MRFY je indie dragulj regionalne scene, razgovarali smo sa frontmenom Štrasom

Ako razbijemo kulturnu maglu koja lebdi nad regionom, moramo priznati: spisak indie i alternativnih bendova koji su probili u mejnstrim bolno je kratak. Ali to ne umanjuje kvalitet brojnih indie grupa koje postoje, pulsiraju na ivici naše scene, nekako izvan šireg dometa radarskih talasa javnosti. Za mene ta alternativna scena nije samo zvuk; to je mesto prvih ljubavi i beskonačnih noći, simfonija moje mladosti. Sećam se kako su  moje dvadesete obeležili globalni hitovi bendova poput Arcade Fire, Tame Impala i Florence + The Machine, dok su festivali bili letnji rituali, euforični beg od svakodnevice.

Ta nostalgična vibracija, ta povezanost sa muzikom koja je odjekivala kroz moje najluđe dane, čini svaki zvuk snažnijim, svaki takt bližim srcu. Zato je bend poput slovenačkog Mrfyja za mene dragulj naše scene – svež, autentičan, prožet emocijama koje retko nalazimo u komercijalnim hitovima. Oni su više od melodije; oni su odjek subkulture koja je oblikovala moje najvažnije trenutke. U svetu koji se često naginje konformizmu, indie scena nas podseća da postoje melodije izvan glavnih tokova, pesme koje oblikuju naš unutrašnji svet jednako kao i one koje osvajaju top-liste.

Mrfy na slovenačkoj muzičkoj sceni stvaraju već 10 godina, ali imaju obožavaoce i u širem regionu, a prošle godine osvojili su nagradu Zlata piščal za Izvođača godine 2024. Mrfy su jedan od onih jedinstvenih bendova na slovenačkoj muzičkoj sceni koji je nemoguće svrstati u jedan žanr. Na prvi pogled su indie rock bend, ali Mrfy nikako nisu predvidivi. Njihov indie zvuk je razigran, bezbrižan i neopterećen, sa primesama synth-popa koji povremeno zvuči kao odjek iz osamdesetih. Na drugim mestima, njihova muzika se iz psihodeličnih indie melodija, koje prosto pozivaju da se u njih uroni – baš kao i njihovi šareni kolaž video-spotovi puni nostalgičnih motiva – preliva u shoegaze podžanrove, sa androgenim vokalom ispod kojeg se razlivaju zvuci gitarskih rifova. A onda ih čujete uživo i pred vama je pravi rock bend sa udarnim ritmovima i zaraznom energijom frontmena, po kojoj su njihovi koncerti poznati. Njihov sledeći, dugo iščekivani koncert zakazan je za prvi dan proleća, 21. marta, u Media centru pod nazivom MRFY Praznik 2, koji će ujedno biti i promocija njihovog trećeg albuma pod nazivom Halo.

U ovom pretrpanom rasporedu, negde između priprema za vođenje Eme i izlaska novog istoimenog singla Helo, uspeli smo da ukrademo malo vremena frontmenu Gregorju Strasbergarju – Štrasu za kratak razgovor.

Najavili ste izlazak novog albuma singlovima Tonemo i Helo, kao i koncertom 21. marta pod nazivom MRFY PRAZNIK.

Da! Biće sjajno!

Pesma Tonemo ima nešto mračniji, dublji zvuk – šta je bila inspiracija za ovaj singl? A šta za pesmu Helo, koja je više ljubavna?

Posle drugog albuma, koji je za nas bio prelomni, odlučili smo potpuno spontano da radimo ono što nam prija. Malo smo se zezali. PaliPali je bio naš poslednji „pikupiku“ (to je naša reč za zabavnu, laganu pesmu) singl. Tonemo se desio prirodno, sam od sebe. Takav je period bio i želeli smo ponovo da izdamo nešto malo “sočnije”. Helo je jedna od naših prvih pravih ljubavnih pesama, a takvih će biti još mnogo na novom albumu. Svi smo pomalo zaljubljeni i lepo nam da to priznamo.

Šta fanovi mogu da očekuju od novog albuma Helo? Radili ste na njemu poslednje tri godine – o čemu govori, šta vam je bila inspiracija? Hoće li biti novih žanrovskih elemenata?

