Da li politički angažovana umetnost još uvek ima smisla?
Tena Razumović Žmara
Jul 13, 2024
Umetnost i aktivizam su usko povezani, neodvojivi od kada je umetnosti i aktivizma. Umetnost je isto tako – aktivizam. Politički performans je prilično jaka i poznata grana umetnosti naših prostora, od 1960-ih do danas. Od kada je politike, umetnosti, borbe za istinu i pravdu i bunta, umetnici naših i svetskih područja koriste svoju umetnost kako bi ukazali na sve grozote koje se dešavaju u svetu. Od pitanja tretiranja migranata, preko prava žena, prava na izbor, ljudskih prava, borbe protiv ratova i zauzimanja za mir, svetski i regionalni umetnici bili su podjednako vokalni i svojim, ponekad i najtišim, delima slali su najglasnije poruke u javnost i društvo. Pokušali su da promene stvari, doprinesu promenama, a na neke su i sami direktno uticali.
Kritika društva koju umetnost šalje nazad, tom istom društvu, treba da bude oštra, jaka, treba da vas natera da razmišljate, da dobro, dugo gledate svoj odraz u ogledalu, da se suočite sa postupcima, posledicama, i na kraju krajeva – morala bi da tera na promenu. Dobra, revolucionarna politički angažovana umjtnost je uvek bila upravo – takva. Od samih početaka.
DADA, prvi proglašeni antiratni umetnički pokret, pristupio je temama rata, smrti, terora, ludila, bolesti, dominacije i osvajanja na potpuno drugom nivou, i promenio odnos između umetnosti i stvarnosti i kritike stvarnosti rata, zauvek. Umetnici su često i sami bili na prvoj liniji fronta, i sami su učestvovali u tim razornim ratovima i bili puni iskustva čak i iz subjektivne pozicije i proživljavanjem svojih traumatskih iskustava mogli kasnije da izraze sve ono objektivno pogrešno u svojim delima. Zato su toliko važni, zato su toliko i potrebni. Tzara, Picabia, Max Ernst, Otto Dix… su neka od reprezentativnih i aktivnih imena unutar DADA pokreta. Nažalost usledili su novi i drugi ratovi, društvene negativne promene i sl., a koji su i dalje podsticali umetnike na delovanje. Skočimo kroz vreme i prisetimo se bliže istorije 70-ih godina i performansa First Supper (After a Major Riot) koji na Badnje veče 1970. godine izveo kolektiv ASCO. Oni su ručali za vreme špice u istočnom L.A.-u, na Whittier Boulevardu, na prilično čudan način, oslikanih lica i okruženi lutkama. Ova predstava, performans je inspirisan Chicano Moratorium Committee Against The Vietnam War, najvećom antiratnom akcijom koju je ikada preduzela jedna etnička grupa u SAD-u. Kolektiv je organizovao miting protiv Vijetnama 1970. na Whittier Boulevardu. Nažalost, demonstracije je brutalno prekida policija, uz 4 smrtna slučaja, zapaljene prodavnice i hapšenje više od 150 ljudi. Performans koji se izvodio protiv rata kao da je sam postao deo ratišta. Negde u isto vreme izvodio se performans Shoot umetnika Chrisa Buredna, gde je prijatelj u njega uperio pušku direktno u njegovu ruku. Upucao ga je u ruku, metak je prošao kroz nju. Prilično šokantno, za publiku. Poanta ovog performansa bila je da publika doživi pucanj uživo, ispred sebe, a ne na televiziji, na primer. Drugačije je kada se stvari dožive, nego kada se posmatraju, kako se umetničko delo posmatra. Ovi radovi su je preispitivali koncepte moći, poslušnosti, granica i odgovornosti za sebe i odgovornosti za druge ljude. Mislim da ne moram posebno da ističem protestne akcije Johna Lennona i Yoko Ono protiv Vijetnamskog rata. Iako njihove proteste ne bih nazivala političkim performansom, mislim da ih treba spomenuti jer društvo upravo njih najbolje prepoznaje u tom kontekstu.
