Martensov debi pokazao je da je budućnost kuće Maison Margiela u sigurnim rukama

Belgijski dizajner i umetnik Martin Margiela je najzagonetnija persona savremene modne istorije. Otkako je 1988. godine utemeljio svoju modnu kuću na ideji nekonformizma, i u Parizu debitovao sa kolekcijom za proleće/leto 1989, Margiela je izgradio svoj „meta modni“ svet, oponirajući tradicionalnim modnim kanonima, subverzivno izvrćući pravila, otkrivajući skriveno i skrivajući ono inače otkriveno. Upravo ovo potonje, anonimnost kao sušta suprotnost kultu ličnosti koji je počeo već tada da dominira pejzažem visoke mode, ugradila se u DNK modne kuće kao jedna od temeljnih odrednica. Snaga kuće ležala je upravo u njegovoj odsutnosti. Osim što gotovo nikada nije pokazivao svoje lice, i maloko i danas sa sigurnošću zna ko Martin Margiela jeste, element misterizonosti ucrtao je i u svoj dizajn belim etiketama bez imena kao i maskirajući lica svojih modela kako oni, navodno, ne bi skretali pažnju sa onog što je najvažnije – moda u kojoj su uvek bili ugrađeni slojevi, ideje koje su pozivale na promišljanje, reference koje nisu mogle na prvi pogled da se razumeju i koncepti čija je vrednost nadilazila estetiku.

Imajući u vidu zaostavštinu i značaj modne kuće kao što je Maison Margiela, Glenn Martens, Margielin sunarodnik iz Bruggea, dobio je neopisivo zahtevan zadatak da preuzme ulogu kreativnog direktora. Osim što je na tom mestu nasledio Johna Galliana, koji je deset godina obeležio trijumfalnom Artisanal kolekcijom za proleće/leto 2024, o kojoj su modni članci spevali ode i epove, u Martensovim rukama našla se budućnost kuće koja je u mnogim segmentima smatrana revolucionarnom, apstraktnom i pomalo „neuhvatljivom“, ali i ikoničnom. Kako pomeriti granice nečega što je već začudno? Kako odati počast nasleđu koje mnogi smatraju gotovo pa svetim, a istovremeno sačuvati prepoznatljivost – bez da priča sklizne u nešto karikaturalno? To su, verujem, bile tek neke od dilema koje su se rojile u Martensovoj glavi pre nego što je zaronio u stvaranje jedne od najvažnijih kolekcija svoje dosadašnje karijere. Međutim, Martens, kao jedan od najtalentovanijih dizajnera mlađe generacije, čiji je modni put dosad obeležio rad u Dieselu i Y/Projectu, pokazao je da je itekako dorastao zadatku.

Belgijski dizajner i umetnik Martin Margiela je najzagonetnija persona savremene modne istorije. Otkako je 1988. godine utemeljio svoju modnu kuću na ideji nekonformizma, i u Parizu debitovao sa kolekcijom za proleće/leto 1989, Margiela je izgradio svoj „meta modni“ svet, oponirajući tradicionalnim modnim kanonima, subverzivno izvrćući pravila, otkrivajući skriveno i skrivajući ono inače otkriveno. Upravo ovo potonje, anonimnost kao sušta suprotnost kultu ličnosti koji je počeo već tada da dominira pejzažem visoke mode, ugradila se u DNK modne kuće kao jedna od temeljnih odrednica. Snaga kuće ležala je upravo u njegovoj odsutnosti. Osim što gotovo nikada nije pokazivao svoje lice, i maloko i danas sa sigurnošću zna ko Martin Margiela jeste, element misterizonosti ucrtao je i u svoj dizajn belim etiketama bez imena kao i maskirajući lica svojih modela kako oni, navodno, ne bi skretali pažnju sa onog što je najvažnije – moda u kojoj su uvek bili ugrađeni slojevi, ideje koje su pozivale na promišljanje, reference koje nisu mogle na prvi pogled da se razumeju i koncepti čija je vrednost nadilazila estetiku.

Imajući u vidu zaostavštinu i značaj modne kuće kao što je Maison Margiela, Glenn Martens, Margielin sunarodnik iz Bruggea, dobio je neopisivo zahtevan zadatak da preuzme ulogu kreativnog direktora. Osim što je na tom mestu nasledio Johna Galliana, koji je deset godina obeležio trijumfalnom Artisanal kolekcijom za proleće/leto 2024, o kojoj su modni članci spevali ode i epove, u Martensovim rukama našla se budućnost kuće koja je u mnogim segmentima smatrana revolucionarnom, apstraktnom i pomalo „neuhvatljivom“, ali i ikoničnom. Kako pomeriti granice nečega što je već začudno? Kako odati počast nasleđu koje mnogi smatraju gotovo pa svetim, a istovremeno sačuvati prepoznatljivost – bez da priča sklizne u nešto karikaturalno? To su, verujem, bile tek neke od dilema koje su se rojile u Martensovoj glavi pre nego što je zaronio u stvaranje jedne od najvažnijih kolekcija svoje dosadašnje karijere. Međutim, Martens, kao jedan od najtalentovanijih dizajnera mlađe generacije, čiji je modni put dosad obeležio rad u Dieselu i Y/Projectu, pokazao je da je itekako dorastao zadatku.

