Giorgio Armani, italijanski dizajner koji je promenio tok mode

Giorgio Armani, čiji je modni dizajn obeležio 1980-e i oblikovao tok mode i nakon njih, juče je preminuo. Napunio je 91 godinu 11. jula, a njegov odlazak potvrdila je kompanija.

„S beskrajnom tugom, Armani Grupa objavljuje odlazak svog tvorca, osnivača i neumorne pokretačke snage: Giorgia Armanija“, stoji u saopštenju. „Il Signor Armani, kako su ga zaposlenici i saradnici uvek s poštovanjem i divljenjem nazivali, preminuo je mirno, okružen svojim voljenima. Neumoran do kraja, radio je sve do svojih poslednjih dana, posvećujući se kompaniji, kolekcijama i brojnim tekućim i budućim projektima.“

Vest o smrti gospodina Armanija stigla je dok se kompanija pripremala za obeležavanje 50. godišnjice njegove modne kuće u Milanu kasnije ovog meseca. „U ovoj kompaniji uvek smo se osećali kao deo porodice“, rekli su zaposlenici u saopštenju. „Danas, s dubokim emocijama, osećamo prazninu koju je ostavio onaj koji je ovu porodicu utemeljio i hranio vizijom, strašću i predanošću. No upravo u njegovu duhu mi, zaposleni i članovi porodice koji su uvek radili uz gospodina Armanija, obvezujemo se da ćemo čuvati ono što je izgradio i nastaviti da vodimo njegovu kompaniju uz sećanje na njega, s poštovanjem, odgovornošću i ljubavlju.“

Bez sumnje najuspešniji italijanski modni dizajner u istoriji, Armani je bio i najuspešniji preduzetnik. Bio je jedini deoničar svoje istoimene kompanije, Giorgio Armani S.p.A., čiji su interesi daleko nadmašili odeću, uključujući hotele, predmete za dom, pa čak i poslastice. Posao koji je pokrenuo od nule 1975., finansiran prodajom svog Volkswagena Bube, 2019. je ostvario prihod od 2,1 milijardu evra i zapošljavao oko 8.000 ljudi širom sveta. Njegovo lično bogatstvo procenjeno je na 11 milijardi dolara. Zanimljivo je da je Armani osnovao svoju kompaniju kad je već imao 40 godina. Trebalo mu je samo sedam godina da od nepoznatog postane lice naslovnice Time magazina, što je 1982. predstavljalo vrhunac kulturnog priznanja.

Getty Images

„Giorgio Armani imao je toliko jasnu snagu ličnosti i vizije da biste njegov rad prepoznali odmah, gde god ga našli“, rekla je Anna Wintour, glavna urednica Condé Nasta i globalna urednica Voguea. „Razumeo je moć, stav i eleganciju bolje nego iko u modi, a razumeo je i žene: kako žele da se oblače i kakvu poruku žele da pošalju dok su se afirmisale kroz njegov uspon u 70-ima, 80-ima i dalje. Nikada se nije ograničavao na jedno područje ili disciplinu i shvatao je da moda ne može da postoji u vakumu. Za njega moda nije bila jednoznačna, bila je i film, mzuika, sport, umetnost, dizajn i arhitektura, i ostavio je svoj trag u svim tim svetovima – i svuda gde je došao.“

Armani je počeo da dizajnira žensku i mušku odeću kao freelancer početkom 1970-ih, nakon šest godina staža pod mentorstvom krojača Nina Cerrutija, za kojeg je radio na sportskoj liniji odeće Hitman. Pre toga je sedam godina radio u milanskom robnom centru La Rinascente, gde je bio izložbeni dizajner i asistent kupcima. Armani je otvorio sopstveni dizajnerski studio uz podsticaj svog životnog i poslovnog partnera, arhitekte Sergija Galeottija. Kao što je Armani rekao za GQ 2015.: „Sergio me je naterao da verujem u sebe. Pokazao mi je veći svet.“

Dvojac je osnovao svoju kompaniju, Galeotti je bio predsednik i suvlasnik, uz pomoć asistentkinje Irene Pantene (koja i danas radi u kompaniji) i predstavili su svoju prvu žensku kolekciju u kalendaru Camera Della Moda za jesen 1976., kolekciju za koju su osigurali distribucijski ugovor s Barneysom.