Naša regija prati politički performans i protestnu i umetnost u stopu. Nažalost istorija nam je obeležena ratovima, raznim društvenim nemirima, socijalnom nepravdom, večnom borbom za ženska i ljudska prava i generalno borbom za humanost i ravnopravnost. Muškarca i žene, čoveka, nacije i države. Tako da performanse možda gledamo nekim drugačijim, možda kritičkijim očima od ostatke Evrope. Kada bi ih krenula da nabrajam, od 1960-ih naovamo, mislim da prilično dugo ne bih stala, ali smatram da treba svakako spomenuti barem jedan koji najviše traga ostavlja, onaj koji ističe i dalje suštinski potrebnu borbu za ženska i ljudska prava. Tiha misa umetnice Arijane Lekić Fridrih možda je trenutno onaj performans koji nam i najviše treba. Ovog decembra biće pune dve godine kako se performans izvodi i iskreno, nadam se da će mu ubrzo doći kraj. Ne zato jer je Arijani Lekić Fridrih dozlogrdilo, već jer nam neće više biti potreban. Ovaj performans možda najbolje i najviše ocrtava stanje partijahalnog, našeg društva, i to svake prve subote u mesecu na glavnim prodavnicama raznih gradova u Hrvatskoj, uključujući glavni zagrebački trg kao stalnu lokaciju izvedbe performansa.
A šta je sa stanjem u svetu? Pa… Svet je isto tako u problemu. Dve stvari se posebno ističu kao rak-rana današnjeg društva. Ratovi i migracije. Ratovi besne širom globusa, a dva posebnu pažnju zauzimaju; oni u Ukrajini i području Gaze. Ljudi beže iz okupiranih područja, a nikada više ljudi nije migriralo u potrazi za boljim životom. Mnogi pritom i stradaju. Dvoje svetski slavnih umetnika odlučilo je da iskoristi jedan od najvećih muzičkihfestivala na svetu kako bi poslali svoje poruke u svet i iskazali potporu istini, i svemu onome što je ispravno. I kao da su u potpunosti promašili poentu. To je ono rizično kod ovakvih umetničkih dela i akcija: sagledavanje, prepoznavanje i isticanje trenutne političke i društvene stvarnosti ne čini ništa ako nije napravljeno za i ispred prave publike. I to je ono što mislim da su ovi umetnici promašili. Napravili su sebi reklamu i zapravo nisu postali deo promene, taj točak koji je sačinjava i pokreće. A mogli su da ostvare stvarno veliki impact. Gde je pošlo po zlu?
Banksy je oduvek poznat po svom aktivizmu, svi njegovi radovi su politički i socijalno obojeni i svi šalju brutalne, oštre poruke koje pogađaju tačno u sredu. Tako da me je malo i iznenadila mlaka reakcija javnosti na njegov poslednji potez. Poslavši čamac na naduvavanje, sa lutkama na naduvavanje koji su predstavljali ljude, migrante u nevolji, u simulaciji opasnog mora, a zapravo u more publike tokom nastupa benda Idles na muzičkom festivalu Glastonbury izgledalo je istovremeno kao mlaka zezancija i kao neuspešan statement. Reakcije su bile podeljene. Banksy je oduvek bio hvaljen kao kritičar britanskih politika prema migrantima. Čak i sam finansira brod MV Louise Michel koji spašava migrante u moru od stradanja. S druge strane, kao da svojim činom trivijalizuje pogibiju migranata, jer budimo realni, radilo se o čamcu na naduvavanje sa lutkama, koji je plutao po publici, mahom pripadnicima više srednje klase koji su se zabavljali na koncertu ispijajući preskupo pivo i kojima takav čin ne znači ništa, i sigurno ga u tom trenutku nisu doživeli takvim, ni razumeli. Zapravo, nije ih bilo briga. Verovatno su mislili da se radi o potezu benda, nekoj zafrkanciji. Isto tako je autorstvo akcije Banksy priznao tek dva dana nakon performansa što je oslabilo već ionako nedovoljan efekat. Značajno je da je bend podelio snimke isto tek nakon što je Banksy objavio istu na svom profilu. Ziher je ziher. Rekli bismo da je Banksy sa ovim performansom – zeznuo fudbal.
Pogledajte ovu objavu na Instagramu.
