Arts
Život profesora kineziologije, Imoćanina Gorana Jovića, obeležila su daleka putovanja i istraživanja drugih kultura. Danas je jedan od naših najpoznatijih putopisaca i dobitnik nekoliko prestižnih međunarodnih nagrada za fotografiju. U oba slučaja, Goranu su bliska kretanja, a jednom kad kreneš teško je stati. Koje je to prvo putovanje koje je odredilo njegov put i lansiralo ga daleko izvan zone komfore, Goran mi odgovara – Afrika, i vraća se sećanjima u 2012. „Volontirajući za humanitarnu misiju Kolajna ljubavi proputovao sam tada Tanzaniju, počevši od severa pa sve do krajnjeg juga. To me toliko obuzelo da sam se za 10 meseci vratio do plemena Maasai i proveo mesec dana živeći sa njima. Spavali smo po dvoje na krevetu od trske, u skromnim kućicama od blata, pepela i izmeta, gde su ti prvi cimeri krave i koze. Čak se i naviknete na miris, ali jedino na šta nisam mogao da se naviknem bio je miris vatre koja bi se palila svake noći, a čiji bi se dim snažno uvukao kroz tanke prozore. Ne možete da izađete napolje jer postoje zveri za koje lako možete postati večera, tako da sam jedva preživeo taj deo. Na tom putovanju snimljena je moja najbolja fotografija“, kaže Goran, koji je sasvim slučajno završio u Africi. Nakon što je u Imotskom sreo školsku koleginicu Ivanu koja mu je pričala o izgradnji sirotišta u Africi, nazvao ju je i ponudio da im bude fotograf, za dve nedelje već je bio u Tanzaniji. I od tada, kaže nam, nije prestao da fotografiše ni putuje. Duhovito komentariše kako mu se zapravo dogodila teška zavisnost.
Photo: Huawei Pura 70 Ultra
Njegova stalna adresa danas je u Vinjanima Gornjim gde živi sa porodicom, suprugom Brazilkom Dianom Loos i desetomesečnim sinom. Trenutno su u velikim radovima oko zanimljivog projekta kojim će oplemeniti rodni kraj. „Gradimo svojevrsni retreat, galeriju fotografija i kuću umetnina sa skulpturama, a biće i botanički vrt, i to u japanskom stilu jer sam veliki obožavatelj njihovog uređenja okoline“, objašnjava mi Goran o radovima u toku. Tročlana porodica se nedavno vratila sa dvomesečnog putovanja po Baliju gde su kupili brojne detalje, uključujući i kadu od rečnog kamena tešku čak 2 tone koju će, kad stigne velikim teretnim brodom, postaviti napolju, u šumi, za kupanje sa pogledom na dolinu. „Biće zanimljivog sadržaja. Recimo uređenje okoline sam napravio tematski; sedam krugova koji predstavljaju sedam kontinenata koje sam obišao, a oko njih tematske skulpture. Uzgajam biljke već oko šest godina, a do sada smo posadili oko pet stotina stabala na imanju. „
Gorana su ovi radovi malo usporili u putovanjima, a on nam otkriva kako jedva čeka da ponovno otputuje. Pitam ga i čemu su ga sve naučila i kako i dalje pronalazi lepotu putujući. „Najveće bogatstvo je to sve što vidiš. Promatrati kako ljudi razmišljaju i doživeti njihovu jednostavnost življenja. Recimo, kad sam bio u Arizoni i proveo vreme družeći se sa Indijancima, pitao sam ih da li imaju neku poruku za nas koji dolazimo. Dali su mi genijalan savet – Uspori i videćeš. Moraš da provedeš neko vreme na jednom mestu kako bi zaista nešto spoznao. Recimo na Kubu sam otišao sa ciljem da je obiđem celu, a na kraju sam proveo ceo period u Havani, upoznao zanimljive ljude, plesao na ulicama. To je možda i najbolji narod koji sam upoznao, nasmejani, spremni da podele šta imaju, a nemaju puno“, deli sa nama Goran utiske o svojoj omiljenoj (uz Amazon dodaje), zemlji koju je posetio i ističe „kako je ključan stav kod putovanja ne osuđivati druge, već biti širokog shvatanja“. Tu sam poželela da saznam koje mu je iskustvo u određenom trenutku bilo potpuno nerazumljivo, možda i neprijatno. „Najteže kulturno iskustvo sam doživeo u Etiopiji, čak nekoliko puta jer su tamo jako sujeverni. Recimo jedno pleme utapa svoju decu u reci ako im prema verovanju zubi nisu pravilno izrasli. Tamo me šokiralo i bičevanje žena, samo u ovom slučaju žene su se ponosno nadmetale koja će stati ispred muškarca za taj obred.