Hamish Bowles o svojoj čudesnoj Yves Saint Laurent arhivi koja je izložena u Marakešu

U julu 1984. godine, kao mladi dvadesetogodišnji dopisnik australijskog Harper’s Bazaara, dobio sam poziv da prisustvujem reviji visoke mode Yves Saint Laurenta. Veliki dizajner, mora se reći, u to vreme bio je pomalo zbunjen: nije to bilo toliko zbog njegovih godina (imao je tek 47 – bio je uostalom mlađi, nego što sam ja sada), koliko zbog toga što je delovao izgubljeno u sopstvenom svetu. Ipak, kada je reč o njegovom radu, i dalje je bio oštar kao britva – a u svakom slučaju, Pierre Bergé, nekadašnji Yvesov romantični partner i neumoljivi čuvar njegovog nasleđa, beskompromisno je sklanjao svakoga ko bi mu stao na put i obezbeđivao da revija teče besprekorno. Jesenja revija održana je na kraju nedelje posvećene pariskim kućama visoke mode – Karl Lagerfeld, tada tek pridošlica u Chanelu, pravio je pravi bum; tu su bili i Emanuel Ungaro, Madame Grès, Hubert de Givenchy, i mnogi drugi. Ipak, Yvesova revija nadmašila je sve – njegova odeća, savršenog kroja, drapiranja, boja i forme, klizila je kroz veličanstvenu balsku dvoranu iz 1880-ih u hotelu Intercontinental i oduševljavala sve prisutne.

Četrdeset godina kasnije, ugledni pejzažni dizajner Madison Cox – koji je, nakon smrti Yvesa 2008. i Pierrea 2017, preuzeo njihovo nasleđe kao predsednik Fondacije Pierre Bergé–Yves Saint Laurent, koja upravlja izuzetnom kućom Jacquesa Majorellea, vilom Oasis i njenim vrtovima u Marakešu – upitao me je da li bih želeo da izložim svoju kolekciju Yvesovih radova u muzeju Yves Saint Laurenta u tom gradu. (Nakon Yvesove smrti, Pierre i Madison bili su dugogodišnji partneri i na kraju su se venčali.) Spektakularno dizajniran od strane Karla Fourniera i Oliviera Martyja iz studija KO, muzej je, zajedno sa fondacijom, od svog otvaranja 2017. godine izmenio izgled i duh Marakeša. Ovo bi bio prvi put da neko osim Yvesa izlaže svoju kolekciju u muzeju, i, naravno, bio sam istovremeno oduševljen i zastrašen tom idejom. 

MAROKO KAO MUZA- večernji komplet iz 1969, Photo: Pernille Loof i Thomas Loof

Nakon što su Yves i Pierre otkrili Marakeš 1966. godine, Yvesov svet se potpuno promenio: boje i energija tog magičnog mesta oblikovali su njegovu paletu, a njegova odeća postala je bogatija i izražajnija. I za mene je Maroko uvek imao nestvarnu privlačnost – ljudi koje tamo srećem, bilo da su Englezi, Francuzi ili, pre svega, Marokanci, na veličanstven način spajaju različite uticaje i stvaraju nešto novo. 

Dok je kolekcija koju je Yves u završnim fazama svoje karijere sastavio za muzej, izuzetna – i uključuje gotovo sve spektakularne komade sa kraja njegovih revija iz tih kasnijih kolekcija – moja kolekcija je suptilnija i fokusira se na način na koji je oblikovao svoju klijentelu. I dok je Yves s pravom poznat po stvaranju modnih čuda, i njegovi suptilniji komadi podjednako su izvanredni, a njegov značaj i uticaj na svet mode su neosporni. 

Dizajnerov dom, Villa Oasis, Photo: Horst P. Horst, Vogue, August 1980.

Moja kolekcija, koju sam sakupljao više od 50 godina, počinje njegovim najranijim kreacijama za Christiana Diora. (Dior je bio očaran mladim Yvesom i prepoznao da će jednog dana, u dalekoj budućnosti, on naslediti njegovo mesto, međutim Diorova iznenadna smrt u 52. godini 1957. godine dala je palicu Saint Laurentu u ruke kada je bio jedva 21-godišnjak – ostatak je, kako se kaže, istorija.)

