Da li Gen Z u potpunosti menja odnos prema radu i karijeri?

Jeste li ikada poželeli da ozbiljan poslovni mejl šefu završite sa „slay, serve, survive” ili dobrim starim „periodt“ umesto sa dosadnim „Srdačan pozdrav“ ili, još gore, „Best regards“? Ja znam da je moj odgovor potvrdan, ali da se zapravo nikada ne bih usudila da uradim tako nešto.

Cela ova polemika (kao i mnoge druge u mom životu u poslednje vreme) započela je mojim doomscrollovanjem i nailaženjem na TikTokove pripadnika Generacije Z, snimljene na njihovim, mahom izuzetno korporativnim, radnim mestima. Sadržaj tih snimaka skoro uvek je neka unhinged prepiska sa kolegama ili njihovo prepričavanje neke podjednako sulude situacije u kojoj se oni zapravo zauzimaju za sebe na, neki bi rekli, veoma specifičan i nesvakidašnji način. Možda će vam kao primer najbolje poslužiti ako na TikToku pretražite #veronicaworkplace, gde ćete moći da vidite najjednostavnije animirane likove, uglavnom devojku na svom korporativnom poslu, Veronicu, i njenu menadžerku ili ponekad druge kolege. Veronica obrađuje teme poput zauzimanja za sebe, striktnog postavljanja granica na radnom mestu, kao i određenih reakcija (ponekad veoma bespotrebno dramatičnih i drskih) na zahteve svojih nadređenih. Ovi veoma viralni klipovi (prava Veronica ima preko milion pratilaca na TikToku, a njeni klipovi, ne samo na njenom profilu, često imaju i preko 300 hiljada lajkova) nagnali su me da preispitam čitav odnos moje generacije prema radu i razumevanju karijere.

Kroz celo svoje detinjstvo primeri koje sam imala u porodici bili su ono što mi se čini da je sada gotovo nemoguće. Moji baba i deda su se zaposlili sa dvadeset pet godina, radili u istoj firmi četrdeset godina i zatim otišli u penziju. Takav model uvek mi se činio kao noćna mora.

Nisam mogla da zamislim kako četiri decenije svakog dana ustajem u isto vreme, radim iste stvari, idem istim putem na posao i vraćam se u isto vreme.

Rutine nisu moja stvar; potrebna mi je dinamika, sloboda i mogućnost da učim, razvijam se i barem jednom u dva meseca radim nešto što nikada nisam radila do tada. Do skoro sam mislila da je to samo moj nedijagnostikovani poremećaj pažnje, ali čini mi se da je ipak u pitanju generacijski fenomen.

Iako sam studirala istoriju umetnosti, koju sam obožavala, i trenutno radim posao koji me izuzetno ispunjava, nikada nisam sanjala o radu i karijeri, nikada nisam imala odgovor na pitanje šta želim da budem kad porastem. Uvek sam imala neke sulude zamisli o tome šta bih volela da radim, poput istraživanja mora, branja cveća ili pomaganja mami i tati (da, to su zaista bili neki od mojih odgovora). Tek sam u poslednjih par godina shvatila da se mnogo mojih vršnjaka oseća slično. Bilo da su to shvatili od malih nogu ili ih je spoznaja da kapitalizam sve jače steže njihov vrat navela da preispitaju svoju svrhu, svi smo zajedno odlučili da kapitalizmu treba pružiti snažan otpor, ili barem pokušati da se potpuno ne povinujemo njegovim principima, tako što ćemo čitavom tom teretu finansijske samostalnosti, koja se sada već graniči sa pukim preživljavanjem, dati dozu humora, sarkazma, pa i neozbiljnosti koja ne ugrožava našu egzistenciju.

Generacija Z sebi dozvoljava da im posao iz snova zaista bude branje cveća ili istraživanje mora, a njihov od devet do pet, pet dana nedeljno posao im služi samo kao finansijska stabilnost koja će im kasnije omogućiti da rade ono što im je stvarna pasija. Nadređenog na poslu će posmatrati kao just some guy koji izdaje naređenja i daje platu, ali često neće imati strah koji je, čini mi se, bio sastavni deo odnosa sa šefom, što ne znači da će u toj jednačini izostati poštovanje, kvalitet rada ili ozbiljnost u pristupanju radnim odnosima. Jasno je da situacija nije tako crno-bela; u biti leži veoma složen odnos sa autoritetima i promena percepcije o hijerarhiji (za koju još uvek ne bih znala da kažem da li je dobra ili loša, ali kao i uvek, sve je u primeni teorije u praksi).

Znam samo da je Generacija Z bolno svesna da živi u jednom hiperkapitalističkom sajber društvu u kojem su ekonomska kriza i inflacija sve veći i u kojem ništa nije stabilno, pa su tako odlučili da ni njihov odnos prema tom svetu ne treba da bude preozbiljan, jer će u tom slučaju on postati nepodnošljiv.

Dok su prethodne generacije često težile sigurnosti i stabilnosti, Gen Z je svesna da takav model više nije održiv i da fleksibilnost postaje imperativ.

Oni odbacuju zastarele norme i pristupaju poslu sa stavom koji balansira između nužnosti zarade i želje za ličnim ispunjenjem, a granice koje postavljaju u profesionalnim okruženjima deo su šireg otpora protiv iscrpljujuće radne kulture. Da li je ovaj pristup održiv na duže staze – ostaje da se vidi, ali jedno je sigurno: Gen Z se neće povinovati kapitalizmu bez otpora, a svet rada više nikada neće izgledati isto. I da, možda još uvek nećemo svoj OOO mejl završiti sa „If you need me – too bad“, ali bar znamo da bi trebalo.