Odgledala sam Heated Rivalry i shvatila zašto je zapalila društvene mreže

– Je l’ ti se dopada Heated Rivalry?
–Da li mi se dopada?! Treba mi egzorcizam!

A sve je počelo tako naivno. Krajem novembra, premijerno je prikazana prva epizoda niskobudžetne serije o Shane i Ilyji, dve hokejaške zvezde koje pod budnim okom sportske javnosti uplovljavaju u tajnu seksualnu aferu. U produkciji nepoznatog kanadskog Crave-a, a bazirana na knjigama spisateljice Rachel Reid, serija je pretendovala da će u skromnim razmerama svoju publiku pronaći u LGBTQ+ zajednici i fanovima žanra koji se kod nas uz mizogini podton nazivaju ljubićima ili vikend-romanima. Glazirani, idealizovani svet sagrađen od strasti i romantike ženskoj publici oduvek je nudio beg od učmale i nepravedne realnosti kojom dominiraju strejt muški narativi.

Međutim, već u prvoj nedelji decembra društvenim mrežama počinju da se šire klipovi vrelih homoerotičnih scena između prelepih protagonista. Ma koliko da su linije vilice i trbušnjaci glumaca Connora Storya i Hudsona Williamsa odraz potpunog estetskog i atletskog savršenstva, sami po sebi nisu dovoljni da se probiju kroz more presaturisanog seksualizovanog sadražaja i isplivaju u mainstream algoritmu. Mora da tu ima još nečega što objašnjava i pokreće masovnu histeriju koja uzima maha.

Ispostaviće se da ova serija ne samo da ima ono nešto, već da savršeno artikuliše baš to što nam je falilo.

Photo: Sabrina Lantos/HBO

Mora se priznati, prvu epizodu malo teže će progutati svako sa istančanim filmskim ukusom. Vremenski skokovi su iznenadni i neobjašnjivi, aritmična je i neuredna. Stilski uslovljena i niskim budžetom i tropima žanra – one lineri, pojednostavljen zaplet, dramatični pogledi. Bez da vam crtam, od publike se prosto očekuje da proguta nešto drugo. Kako se nižu naredne dve epizode, ta ista publika počinje da se pita: Šta su stavili u ovo?, jer više nije pitanje šta se od nje očekuje, već čega je gladna.

Shane i Ilya, a potom i Scott i Kip, novi karakteri iz istog univerzuma, svoje želje i nagone prisiljeni su da potiskuju i prilagođavaju nemilosrdnim i opresivnim okolnostima profesionalnog sporta. Kao kapiteni najboljih timova severnoameričke lige, izloženi su konstantnom pritiskom i svešću kako ih mačo zajednica percipira, ko od njih zavisi, šta se od njih očekuje. Ipak, u malim vremenskim i prostornim džepovima, u hodnicima teretane ili toaletu svečane sale, između dodele nagrada i utakmica, izbija sve ono što gori iznutra. Razmenjuju se nežnosti, psovke, ujedi. Za žene, osveženje je da gledaju romansu između jednakih, jer Shane i Ilya su rivali, a dinamike među njima fluidne, a ne zabetonirane u heteronormativnim pozicijama ko je jači, bolji, sposobniji.

Photo: Sabrina Lantos/HBO

Kako epizode odmiču, usložnjavaju se i produbljuju njihovi odnosi, ali kako svaka vrhunska melodrama od Douglasa Sirka na ovamo zna, eksplozije se dešavaju kada se naši razbujani unutrašnji svetovi sudare sa surovošću spoljnog sveta. I upravo u ovome leži prva doza onoga što izaziva zavinost od ove serije: žene i queer zajednica prepoznaju se u bogatstvu tajnih života koji se buntovno i bolno bore za dašak svetlosti i vazduha u stisku patrijarhalnih stega.