U početku sam bio prinuđen da kupujem ono što sam mogao da priuštim, vešto pronalazeći komade koje su trgovci prevideli, ali kako je kolekcija rasla, rasle su i moje ambicije. (Naravno, sakupljao sam i radove drugih dizajnera – Charles Frederick Wortha, Poireta, Chanel, Mainbochera, Madame Grès, Balmaina, Diora, Galliana, McQueena i mnogih drugih, uključujući i izuzetna dela manje poznatih kreatora; sada imam oko 4000 komada.)

Saint Laurentova Masquerade večernja haljina za Christian Dior, 1958. Photo: Pernille Loof i Thomas Loof

Posebno su me privlačile haljine koje su naručivale izuzetno elegantne žene koje su nosile Saint Laurenta: dame iz takozvanog „Shiny Set” kruga, poput Nan Kempner, Lynn Wyatt, Lily Safra i Gabriele Henkel; ikona izdavaštva Eunice Johnson; zvezde poput Carol Channing; trgovkinja umetninama Lady Jane Abdy; Lady Agota Sekers, supruga mađarskog tekstilnog barona; i otmena Françoise Picoli, koja je radila za Saint Laurenta dizajnirajući cipele. Uglavnom su te žene – već same po sebi upečatljivog izgleda – želele odeću koja bi naglasila njihovu lepotu, ali ne i zasenila je. Abdy je odabrala kratku večernju haljinu od crne svile iz Saint Laurentove jesenje kolekcije za Dior iz 1959, sa zadivljujućim obrubom od pletene crne vune. Channing je nosila smelo odelo na pruge, muževnog kroja, iz Yvesove couture kolekcije iz 1967. godine (koje sam pronašao u aukcijskoj kući za slavne u Los Anđelesu, daleko od lovaca na vintage couture komade). Kempner je birala najotmenije i suptilno upečatljive Yvesove komade, poput crne večernje haljine od krepa iz 1987, sa crvenim satenskim okovratnikom koji pada preko ramena kao marama, koju sam pronašao na godišnjoj humanitarnoj rasprodaji Posh u Njujorku. Picoli je pak birala večernju haljinu od somota i prsluk u stilu Schiaparelli iz jesenje kolekcije 1978, kao retku poslasticu. 

MAROKO KAO MUZA -jakna iz 1966. godine, Photo: Pernille Loof i Thomas Loof

Neke od predivnih stvari sam pronašao, ali nažalost, bez saznanja o tome ko ih je nosio: čitav niz spektakularnih haljina i odela otkrivenih u Christie’s aukcijskoj kući, uključujući suknju iz 1966. od veličanstvenog patchworka Brossin de Méré, belu večernju haljinu iz 1981. sa vezom, inspirisanu Chanelom, u kombinaciji sa crnim čipkastim blejzerom prošaranim šljokicama, kao i crnu vezenu haljinu iz rusko-marokanske kolekcije iz 1976. godine. I tako su se jedan za drugim komadi nizali. (Čuvari Yves Saint Laurentovog nasleđa odbili su da mi daju ime klijentkinje, iako su ga, naravno, saznali – svi couture komadi su numerisani – jer njena porodica nije želela da ga otkrije. No, mogu biti spokojni: njen izvanredan ukus biće i te kako prisutan na izložbi.)

Kada je došlo vreme da svoje misli pretočim u delo, oslonio sam se na izuzetnu pomoć briljantnog Patricka Kinmontha i njegovog saradnika Raphaé Memona, koji su na svojim ekranima kreirali očaravajući mizanscen. Izložba počinje sa Christianom Diorom, zatim prelazi na godine visoke mode Yvesa Saint Laurenta, da bi se završila Rive Gauche kolekcijama. Ipak, prvu haljinu Yvesa Saint Laurenta koju sam ikada kupio postavio sam na sam početak izložbe, pre nego što se kroči u Diorov salon, kako bih postavio scenu: U pitanju je remek-delo dizajnerke tekstila Madame Brossin iz njegove jesenje kolekcije iz 1969 – patchwork vatrenih crvenih tonova oblikovan u vezenu hipi haljinu. Ugledao sam je u izlogu jedne humanitarne prodavnice, dok sam išao ka umetničkoj školi u Londonu, i uzeo besplatno. Nažalost, tog ponedeljka ujutru zakasnio sam na čas… ali sam postao vlasnik ove senzacionalne haljine!

Vogue.com