Uz njega je još jedna umetnička zvezda odlučila da iskoristi Glastonbury kao mesto sa kojeg šalje poruku u svet. Marina Abramović je odlučila da pošalje poruku mira u svet izvevši 7 minuta tišine/šutnje na pozornici, ali napravila je to noseći dizajnersku interpretaciju znaka za mir (znak kampanje za nuklearno razoružavanje). Nastupila je u kostimu koji je dizajnirao njen prijatelj modni dizajner Riccardo Tisci i obratila se publici sa početnim ohrabrujućim rečima – Pozdrav svima! Kad su me Michael i Emily Eavis pozvali da dođem ovde, na Pyramid Stage na najvažnijem muzičkom festivalu na celom svetu, ostala sma prestravljena i počastvovana. I užasnuta jer sam umetnica. Nikad u životu nisam videla ovakvu publiku. Ne pevam, ne plešem. Sve što radim, to i izvodim… – Njen skroman početak govora, obraćanje publici bilo je zapravo prilično insipirativno, ali kako je performans započeo i odvijao se, sve je bilo jasnije da se nalazi ispred pogrešne publike, na pogrešnom mestu, u pogrešno vreme. Pozvala je publiku na sedam minuta ćutanja – Potrebna nam je potpuna saradnja i ja ću vam predložiti šta ćemo da uradimo. Ovo je muzički festival gde svi želite da se dobro provedete i želite, znate, da slušate sjajnu muziku. Ali ono što predlažem je nešto što nikada nije učinjeno ni na jednom od muzičkih festivala u celoj istoriji. Predlažem vam sedam minuta ćutanja. – rekla je i zapravo, dobila je to. Ali delimično. Njena publika, publika ispred nje, sarađivala je, čini mi se iz učtivosti, jer se akcija nije prelila na ostatak publike. Glazba se čula sa okolnih pozornica, čule su se notifikacije na mobilnim telefonima i povremeno pištanje kada se otvori limenka piva u redovima njene publike. Sve u svemu, izgledalo je pomalo cringe, a i ostavljalo je takav osećaj. Mediji su se, naravno, odmah nakon izvedbe raspisali i reakcije su podeljene.
Pogledajte ovu objavu na Instagramu.
Nakon njihovih nastupa, a prisećajući se početaka umetničkog protesta i gde se on danas nalazi u umetničkom, društvenom i političkom kontekstu nekako ne mogu da se otresem utiska da je, uvek važno uporno pozivati na mir, koliko god to nespretno i neodređeno bilo,ali ti pozivi su mi samo potvrdili da se revolucija neće dogoditi među masom na muzičkom festivalu, sigurno ne među milenijalcima koji su sada već dobrano zagazili u srednje godine i koji zadržavaju određenu dozu ravnodušnosti prema krizama. Ova dva svetski poznata, zapravo najslavnija umetnika nisu uradili ono što bih od njih očekivala. Njihovi performansi su bili korektni, ali od njih se očekuje više, od njih se očekuje neka vrsta subverzije kako bi ostavili veliki uticaj. Da se o njihovim izvedbama ne piše samo kao o delu programa muzičkog festivala, već da festival bude samo poligon, platforma za izvedbu nečeg jačeg, nečeg većeg od celog događaja. Ovako su performansi svedeni na puku dekoraciju, postali su ukras, tabletić na televizoru koji na svom ekranu prikazuje sve užase sveta. Prošlo mi je kroz glavu da bi naši, regionalni umetnici poput Siniše Labrovića, Davora Konjikušića, već spomenute Arijane Lekić Fridrih, Šejle Kamerić, Selme Selman, Stefana Lukića ili Tanje Ostojić napravili bolju, smisleniju umetnost. Nažalost, za razliku od ovo dvoje umetnika, Glastonbury je njima nedostižna platforma i pozornica. I Banksy i Abramović je, na žalost, nisu najbolje iskoristili. Tera me da se zapitam, da li su se performansi uopšte dogodili… Da li ih se neko seća, da li publika zna o čemu se zapravo radi, samo dve nedelje nakon njihovih nastupa? Malo ko će znati kako da to ponovi, ili još gore, retko ko će uopšte mariti.
Revolucija je, kao što je uvek bila, na kritičkijim, hrabrijim, možda na mlađim ljudima, na onima koji ne trpe ravnodušnost, čak i na umetnosti, ali onoj koja izaziva burne, najburnije reakcije društva. Kada nema nazad. Sve ostalo su thoughts and prayers. A od toga se ne živi, niti se menja društvo.