“ Nakon ovoga smo se vratili ipak na lepše teme kada mi je Goran otkrio kako bi se rado vratio u područje Amazona. „Tamo se osećaš kao da si ušao u Knjigu o džungli. Sve što ste gledali na National Geographicu sada je pred vama, uživo i na slobodi, a vi provodite vreme sa plemenima za koja je lenjivac kućni ljubimac. To je bilo impresivno životno iskustvo za mene. “
Goran Jović, „Rain Boy“
Da se vratimo na tu kultnu fotografiju koja ostavlja utisak poput one slavne Afghan Girl iz 1984., koju je za National Geographic fotografisao Steve McCurry. Mislim da nema osobe na svetu koja ne zna za nju. Isto tako mislim da se u kolektivnoj memoriji posmatrača nalazi i prikaz Rain Boy fotografije, sa potpisom Gorana Jovića. Zanimalo me je kako je uopšte uspeo da je snimi. Odgovor me je iznenadio i opčinio. „To je bio moj drugi odlazak u Tanzaniju gde sam upoznao misionara Tomislava Mesića koji je obavljao pokrštavanja u selima. Pratio sam ga. Krstio je ljude svih uzrasta, od mladih do starih, od 6 do 66 godina života. Zapravo je teško reći kog su uzrasta ljudi iz Tanzanije. Kao da su vanvremenski. Na kraju ceremonije smo ušli u jednu kolibu, gde su nas ponudili kozletinom, što je tamo redak specijalitet. Unutra smo bili samo mi, muškarci, dok je ispred bilo oko sto žena i dece, svi su se skupili iz okolnih sela.“ Isprva mi je zazvučalo okrutno, ali Goran nam je objasnio kako se radi o drugačijoj kulturi, da se prvo goste oni koji se brinu o ostalima. Jedan muškarac se brine o, recimo petnaestak članova svoje porodice, zajednice. I onda mi je sve imalo smisla.
„Ugledao sam kroz otvor kolibe dečaka kako zuri u mene. Gledao je hipnotisano u nas, nije treptao, hteo sam da mu dam svoj komad mesa, ali mi je poglavar sela rekao da ne radim to. Poštovao sam kulturu, morao sam. Znate, treba se staviti u njihove cipele, prihvatiti njihove običaje. Oni su tu sa razlogom. Ali onda sam izvadio fotoaparat i ulovio sam njegov hipnotički portret. I dve godine nakon tog klika na aparatu, ta fotografija je na takmičenjima napravila dar-mar. Gde god da sam je poslao, osvojila je prvo mesto. Tada u trenutku, nisam bio ni svjestan šta sam napravio kada sam je napravio.“
Koliko je ta fotografija promenila njegov život? Može li fotografija da promeni nečiji život? „Ova fotografija mi je promenila život. Pođivao sam na takmičenjima, počeo da radim za televiziju, mnogo toga se pokrenulo. Moj život je otišao u drugom pravcu i nastavio ka tamo gde sam sada. “