Na prvom planiranom showu, Armani je predstavio 12 modela odevenih u lagane i široke dekonstruisane muške sako jakne koje je već pokazao uz mušku odeću na showu od 60 kombinacija u januaru. Na kraju su se svi modeli okupili na pisti, zastali i zatim zaplesali uz muziku koju je iz backstagea puštao Galeotti. Armani je već postao zapažen dizajner na milanskoj modnoj sceni zahvaljujući svojim mekanim i sportskim kožnim jaknama za muškarce, a ove prve kolekcije za žene jednako su privukle pažnju medija.

Njegova reputacija brzo se proširila i u SAD-u, gde je u aprilu 1978. Armani dobio prvo od tri dragocena priznanja kada je Diane Keaton obukla jednu od njegovih jakni primajući nagradu za najbolju glumicu na Oscarima te godine. Usledio je veliki uspeh koji je definisao mit o Armaniju, a na koji je uticala odeća koju je nosio Richard Gere u filmu American Gigolo, objavljenom u februaru 1980. Armani je rekao za The Economist’s 1843 2017.: „Bila je to senzacija: svi su hteli da znaju šta to Gere nosi da izgleda tako dobro. To mi je donelo iznenadnu pozitivnu slavu.“ Ovu srećnu priliku omogućila je preporuka menadžera Johna Travolte, koji je prvobitno bio angažovan za tu ulogu – kada je odustao, reditelj Paul Schrader angažovao je Gerea i zadržao Armani odeću.

Getty Images

Dok su se Sjedinjene Američke Države penjale prema vrhuncu moći i samopouzdanja, Giorgio Armani je nudio egzotično organsku i sofisticiranu interpretaciju odeće s mekanim tonovima i širokim ramenima. Njegove novootvorene linije Emporio Armani i Armani Jeans nudile su komad Armani stila po pristupačnijoj ceni. Više od svojih kolega u Milanu – samo Gianni Versace je donekle mogao da mu parira po nivou izloženosti – Armani je u široj američkoj svesti brzo postajao sinonim za italijansku modu. „Toliko se stvari tada dogodilo vrlo brzo“, rekao je Armani 2017. „To je bio period kada je sve u mojoj karijeri bilo u pokretu.“ Grace Jones nosila je Armani na naslovnici albuma Nightclubbing iz 1981., iz kolekcije inspirisane Japanom. Zatim je došla naslovnica Time magazina i 1984. prvi epizode TV-serije Miami Vice, prepune Armanija, koja je trajala četiri godine.

Međutim, 1985. lična tragedija prekinula je naizgled stalni uspon Armanijeve profesionalne karijere. Nakon bolesti, negde opisane kao bolest srca, a negde drugačije, Sergio Galeotti je preminuo. „Živeli smo bez da smo ijednu reč razmenili o njegovoj bolesti, bez da je iko to nosio u sebi“, rekao je Armani za New York Magazine 11 godina kasnije. „Nikada me nije video da plačem. Sam nije ništa rekao. U celoj godini, rekao je jednom: ‘Giorgio, pogledaj koliko sam smršao’ – to je sve.“

Tuga je snažno pogodila Armanija, ali njegov posao je nastavio da raste. U Gabrielli Forte, koja je pomogla kod sklapanja ugovora s Barneysom New York 1976. i radila za Armani od 1979. na razvoju američkog tržišta, pronašao je snažnu partnerku koja je od 1985. često govorila i u njegovo ime. Drugi ključni zaposleni uključivali su PR Noonu Smith-Peterson (osam godina u kompaniji), „koordinatorku posebnih događanja“ Lee Radziwill, i novinarku iz Missourija koja je postala Armani ambasador u Los Angelesu, Wandu McDaniel, koju je Forte zaposlila 1987.

S Lindom Evangelistom, Getty Images

Iako su 1980-e bile decenija u kojoj je definisana Armani estetika, on je nastavio da vodi modu i u sledećoj deceniji, posebno dizajnirajući mušku odeću. Za proleće 1990. predložio je odelo s tri dugmeta, s višim reverima i uskim ramenima, ali još uvek mekanih krojeva, koje je nazvao The Natural i koje je oblikovalo dominantni kroj sledećih godina. Čak ni dolazak Prade i Calvina Kleina nije ugrozio njegovu prisutnost. Iste godine, objavljen je dokumentarac Made in Milan u režiji Martina Scorsesea, koji prikazuje rad kuće Armani, u kojem je dizajner konstatovao: „Društvo se menja i ja se menjam s njim. Pokušavam da filtriram svoje ideje kroz svakodnevnu stvarnost.“

Između 1990. i 1995. kompanija je brzo rasla, ali Armani je osećao teret uspeha. Kasnije je rekao: „Više nisam mogao da rizikujem kao pre, i nisam mogao da priuštim pad prodaje. Moj dizajn postao je komercijalna odgovornost.“ Postupno je uvedeno sve više linija – odeća za spavanje, kozmetika, čime je rast održavan. Kasnije kroz deceniju Calvin Klein, Prada, obnovljeni Gucci i nova Dolce & Gabbana dodali su se listi konkurencije, predvođeni Giannijem Versaceom do njegove smrti 1997.