Proces je, kao i uvek kod nas, bio prilično dug. Prošli smo kroz mnogo zajedničkih avantura i podelili mnoga nova iskustva. Drugi album smo uglavnom stvarali u vreme pandemije i na neki čudan način tada smo osećali veću povezanost među ljudima. Iz toga je nastala i pesma Prjatučki, kao i mnogi tekstovi u prvom licu množine.

Sada ponovo doživljavamo svet kao neki haotični nered i ne osećamo da možemo da se pravimo “pametni” u vezi sa tim. Zato se vraćamo ličnim temama, a jedna od najmoćnijih i najpoetičnijih svakako je ljubav i sve njene nijanse. Za razliku od prvog albuma, ovaj novi nije toliko patetičan, već svež i do neke mere čak i razigran.

Nedavno ste imali turneju, između ostalog i po Balkanu – kakvo je za tebe iskustvo sviranja u Zagrebu, Beogradu, Skoplju u poređenju sa domaćom publikom i domaćim scenama?

Odlučili smo da pozdravimo i naše regionalne ,,prjatučke”. Odsvirali smo dosta koncerata, kako sami, tako i na turneji sa Joker Out. Publika nas je prihvatila mnogo bolje nego što smo očekivali i dali su nam lepu motivaciju i energiju za dalje istraživanje. Na novom albumu će se čak naći i jedna pesma na srpskom i hrvatskom, a pred nama su i neki kvalitetni koncerti u regionu. Videćemo gde će nas to odvesti i kako će nas prihvatiti u budućnosti. Radujemo se!

Imaš li neku anegdotu ili zanimljivu priču sa turneje, koncerata?

Anegdota ima puno, ali najbolja je ta da se za deset dana na turneji uopšte nismo posvađali.

Imaš li neki ritual pre nastupa ili amajliju za sreću bez koje ne izlaziš na binu?

Nemam ništa specifično. Znam da kidamo i imali smo već toliko koncerata da smo uvek sigurni u sebe. Moj najveći izazov i zadatak je da ostvarim dobru i iskrenu konekciju sa publikom, pa na dan koncerta pokušavam da upijem što više dobre energije iz prostora, grada i ljudi i da je onda na bini raspršim i vratim nazad.

Sa pevačicom AKA Neomi ste snimili pesmu Težišče. Kako je došlo do te saradnje? S obzirom na to da ste već sarađivali sa grupom Laibach na pesmi Poskočna, da li bi voleo još neku muzičku saradnju, možda sa nekim regionalnim izvođačem ili bendom?

AKA Neomi su me pozvali da sarađujemo na već postojećoj pesmi koja mi se svidela i koju smo snimili kao “šlag na torti”. Saradnja sa Laibachom je takođe bila plodonosna – ta pesma je sada postala neka vrsta lowkey himne na proslavama. Po mom mišljenju, prilično ekstra stvar, voleo bih da uradimo još nešto zajedno. Što se tiče regionalnih saradnji, već smo razmišljali o tome, ali još nismo pronašli ni izvođača ni pesmu koja bi bila prava. Kod nas se sve mora da se dogodi prirodno. Sigurno će se nešto desiti u budućnosti.

Kada ćemo upoznati novog basistu?

Možda na Prazniku (smešak).

Čestitke na voditeljskoj ulozi na ovogodišnjoj EMI, uz Raiven. Pohvale stižu sa svih strana. Pre EME si komentarisao da će te verovatno svi kritikovati – kakav je sada osećaj kada pogledaš unazad?

To je bio ozbiljan izazov. Nikada ranije nisam radio nešto slično, a onda sam odmah debitovao kao voditelj najgledanijeg programa. Iskreno, mislio sam da će me više slomiti, ali sam se dosta dobro držao. Znam za sebe (i za Raiven) da smo bili dobri, da nismo bili uštogljeni i da smo posao odradili samouvereno.

Imaš li svog favorita ovogodišnje EME, odnosno, ko ti je ostavio najbolji utisak?

Bilo je nekoliko nastupa koji su mi se dopali i mislim da je sve bilo izvedeno na visokom nivou.

Vaš duet je bio prilično senzualan i emotivan – čija je bila ideja za tu izvedbu i kako je bilo sarađivati i pevati duet sa Raiven?