Jedan od najvažnijih činova buntovništva dolazi od kreatora serije Jacoba Tiernija i njegove odluke da scene seksa prikazuje u svom punom znoju i mehanici. Na seks dva muškraca se ne aludira u deliću ogledala ili zatamnjenju, on je tu, u krupnom kadru, u butini, u trenju, u zadovoljstvu. Pojam vidljivosti u kontekstu predstavljanja raznolikih likova u popularnoj kulturi daleko je od novog. Već godinama deo javne debate koliko i na koji način gledamo seksualne i rasne manjine, ko ih piše, glumi i predstavlja. Međutim, ima nešto neverovatno oslobađajuće i bezobrazno u najbanalnijoj interpretaciji upravo tog termina – vidljivost. Ako smo godinama bili nevidljivi, zar se suštinska revolucija ne bi ogledala u tome da nas vidite cele, uzduž i popreko, bez izvinjavanja, bez zadrške, omamljene i zaljubljene?

Što nas dovodi suštinskog pitanja koja ova serija tako neodoljivo, egzaltirano i euforično nameće: Šta ako je sreća moguća?

Photo: Sabrina Lantos/HBO

Dalje razglabanje na ovu temu bez otkrivanja šta se desi u petoj i šestoj epizodi bilo bi kao da pokušam da trčim u štiklama kroz ribarsku mrežu, pa ću vam umesto toga preneti delić atmosfere sa Threadsa. Ova, oprostićete, ali potpuno nebitna platforma nekim neobjašnjivim internet delanjima pretvorila se u grupu podrške za frenetično ludilo u koje je upao apsolutno i bez izuzetka svako ko je seriju pogledao. Sve je krenulo boljažljivo, sa pitanjima poput Je l’ samo ja gubim razum? i Da li je normalno da sam petu epizodu pogledao četiri puta za redom?. Kada su sve inhibicije popustile, fandom se prepustio kolektivnoj maniji analiziranja, opsedanja, ispovesti, vrištanja, suza i jednoglasnog zaključka da je Heated Rivalry serija koja je spasila 2025.

Međutim, na petu epizodu, koja je svoju premijeru doživela i u barovima, budući da su se fanovi skupljali da je gledaju zajedno, uz skičanje i navijanje, ne ostaju ravnodušni i gluvi njeni neimenovani prirodni neprijatelji – strejt muškarci iz svet sporta, a ni sama NHL liga.

U drugom presaturisanom moru sadražaja, svetu podkasta sa-dva-bela-ortaka, izdvajaju se Empty Netters i What Chaos, do sada posvećeni isključivo hokeju. Seriju gledaju radoznalo, ali bez preteranih očekivanja, sa namerom da komentarišu koliko je realno prikazan univerzum u kom operiraju. Ispostavlja se da ni oni nisu imuni na push-pull dinamiku “naših dečaka”, kako ih od milošte zovemo na Threadsu i stepen njihove investiranosti kulminira live gledanjem finala serije, čiji se klipovi na jutro kada ovo pišem dele skoro jednako koliko i klipovi iz same serije. Ovako izgleda netoksična muškost, Da mi je neko rekao da će mi hokejaški podkast vratiti veru u muškarce?! neki su od komentara koji pozivaju ostatak auditorijuma da obrate pažnju na to kakav svet nesumnjivo i glasno želimo.

Photo: Sabrina Lantos/HBO

NHL liga, kao i ostale koje okupljaju muške timske sportove, tradicionalno su šovinističke i regresivne. Godinama ih prate razni skandali, od zabrana nošnje dresova u duginim bojama tokom nedelje prajda, do prikrivanja optužbi za silovanje. Vođeni finansijskom logikom, ali i neotesanom, grubom kulturom muške svlačionice, ostavljaju skoro nula prostora da se neko od igrača javno autuje. Međutim, godina je 2025. i ženska i queer publika se toj realnosti suprotstavlja ujedinjenije nego ikada u istoriji.

Pre desetak dana, tokom pauze između trećina, u dupke punom stadionu, na utakmici Boston Bruinsa po kom je modelovan tim u kom u seriji igra Ilya, puštena je T.A.T.U. All The Thing She Said, pesma koja je obeležila treću epizodu. Cinici će reći da se inače homofobični NHL samo opkorišćuje o popularnost i zaista vandredni talenat svih koji stoje iza serije u nameri da proširi svoju ciljnu grupu. Ali, šta ako obrnemo jednačinu? Šta ako smo mi njih navukli? Šta ako je hokejaška romansa – trojanski konj u kom smo ušli na najveće stadione na svetu? Šta ako je naš trojanski konj svetlucavi jednorog? Šta ako ovako počinje menjanje sveta? One queer song at a time.