Glenn Martens je svoju prvu (i to couture) kolekciju za Maison Margiela predstavio u pariskom Le Centquatre, današnjem kulturnom centru u kojem su se 120 godina održavale pogrebne procesije, a gde je 2009. godine Martin Margiela održao svoju poslednju reviju. Mesto prepuno simbolike, odlazaka i oproštaja, postalo je mesto novih početaka. Već je i sam enterijer nagoveštavao da će kolekcija koja će se rasplesti na pisti biti hommage kultnom margielovskom punku, zidovi su bili oblepljeni delimično oguljenim tapetama koje su, poput patchworka, kreirale utisak skidanja starih slojeva, a različite drvene stolice bile su razmeštene bez potrebe da budu savršeno posložene.

Martens je svoju debitantsku reviju za Maison najavio poliranjem srebrne antikvarne kašike, jednog od elemenata koji je misteriozni belgijski dizajner provukao kroz svoj rad, dajući nagoveštaj da će kolekcija obilovati referencama. A upravo je tako i bilo. Poetična i mračna, Martensova priča se naslonila na sve one elemente koje bismo očekivali od imena Maison Margiela – na dekonstrukciju, na anonimnost, upcycling, upotrebu netradicionalnih materijala, poigravanje tehnikama izrade i prenamenu svakodnevnih predmeta u nešto potpuno neočekivano i novo. „Preterano isticanje bogatstva ne odgovara jeziku Margiele. Zato nećemo raditi haljinu vrednu 75.000 dolara, ručno vezenih detalja ili slično, jer to ovde jednostavno ne pripada. Umesto toga, tražićemo novi oblik raskoši i bogatstva, i nadam se da će neko pomalo odvažniji to prepoznati i prihvatiti“, otkrio je Martens Lukeu Leitchu u intervjuu za Vogue Business. A sada je jasno što je to značilo. Jedna trećina Martensove modne priče bila je oblikovana od od recikliranih materijala – uz korišćenje papira i fotokopija, ručno oslikavanje, bižuterije i limenih tanjira koji su ugrađeni u neke od maski. Veliku količinu tog materijala Martens je sa svojim timom pronašao u pariskim second-hand tprodavnicama u kojima stvari koštaju svega nekoliko eura.

Jedan od najprepoznatljivijih Margielinih elemenata, maske koje prekrivaju lica modela, Martens je razradio na 49 različitih načina. Ono što je služilo kako bi se pažnja skrenula na odeću, postalo je integralni modni predmet. Neke od njih bile su izrađene od tila, neke od plastike, a druge pak od metala ili pak gusto načičkane dragim kamenjem poput kakvog suludo raskošnog komada nakita koji vas sakriva od sveta. Kreacije izrađene od PVC-a odavale su počast Margielinom odvažnom eksperimentisanju sa prozirnom plastikom koju je neretko provlačio kroz svoje kolekcije, a tu su i reciklirani bajkerski prsluci (kao Margielin zaštitni znak), prekriveni papirom u stilu tapeta na zidu. Mračni sentiment svoje couture vizije, Martens je razbio poetičnim tilom i plaštevima koji su obavijali tela poput vela, odajući i počast svoj prethodniku Gallianu definišući lepotu ženske siluete dodatkom korseta. Martens, pritom, kolekciju nije propustio da obogati i ličnim kodovima, što je posebno bilo vidljivo u kreacijama koje su podsećale na couture kolekciju koju je kreirao u saradnji sa Jeanom Paulom Gaultierom (a koja je, potpuno nezasluženo, prošla gotovo ispod radara).

Martens je na zadivljujuć način spojio i „težinu“ i lakoću, i mračnu atmosferu i svetlost, kreirajući jednu od najuspešnijih debitantskih kolekcija u poslednje vreme. Osim što je sjajan dizajner, ono u čemu se krije uspešnost njegove prve kolekcije je i to što razume (ili, bolje rečeno, oseća) iz koje se polazišne tačke rastvara priča Maison Margiele. „Mislim da postoji nešto što je zaisra belgijsko. Belgija stvarno nije najlepša zemlja na svetu – stalno pada kiša, industrijska je, bez prirode – nije lepa… pa smo zato nekako prisiljeni da tražimo lepotu u neočekivanom. To je ono što Belgijanci rade,“ rekao je Martens te nastavio: „Bilo da je reč o Driesu Van Notenu koji pokušava da spoji najodbojnije boje i u tome iznenada pronađe lepotu, ili o Martinu koji od plastične kese napravi luksuz, mislim da je to tipično belgijski stav. I to je nešto što bih jako voleo da vratim u ovu kuću.“ Ako je cilj pronaći lepotu u neočekivanom, i učiniti „raskošnim“ ono što je u svojoj srži potpuno suprotno, onda je Martens svakako u tome i uspeo. Postoji neka neobjašnjiva poetičnost u onome što na prvi pogled nije lepo i neka posebna životna filozofija koja pomaže da se u svemu ipak pronađe lepota, a Maison Margiela je oduvek tu poetičnost znao da iznese najbolje.