Svakoj ženi treba ovakva prijateljica u životu

OK, imali smo Sex and The City, imali smo Girls, imali smo čak i Euphoriju, ali nekako, uz sve te serije nismo imali reprezentaciju pravog dubokog, iskrenog ženskog prijateljstva kakvo su prikazale stand-up komičarka Deborah Vance (glumi ju fantastična Jean Smart!) i mlada spisateljica Ava (glumi ju Hannah Einbinder) u seriji Hacks koja je nakon prve sezone nastavila svoj život i skupila verne obožavatelje, da bi ovog proleća izašla treća sezona koju sam uspela tek sad da pogledam u jednom dahu, i iznova se oduševim, ali iz nešto osobnijih razloga.

Moram priznati da sam treću sezonu krenula da gledam očekujući pad kvaliteta isamo sam se nadala da neće biti drastičan. Budimo realni, svi smo svesni da je nastavak Sex and the City serijala …And Just Like That bio festival krindža, susramlja i stereotipizacije i klišea, ali svejedno sam svaku epizodu gledala bez izuzetka. Očigledno mi je odanost drugo ime, čak kada su u pitanju i tv serije. Tako sam počela da gledam i treću sezonu i očekivala sam jedan put sa one druge strane planine, spust i završetak. Iznenadila me je. Svežina sezone je bila na toliko zavidnom nivou da bih se usudila da kažem da je ovo najbolja sezona. Treća sezona je neopisivo smešna, nepredvidiva i dirljiva.

Ravnoteža je savršeno postignuta u Hacks. Odnos između Deborah i Ave, između mogućih zamki klišea i scenarističkih iznenađenja, je prikazan stvarnim i Jean Smart je kreirala Deborah od krvi i mesa. Ona je tako lako mogla da postane stereotipno okrutna, ali nije, ona je stvarna, sa svim svojim manama i iskrenim greškama. Razume je Ava, ali važnije, razume je i publika, razumem je i ja. Možda se ne slažem s njom, ali je razumem. Duhoviti delovi nisu nametnuti, nisu forsirani, pametni su i proizlaze iz samih likova. Kao u stvarnom životu, humor nalazimo i u najstrašnijim trenucima, i on dolazi iz samih nas. Ako mi ne vidimo humorističnu stranu života i njegove tragedije, niko nam taj pogled ne može nametnuti. Serija uspwšno izbegava zamke svoje premise, i moguće klišee o godinama i polu u Hollywoodu. Neću spojlovati, samo bih istakla epizodu o cancel kulturi kao onu koju sam gledala – više puta. Toliko je dobra.

Ali ono što me iznova osvaja kod serije je kako obrađuje temu ženskog prijateljstva, na šta sam priznajem, pomalo osetljiva. Ne prikazanu kroz dinamiku i odnose ženske grupe, već zbog onog ping-ponga emocija koje igraju dve žene. Platonski odnos ispunjen ljubavlju, odanošću i istinom, sestrinstvom, koliko god se brutalan nekima činio, meni je važan.

Mislim da dobar deo svog identiteta gradim iz svih tih odnosa. Naime, nikada nisam imala ekipu. Ali dobro imala sam je na fakultetu, i nju su uglavnom činile žene tako da se opet vraćam na isto. Prvenstveno sam imala i gradila odnose sa prijateljima, i u velikoj većini, pretežno, skoro rekla bih ipak, zapravo uvek, sa ženama. Ta prijateljstva su mi jedna od dragocenijih stvari u mom životu. I to sam shvatila i videla prilično vividno kada sam planirala proslavu svog četrdesetog rođendana. Na listi su bila dva muškarca (od kojih je jedan moj suprug), a ostatak liste je činila možda čak zabrinjavajuće velika brojka žena. I sa svakom imam jedan divan, neki bi rekli sestrinski, odnos, ali ono što je meni važnije od definicije tih odnosa jeste to shvatanje bezuslovne podrške i odanosti između dve žene. Žene koje su odabrale da budu sestre, no matter what.

Gledajući upravo spomenutu epizodu o cancel kulturi, nisam mogla da se ne setim jedne anegdote. Jednu od (tih najbližih) prijateljica upoznala sam kao devojčica, na plaži. Imale smo desetak godina, možda i manje. Privukla me je kao magnet; prišla sam joj, predstavila se i pitala možemo li da se igramo zajedno. Pristala je. Od tada smo uvek i zauvek jedna drugoj u životima. Iako se zapravo družimo jednom do dvaput godišnje. Ona je na studije došla u Zagreb iz Dalmacije i kako život uvek piše (najčudnije) priče tako je ispalo da smo se više viđale i družile kada je živela u Dalmaciji, nego u Zagrebu. I jednu od naših situacija uvek uzimam kao primer tog sestrinskog odnosa. Ona je imala privatan problem, dugo ju je mučio. Godinama. I kada joj je stvarno bilo dosta nazvala me je, a da se nismo čule mesecima, i momentalno krenula sa verbalnom paljbom. Ja se nisam stigla ni da se javim, samo da kažem halo ili molim. Stisla sam zelenu slušalicu na ekranu svog mobilnog i kao da sam upala u već postojeći vrtlog misli, osećaja i rečenica. Ona nije započela svoj monolog, ona ga je već dugo, godinama, vodila u svojoj glavi. Ja sam bila ona publika koja tu postoji kao, pa – publika. Nisam kritičar, nisam psiholog, ne nudim rešenja, samo sam se javila. Kada bolje razmislim, na moj telefon se mogao, u slučaju moje sprečenosti, javiti bilo ko iz moje blizine, ona ne bi znala razliku. Moje ime i broj u imeniku su bili sigurna zona. Posegnula je za njom. Održala je predavanje sama sebi, nekih dvadesetak minuta i kada je završila samo je uzdahnula (palo mi je na pamet da li uopšte diše dok se ventilira) i rekla: Ok to je to, hvala na slušanju. Tena, vidimo se za mesec dana! Moram da idem. Iako je ovaj poziv bio povišenog tona, možda ispunjen i grubim rečima, meni je obuzela takva toplina i ljubav da sam neko vreme intenzivno razmišljala o njemu. Divan je osećaj slobode koji se tada opipljivo osećao. I gledajući Jean Smart i Hannah Einbinder u scenama serije, prepoznajem ga. Uspele su da materijalizuju – slobodu odnosa.

Kaže se često da porodicu ne možemo da biramo , ona je tu zauvek, hteli mi to ili ne. E pa ovde se radi o odnosima koje sam izabrala, i kako stvari stoje, tu su zauvek. Naravno, nije sve uvek med i mleko. Neki budu i na pauzi nekoliko godina, ali i ona i ja znamo da čak i u trenucima kada nismo baš u najboljoj fazi, da smo tu jedna za drugu, šta god da se svakoj dogodilo i kojem god nam život smeru išao.

Zato mi je bilo pravo osveženje da vidim kad je pre nešto više od tri godine ova serija ugledala svetlo dana. Kada sam počela da je gledam zaista sam osećala da su kreatori i glumice sjajno dočarali i zadržali do treće sezone ono stvarno, ono što, na moju veliku sreću, i sama živim u stvarnom životu. Uverena sam da bi takav odnos, takvo prijateljstvo svatko trebao da ima, da iskusi u životu jer se radi o stvarno posebnoj vrsti ljubavi.