Glamur, sirovost i nežnost majčinstva kroz objektiv Hane Knížove

Otkako sam postala majka, u meni se kovitla uragan kontradiktornih emocija. Ovo je najbolje ikada! Ovo je najteže ikada. Želim da budem samo s njom! Osećam se usamljeno kad sam samo s njom. Želim da budem potpuno posvećena njoj! Želim karijeru i da joj budem uzor. Želim da budem najbolja verzija sebe zbog nje! Ne želim da trošim vreme na sebe. Želim… shvatili ste poentu. Znam da taj haos misli delim s većinom majki. I taj bizaran, taj predivan košmar, upravo je ono što je Hanu Knižovu najviše privuklo ovom projektu. Iako me čudi da neko želi da bude deo toga, a da nije prinuđen silom prirode, mogu da razumem da neko ko obožava da dokumentuje odnose nije mogao da odoli da ne zabeleži taj složen i protivrečan prelaz u majčinstvo.

Tako je Hana 2015. godine počela dokumentovati živote svojih prijateljica, beležeći „suptilne promene i lična otkrića dok su ulazile u svoju novu ulogu i pokušavale da je same za sebe definišu“, a rezultat se mogao videti kroz serijal fotografija „Mothers“ u Cankarevom domu do 29. juna. Razlog zbog kojeg sam hipnotisano prolazila kroz fotografije jeste upravo taj osećaj da je tako divno uhvatila tu kontradikciju. Glamura i sirovosti. Magnetna privlačnost njenih fotografija majčinstva bila je u potpunom kontrastu s mišlju da biti na mestu tog modela, dok žonglira s flašicama ili je neko životinjski vuče za bradavice, nije baš neko blaženstvo.

“Počelo je sasvim prirodno, bez namere da započnem seriju”, kaže mi Hana. “Kako su prijateljice počele da dobijaju decu, imala sam osećaj da ne postoji mnogo vizuelnih prikaza koji se nalaze na granici između portreta i dokumentaristike, a da ne deluju ili preterano sladunjavo ili pomalo seksualizovano.”

Dodaje da se od tada mnogo toga promenilo, da su društvene mreže otvorile pristup onome što se nekada smatralo privatnim životom, te se danas majčinstvo raznovrsnije prikazuje i slavi. Slažem se. Mislim da mentalno ne bih preživela bez toga. Dok su mi misli na trenutak odlutale u neka teža početna razdoblja, vraća me Hanina zarazna energija dok opisuje svoj serijal na način da hvata „glamur svakodnevice“. Pitam je kako bi definisala taj osećaj lepote unutar sirovih i nefiltriranih trenutaka koje je uhvatila, kako je to uopšte postigla, osim što se, očigledno, radi o prijateljicama koje izgledaju poput pravih modela.

Kaže mi kako joj mnoge majke koje fotografiše govore da se često osećaju prilično izolovano od svog „normalnog“ života, ali istovremeno doživljavaju dubok osećaj povezanosti sa svojom decom i stvaraju sopstvene, smisleno ispunjene trenutke i rutine. Nasmejem se koliko mi je to blisko. Ne bih se mogla više složiti. „Ta je intimnost gotovo nemoguće u potpunosti zabeležiti jer je toliko lična, ali uz njihovu pomoć – i podsticanjem situacija u kojima se ti trenuci prirodno dešavaju – pokušavam da prenesem taj osećaj kroz objektiv svog fotoaparata.”

S obzirom na to da je izložba Mothers prikazana u Nacionalnoj galeriji u Sarajevu, na festivalima u Francuskoj, UK-u, Češkoj, Sloveniji, pitam je da li su reakcije iz različitih kultura uticale na njeno razumevanje uticaja samog rada?
„Imam osećaj da fotografski jezik čini slike razumljivima i povezivima, barem ženama, u različitim zemljama. Možda je još zanimljivije, i nešto što posebno cenim, kada mi muškarci priđu i kažu da im se slike sviđaju i da su ih emocionalno dotakle.“

Pomislim kako mi nije ni palo na pamet da postavim pitanje iz tog ugla i koliko mi je drago što je to spomenula. I dalje postoji taj nesrazmer u učešću u roditeljstvu između majki i očeva (u proseku), koji dovodi do šumova u komunikaciji i nerazumevanja među partnerima, a to često vodi i do kraha veza. Nedavno mi je jedna poznanica koja se bavi porodičnom psihijatrijom rekla, „Znaš li da se većina brakova s decom raspadne već u prvoj godini detetovog života?“ Tako da, bilo koji jezik, kanal i vizuelni format koji može približiti naše iskustvo muškarcima, prihvatam!

A kako je dokumentovanje njihovog majčinstva uticalo na Hanin pogled na porodicu i identitet? „To je dobro pitanje! Rekla bih da generalno primećujem kako žene postaju manje samokritične, sklonije oproštaju, ali i svesnije svojih prioriteta, kakvi god oni bili. Nekima je majčinstvo definitivno pomoglo da pronađu stabilnost u životu, iako su se kasnije možda suočile s izazovima u donošenju odluka vezanih za karijeru i samopotvrđivanje, jer majčinstvo vrlo lako može postati jedina svrha i fokus života. S druge strane, žene koje su već imale karijeru ili strast prema nečemu, delovale su odlučne u tome da to zadrže. Smatram da je to izuzetno važno, jer je to deo njihovog identiteta koji mora ostati živ.”

No dodaje kako prava vrednost tih fotografija, za nju, dolazi iz vraćanja istim osobama kroz vreme. „Taj osećaj protoka vremena, i jedinstvena sposobnost fotografije da ga kreativno zabeleži, nešto je što me je u početku privuklo ovom mediju.“ To je i ono što definiše ovaj rad, duboka posvećenost ponavljanju, stalno vraćanje svojim saradnicama kroz godine. Njene fotografije nastaju kroz stotine, ako ne i hiljade sati provedenih sa prijateljicama, posmatrajući i učestvujući u zajedničkom činu vaspitanja dece.

Činjenica je da uprkos nedavnom porastu priča o majčinstvu, prikazi, naročito u popularnoj kulturi, često deluju jednodimenzionalno. Fokusiraju se na anksioznost i preopterećenost koje mnoge žene doživljavaju tokom roditeljstva, odražavajući političke i društvene probleme koji uopšte određuju prisustvo žena u domu: seksizam, razliku u platama, nejednakost u brizi za decu, patrijarhalno oblikovanje i kontrolu.

Svakako da su takve priče važne, ali one prikazuju samo jedan aspekt tog složenog iskustva. Za razliku od toga, Hana inspiraciju pronalazi u potencijalu majčinstva. Iako svaka od nas ima svoje iskustvo istog, nekako je lakše kada se osvetli njegov optimistični deo, zar ne? Otkrivajući dom kao prostor duboke intimnosti, samoprepoznavanja, senzualnosti, humora i, pre svega, ljubavi i igre.