan i odličan karakterni glumac, onakav kakav je oduvek želeo da bude.

Od tog trenutka, kao da je sve krenulo u jednom njemu prirodnom smeru ili kao da je sam Hugh Grant uzviknuo: Dosta je bilo! Nema više maski! Tako ga bar ja zamišljam. (Doduše, on bi verovatno na engleskom jeziku, prilično otresito, bez zamuckivanja, u tom slučaju rekao: I had enough! All bets are off!) Usledila je TV serija A Very English Scandal. Kakav je samo užitak bilo gledati ga kao političara liberalne levice, Jeremyja Thorpea, a koji je planirao da ubije svog bivšeg ljubavnika, kako javnost ne bi saznala da je homoseksualac. Serija snimljena prema istinitom događaju bila je još uverljivija zbog sjajne glume Bena Wishawa i Hugha Granta. I ovde se radilo o ljubavnoj priči, donekle, ali Grant je bio sve samo ne onaj šarmantni zavodnik iz spomenutih rom-comova. Ovo je Hugh Grant koji je sve vrijeme vrebao i čekao svoj trenutak. Tačno je moglo da se oseti u kom smeru će glumac nastaviti svoju karijeru. Nastavio je dalje. U TV seriji The Undoing, uz sjajnu Nicole Kidman, glumio je okorelog zlikovca.

Hugh Grant glumi Jonathana Frasera (supruga terapeutkinje Grace Fraser, a koju glumi Nicole Kidman), glavnog osumnjičenika u slučaju brutalnog ubistva mlade majke iz elitne privatne škole, koju pohađa njihov sin Henry. Grant je sjajno odigrao narcisoidnog manipulatora uznemirujuće prošlosti i ostavljao me je da čekam svaku epizodu sa iščekivanjem šta će to sada pokazati od svog lika, koliko duboko u centar manipulacije i zla će odvesti gledaoce. I taman kada sam pomislila da je ovo njegov maksimum, on, pored svih ostalih paralelnih uloga, tumači lik Oompe Loompeu hit filmu Wonka! Originalni (ili ja barem volim da smatram taj film originalnim) film iz 1971., Charlie and the Chocolate Factory, sa Geneom Wilderom kao Willy Wonka, prikazao je Oompe Loompe kao mala, čudnovata bića koja rade u fabrici i pevaju svoje, sada već, legendarne pesme koje počinju sa Oompa loompa doompa-de-doo / I have a perfect puzzle for you… Hugh Grant je na dodeli nagrada BAFTA 2024 maestralno parafrazirao te stihove, na svoj, apsolutno ciničan način. Usudila bih se da kažem da je to bio vrhunac večeri. Ili barem jedan od top tri. Dvorana ga je u tom trenutku obožavala.

U dramskoj seriji The Regime sa Kate Winslet u glavnoj ulozi, realizovao je ulogu Edwarda Keplingera, prethodnog kancelara, zatočenog u zatvoru ispod palate. Hugh Grant je tada prvi put glumio lik koji umire nasilnom, brutalnom smrću. Iako se u seriji pojavljuje kratko, četvrta epizoda je njegova epizoda, ostavlja velik i snažan trag svojom glumom. U nekoliko intervjua tokom promocije serije izjavio je da ga je mučilo to kako da prikaže smrt, zapravo ubistvo. On naime, nikada nije glumio u nečemu takvom. Iako je prilično direktno komunicirao novinarima i voditeljima talk showova da on misli da je to loše izneo, i to uz uobičajenu psovku, prilično sam se prijatno iznenadila gledavši ga. Izvedba je bila toliko uverljiva da sam se nakon te epizode pitala da zašto ga pre nismo gledali u takvim ulogama?

Čim se pojavio u kadru, sa tim groznim naočarima na nosu, odmah mi je bilo jasno da će me u bioskopu čekati jedan dramski, uvrnuti, zastrašujući dragulj.

I sada, na malom ekranu laptopa, uz neizbežne komentare i reklame, uz sva internetska ometanja, pogledam trailer za Heretic. Nisam fan horora, ne gledam ih često. Imam ozbiljan problem sa preteranim uživljavanjem u priču i koliko god volim napetost trilera, užas horora mi je ipak preintenzivna igra živaca. Zapravo, na prste obe ruke mogu da nabrojim kada sam ih gledala u celom životu i odgovorno tvrdim da sam to svaki put činila iz nekog kompromisa. Nikada, ali nikada mi horor film nije prvi izbor. Sada, jedva čekam.

Prateći razvoj njegove karijere, a i javne ličnosti, moram da se zapitam: kakva je budućnost ovog čudnog i čudnovatog glumca? Osobe koja se ne libi da uživo izgovori istinu, makar uvredio osobe koje sede sa njim na setu talk showa, nenamerno, ali ipak…? Osobe koja se pola svog života bori za očuvanje privatnosti, a sam sve svoje otkriva na platnu; osobe koja nema filter, koja otvoreno govori o svojim neuspesima, o tome da ponekad prezire svoje najbolje uloge, o tome da je povremeno loš i lenj glumac, o tome kako je reciklirao isti lik u barem četiri, pet filmova… Jako mi se sviđa ova nova faza zrelog, izgrađenog Hugha Granta. I nadam se da je ovo samo početak. Nekako mislim i očekujem da ću u godinama i projektima koji tek dolaze sa velikim poštovanjem gledati niz njegovih grotesknih karikatura na ekranu i bioskopskom platnu i istovremeno pokušavati da se otarasim osećaja susramlja dok on izgovara ono prvo i potpuno neprikladno što mu padne na pamet tokom promocije filma ili serije. Hugh Grant naime, sada živi u nekom svom svetu i baš ga boli briga. I to je, usudila bih se da kažem, apsolutno veličanstveno.