Odgledala sam trenutno najgledaniju seriju na Netflixu čiji će vas kraj šokirati

Jedna žena leži krvava na haubi, daleko u šumi, u poslednjim trzajima. Druga žena stiže kući drhteći od straha i počinje manično da čisti stan od – pa, svega. Kada sam počela da gledam His & Hers, odmah mi je postalo jasno da će ovo za mene biti tipičan primer hate watchinga, o kome je moja britka koleginica nedavno pisala. Naime, u pitanju je fenomen gledanja serije ili filma isključivo da bi se do kraja doživelo (tačnije uverilo) koliko je loša. Ovo je doslovno ta serija. Ne gleda se samo zbog priče, likova ili napetosti, već zbog komentara u realnom vremenu, zajedničkog zaprepašćivanja i nemilosrdnog seciranja kada krenu odjavne špice. Otuda proizilazi i kontradiktorna činjenica da je internet trenutno opsednut ovom serijom – prva je po gledanosti na Netflixu, ali da su istovremeno stručne kritike izrazito loše. O čemu se zapravo radi?

His & Hers, zasnovana na hvaljenom romanu Alice Feeney i adaptirana za televiziju od strane Williama Oldroyda, predstavlja napet misteriozni psihološki triler prepun ubistava, tajni i laži. Čitajte između redova: varijacija na temu koju smo toliko puta gledali. U središtu priče su novinarka iz Atlante, Anna (Tessa Thompson), koja pokušava da se vrati svojoj karijeri baveći se šokantnim slučajem ubistva u svom rodnom gradu, kao i impulsivni detektiv Jack (Jon Bernthal), koji vodi čitavu istragu. No, ubrzo shvatamo da su ovo dvoje strastvenih protivnika zapravo otuđeni supružnici, kao i da su sa samim slučajem ubistva povezani na (ne)predvidive načine. „Postoje dve strane svake priče, što znači da neko uvek laže“, govori naratorka, što zvuči sjajno, iako zapravo nije istina – i može vas navesti na pogrešan trag.

Povezano: Šta je novo na streaming platformama u januaru?

Netflix

His & Hers je priča o ljudskoj patnji, događajima koje bismo voleli da zaboravimo, pokušajima da oprostimo sebi nakon što povredimo druge i o tome šta bes može da učini kada je pažljivo negovan i svesno korišćen. Društvo nas pritiska da nastavimo dalje nakon strašnih događaja, i dok mnogi to uspevaju, drugi biraju drugačiji put. A taj bes, na kraju krajeva, može biti moćan motivator – za različite ideje i postupke.

Samim tim, pored neizrecive tuge, glavni motiv serije je osveta. Gotovo svi likovi su otrovani ovim emocionalnim opijatom: Anna dok stupa u aferu s mužem svoje suparnice – Richardom, Jack u napadu na svoju ljubavnicu Rachel – koja je ujedno i žrtva s početka ove priče, njegova sestra Zoe, alkoholičarka koja prezire svoje vršnjakinje iz detinjstva, a do samog kraja serije, ispostaviće se i mnogi drugi likovi (ne, neću vam spojlovati taj bizaran epilog). U svakom slučaju, potencijalni osumnjičeni za počinjen zločin se gomilaju, uključujući i Rachelinog muža Clyda. Pogotovo što je žrtva svima njima učinila mnogo više pakosti neko što smo mogli da zamislimo i svi bi mogli da imaju motiv.

Netflix

Sa svojih šest epizoda, serija ima sve primese kriminalističke priče koja se bindžuje za jedno veče: jeziva ubistva, lične veze, napetu i tragičnu prošlost, skandalozne afere i strastvenu hemiju, ali oni nikada nisu dovoljno ekstremni, originalni ili zabavni da bi parirali, recimo, The Hunting Wives. Iako su Thompson i Bernthal impresivni u svojim ulogama, zaplet je pun apsurdnih obrta. Problem je u tome što William Oldroyd, režiser koji je stekao reputaciju sa hvaljenim psihološkim trilerima Lady Macbeth i Eileen, ni u jednom trenutku ne odlučuje koliko ozbiljno želi da pristupi priči koju priča. Ponekad ironičan, ponekad ozbiljan, serija na kraju ne funkcioniše ni kao samosvesna crna komedija, ni kao dirljivo istraživanje traumatičnih iskustava, zbog čega izostaje empatija gledalaca sa bilo kojim likom.

Veliki problem je što glavne uloge ne funkcionišu kao stvarni ljudi. Njihovo ponašanje i postupci su previše iskrivljeni u odnosu na okolnosti. Nije reč o tome da su greškom ljudski likovi koji prave loše izbore – zanimljivi i kompleksni delovi njihovih ličnosti nisu dovoljno istraženi, pa njihove priče deluju nepotpuno. Narativne nedoslednosti čine ih krhkima i neozbiljnim, što oštro kontrastira tamnim temama serije dok očajnički pokušava da komentariše društvene teme poput trajnog uticaja vršnjačkog nasilja, seksualnog zlostavljanja, pritiska vršnjaka i klasnih razlika. Svaki od obrta samo stvara nove rupe u zapletu i oblikuje scene koje kasnije nemaju smisla u retrospektivi.

Netflix

Takođe, u pokušaju da zaobiđe predvidiv kraj i ne postane triler kakvim se na prvi pogled čini, finale naprasno postaje šokantno, ali ne wow šokantno. Poruka o tome da onaj koji se čini potpuno nebitnim i zanemarenim u priči – može biti ključan, nesumnjivo se nazire, ali na isforsirano dramatičan način koji čak i najblistavije trenutke serije baca u senku gorkog utiska soap opere.