Goran ima sposobnost da ulovi nečiju esenciju, emociju, misao, to se ne vidi samo na fotografijama, to se čuje, oseti i u razgovoru. Sa malo ljudi sam razgovarala a da su toliko strastveni oko onoga što rade, barem na ovaj način. On se u potpunosti daje u svoj rad i isto tako se u potpunosti trudi da ga prenese, da prenese poruku dalje i objasni ako treba. Energija mu je zarazna. Tako da sam uverena da je Rain Boy samo jedan od zareza u njegovoj, već sada bogatoj, karijeri fotografa. I tu je još jedan važan faktor. Goran nema neko formalno obrazovanje, ovde se radi o čistom talentu, upornosti, neizmernoj znatiželji i strasti. Zanimalo me kako je uopšre počeo da fotografiše. „Prijatelj me je u gluvo doba noći, jutra izvukao iz kuće da idemo da fotografišemo, radilo se zapravo o zabavnom izlasku. Prvo sam mu rekao da nije normalan, bilo je hladno, kiša je padala, bilo je dva, tri ujutru, ne idem nigde. Ali on je bio uporan, nije puštao. Ta noć je bila prelomna za mene, jer sam sutradan od njega kupio aparat i više nikada nisam prestao da fotografišem. Aparat je postao produžetak moje ruke.“
Photo: Huawei Pura 70 Ultra
Koliko su vam kamere važne, da li se vezujete za njih? „Ne, mogu da je ostavim i razbijem, uzeću drugu. Fotoaparat je meni sredstvo za beleženje trenutka.“ A u tome je Goran stvarno odličan, u lovljenju trenutka. On je Intuitivan dokumentarista. Ulična fotografija mu je sve, govori mi. Voli da se oseća poput nindže. Dođe, napravi, ode, niko ga ne primeti. Tada smatra da je uradio dobar posao. Biti neprimetan, neuočljiv. A on kao da ima još jednu sposobnost, talenat, privlači ono što želi da mu se desi, kod fotografije posebno. „Znaš ono, kada nešto jako želiš, pazi da ti se ne desi! Tako je fotografišem na ulicama, npr. Barselone, i pomislim da bi kadar bio potpun ako bi mi se motiv, osoba koju fotografišem okrenula. I ona se okrene. I bam! Sjajna fotka. To je upravo ono što sam želeo. To mi se desilo mnogo puta. “
Iako mu kamere nisu važne, Goran sa druge strane veruje da se dobra fotografija može dobiti sa – bilo čime. I fotoaparatom, i kamerom, i mobilnim telefonom. Naravno što je bolji objektiv ili kamera na mobilnom, fotografija će biti tehnički bolja. Smatra da je svaki trenutak vredan beleženja, i da ne trebamo da bržimo od korišćenja onoga što nam je najčešće pri ruci, mobilnog telefona. Na primer, trenutno mu je interesantna serija HUAWEI Pura 70 mobilnih telefona. Upravo zbog Ultra Lighting Pop-out kamere i HUAWEI XD Motion Engine, HUAWEI Pura 70 Ultra mobilni telefon ne zadovoljava samo potrebe, već je sjajan partner i suputnik u kreiranju dokumentarnih fotografskih dragulja ovog avanturističkog dokumentariste. Kako njega percipiram kao intuitivnog dokumentaristu, tako samo ovakav produžetak ruke, kako sam kaže, mogu da zamislim tokom njegovih putovanja i avantura.
Photo: Huawei Pura 70 Ultra
„Naravno, bolji objektiv je bolji objektiv. Vrhunska oprema olakšava posao i daje na kraju krajeva bolji proizvod. A u okviru mobilnih telefona, ovaj je upravo takav“, govori Goran, i nastavlja „Fotografija nije samo klik, to su trenuci pre i nakon fotografisanja. Razgovori, pogledi, interakcija, komunikacija i uzbuđenje, adrenalin koji donosi svaka fotografija.“
Zanimalo me je da li ima uzore, čije fotografije gleda, da li proučava nečiji tuđi rad? „Nije mi fotografski uzor, ali se ugledam u njega – Sebastião Salgado. Čovek koji je zasadio miliona stabala, preobrazio je (uništen od ljudi) pejzaž, vratio ga prirodi. Taj čovek me inspiriše. Ako uspem da zasadim hiljadu, biću ponosan, za sada sam uspeo petsto komada. I jednom, me je jedna vlasnica hotela uporedila sa njim. Ne trebaju mi nikakvi trofeji, nagrade, ništa. Ovo mi je dovoljno. Ako ću da uspem da napravim deset posto od onoga što je taj čovek uspeo, smatrat ću svoj život uspešnim“.
Režija: Marcella Zanki
DoP: Ante Gugic
Foto: Ante Gugic
Članak je nastao u suradnji s HUAWEI.