Do 25. godišnjice njegove kompanije i retrospektive 2001. u Guggenheimu, koja je navodno privukla 29.000 posetilaca nedeljno, Armani je bio i dalje izuzetno uspešan i moćan, ali više nije bio le dernier cri. Početkom novog milenijuma pokrenuo je lanac hotela u partnerstvu i preuzeo kontrolu nad svojim proizvodnim pogonima kako bi osigurao vertikalnu integraciju. Gde nije mogao sam da proizvodi, licencirao je, ali samo ako je imao poslednju reč (upravo je ovo kriterijum koji je doveo do njegovog izlaska iz vrlo profitabilnog partnerstva s Luxotticom).

Navodno su mu se nekoliko puta javljali privatni investitori i drugi zainteresovani da se uključe u rani boom luksuza, ali odlučio je da zadrži kuću koju je izgradio samo za sebe. Prisetio se kako su tri investitora tražila sastanak s njihovim bankarom, ispričavši anegdotu: „Bio je najmoćniji čovek u italijanskom bankarstvu, a dok su drugi govorili, on je sedeo, ne rekavši ni reč. Zatim je pogledao ostale i rekao: ‘Draga gospodo, gospodin Armani nas ne treba. Idemo!“

Armani je ostao predan oglašivač u modnoj štampi (odlučujući poziv Barneysa 1976. došao je nakon što su videli njegovu prvu kampanju u L’Uomo Vogue), ali njegove su kolekcije sve više bile verne njemu samom nego vremenu. Njegovo ime imalo je toliku moć da je nadmašilo granice štampe i modnog sistema generalno. Kako je primetila Franca Sozzani, pokojna glavna urednica italijanskog Voguea: „Kao i svi zaista veliki dizajneri u istoriji mode, Giorgio Armani se odnosi na stil, ne na modu. Pronađu svoj stil i drže ga se, a to je ono što je on učinio.“

Getty Images

Armani je bio povremeno rezervisan ili iritantan. Tokom redovnih press konferencija nakon revija za italijenske novine ponekad je bacao retoričke „granate“ prema Pradi ili Dolce & Gabbani, što je izazivalo opštu zabavu (Prada i Dolce & Gabbana izuzeti). Često je objašnjavao svoj stav kao sramežljiv. Uprkos tome, uticaj Armanija bio impresivan, a lična estetika asketska. Posvećen ličnoj kondiciji.

Deo njegove prividne strogoće, i zasigurno ozbiljnosti i celokupne suzdržanosti (iako je priznao da je jednom u životu uzeo LSD i jednom se napio), verovatno je posledica detinjstva provedenog u skromnim okolnostima. Odrastao je u Piacenzi, blizu Milana, 1930-ih i 1940-ih. Njegova majka Mariù, po kojoj je nazvao svoju voljenu jahtu, bila je snažna matrijarhalna figura zadužena za zaštitu Armanija, njegove sestre Rosanne i brata Sergija, tokom savezničkih bombardovanja. Otac Ugo, računovođa jermenskog porekla, teško je pronalazio posao nakon rata. Jedan od Giorgiojevih prijatelja poginuo je u eksploziji na gradilištu u Piacenzi, što ga je teško ranilo i bilo je potrebno 40 dana bolničkog oporavka. Ovo ga je nadahnulo da prvo želi da postane lekar pre vojne službe i konačno se zatekne u Milanu, gradu koji će ga učiniti poznatim i kojem će mnogo doprineti.

Armani je propustio prolećne revije muške kolekcije 2026. i Armani Privé haute couture zbog bolesti, ali je ostao u kontaktu sa studijem telefonom, i čak u svojim poslednjim kolekcijama proveravao je svaki look pre nego što bi modeli izišli na pistu pozorišta koje je za njega stvorio ugledni japanski arhitekta Tadao Ando.

Svoju mantru je jednom opisao: „Perfekcionizam i potreba da uvek imam nove ciljeve i postignem ih je stanje uma koje životu daje duboko značenje.“

Vogue.com