Sa Raiven sam razmišljao koji duet bi mogli da „zapalimo“, pa smo odlučili da spojimo naše pesme. Na kraju je to majstorski producirao i miksovao naš multi-talentovani Tomaž Zupančič. Svi smo šarmantni profesionalci.

Šta slušaš u poslednje vreme? Šta se trenutno nalazi na tvojoj plejlisti?

U poslednje vreme imam overdose muzike. Pošto završavamo album, ovo je prilično stresan period, puno je intenzivnog slušanja i filozofiranja, pa trenutno ne slušam previše druge muzike za opuštanje. U poslednje vreme mi opet prija The Weeknd, dosta repa, ali i neke indie melanholične pesme.

Imate prilično veliku bazu obožavalaca. Moramo da pitamo – imaš li neku priču ili anegdotu u vezi sa njima?

Haha – najsmešniji su mi memovi koje nalazim na društvenim mrežama. Neki su baš kreativni i duhoviti, to me ispunjava nadom. Inače, baš danas mi je prišla neka grupa mladih i pitala me da li sam ja bio voditelj EME i da li možemo da napravimo selfi. Do pre nedelju dana još sam bio samo pevač MRFYja – što, naravno, i dalje jesam, primarno i apsolutno.

Koja je tvoja mantra, životno pravilo? Kako se nosiš sa stresnim situacijama? Ima li nešto što te pogađa?

Naravno, nisam robot. Važno mi je da imam svoj mikrokosmos i svoje najbliže, sa kojima radim, živim i svakodnevno se zafrkavam. To mi znači najviše, zato jedni druge negujemo i podržavamo. Nekad, naravno, bude stresno, dosta je neke čudne odgovornosti. U poslednje vreme mi se čini da sve više sebi dozvoljavam da budem „ja“, što stvari čini mnogo lakšim, posebno u „show“ biznisu.

Kada pogledaš unazad, sada nakon 10 godina postojanja grupe MRFY, kako te je to iskustvo lično oblikovalo? Šta te naučilo o sebi, vrednostima, životu? Ima li nešto što bi možda sada uradio ili izveo drugačije?

Mnogo stvari bih uradio drugačije. Greške su tu i uvek će biti. Učim iz njih i želim da budem bolji svakog dana. Sem možda onog dana kad mi se ništa ne da (smeh). Poslednjih par godina, a posebno prošle godine, se dogodilo toliko promena da se to ne može opisati. Ponekad mi se čini da se sve odvija tako brzo da ni ne stignem da stanem, ali možda je to i bolje. Sada smo na vrhuncu psihofizičkih sposobnosti i dobro se osećamo. Lep je osećaj kada radiš nešto što voliš i to ti ide. Za to sam zahvalan sebi i svim svojim najbližima. Ovaj bend je apsolutno centar mog života i zajedno sa njim svi rastemo. To je inače nešto što najviše poštujem kod umetnika i muzičara – da se razvijaju tokom svoje karijere, i muzički, ali i kao ljudi. Ne možeš uvek raditi isto, odmarati se ili se zavaravati, odnosno zatvarati oči pred stvarima. Treba biti iskren, treba istraživati, treba se upoznavati i prepoznavati dobre stvari. To nam kao grupi uspeva. (Kakav sam filozof, ne možeš da veruješ).

Ako se dotaknemo još malo mode – imaš prilično izražen, gotovo eklektičan lični stil. Koliko je tvoj stilski izraz tvoj lična izbor? Kako bi sam opisao svoj stil, imaš li možda modnu ikonu koja ti je interesantna?

Kažu da mogu da obučem bilo šta. Tako kažu. Samo znam da ako se u nečemu dobro osećam, to je to. Još ne tako davno nisam obraćao previše pažnje na modu, sada se prilično zabavljam sa tim i očigledno mogu sebi da priuštim dosta toga. Nemam neku specifičnu modnu ikonu, niti ikada tvrdim da znam šta je stvarno kvalitetno. To doživljavam kao umetnost, jednostavno nešto mi se svidi, ne znam zašto, niti se opterećujem zašto mi se sviđa ili ne. Uvek sam otvoren da me neko dobrim argumentima ubedi u suprotno.

—

Foto: Urša Premik

Styling: Anna Odate

Retuša: Sanja Braun