Society
Trendovi zabavljanja 2026: Šta ako, posle aplikacija za upoznavanje i emocionalnih odbijanja, zatim stack datinga i opsesivne zaljubljenosti, generacija Z zaista želi da se zaljubi?
Čvrsto verujem da se svako, pre ili kasnije, suoči sa sopstvenom krhkošću. Kao da, i tu govorim posebno u ime generacije Z kojoj i sama pripadam, moramo da se spotaknemo o najosetljivije žice sopstvenog bića da bismo razumeli ko smo i, posledično, gde živimo. Ne samo krhkost, već i slabosti, strahove i nestabilnost. Jer svi imamo svoje duhove i, kako mi je otac jednom rekao, „samo treba da naučimo da ih ukrotimo“.
I tako se, iznenada, zateknemo ranjivi. Možda dok čitamo pesmu, slušamo neku pesmu ili gledamo stariji par kako se drži za ruke u tramvaju, dok napolju pada kiša, a život juri napred. Meni se to dogodilo pre nekoliko godina. Naletela sam na svoju najranjiviju stranu i osetila strah. Otuda potreba za opsesivnom kontrolom svega oko nas, od obaveza do odnosa, pa čak i sopstvenih osećanja. Jer živimo u svetu koji kao da nas uči da sve mora biti pod kontrolom. Kao da iskustva, emocije i ljubavne priče moraju da se uklope u vrlo precizno definisanu kutiju, unapred ispisanu (trajnim) markerom i nepromenljivu. Želimo da znamo i predvidimo sve, da razumemo svaki mogući ishod pre nego što se uopšte dogodi. I tako na kraju regulišemo čak i svoja osećanja pomoću mentalnih algoritama. Aplikacije za upoznavanje, stack dating, opsesivna zaljubljenost, pa čak i awkward momci: to je savremeni pejzaž ljubavi. Ali šta ako smo sve vreme lagali sami sebe i, 2026. godine, zaista želimo da se zaljubimo?
Povezano: Kako uopšte može da se desi da skroz pregorimo na dating aplikaciji?
Courtesy Everett Collection
Stack dating i potreba za „popunjavanjem rasporeda“: ljubav postaje pitanje organizacije (i više dejtova u jednom danu)
Možda to i nije naša krivica, već ono što smo, a da toga nismo bili svesni, usvojili dok smo odrastali. Stalno smo u žurbi. Žurimo da dobijemo najvišu ocenu u školi, da pronađemo savršen posao i da organizujemo svaku sekundu dana, ispunjavajući je obavezama, zadacima i mislima. Plašimo se dosade, tog sporog, praznog osećaja koji nas primorava da bez distrakcija zavirimo u sebe. Bojimo se da u sebi ne otkrijemo krhkost i, možda, emocije. I zato je izbegavamo po svaku cenu: što više dejtova, čak i u istom danu, više razgovora, više situationshipa. To je stack dating: beskonačna lista profila, mogućnosti i potencijalnih romantičnih „rešenja“. Potraga za nekim što je brže moguće ili možda samo za nečim što će ispuniti vreme. Zašto se baviti nesigurnošću kada odmah možeš da dobiješ novi match?
Gradimo barijere iz straha, ali zar strah od patnje nije otrovniji od same boli?
„Previše puta sam bila povređena, više ne želim da se zaljubim“ jedna je od rečenica koje sam najčešće čula. S jedne strane slomljeno srce, s druge osećaj besa pomešan sa nežnošću (bez pravog opravdanja). Pa zašto smo se onda viđali mesecima? Zašto se javljao svakog dana? Da li je glumio ili je samo želeo da provodi vreme sa mnom? Nikada nisam saznala odgovor i možda ga nikada neću ni saznati. Ipak, kada sam prešla preko besa, mogu da stanem u odbranu nežnosti.
Povezano: Da li je 2026. godina, godina kad se vraćamo romantici i ljubavi?
Sony Pictures Classics/courtesy Everett Collection
Plašimo se patnje. Zato gradimo barijere, filtere, kriterijume i bezbedne distance kako bismo sve držali podalje. Ali zar strah od sve te boli nije mnogo otrovniji od same boli? Normalno je, i lepo, nasmejati se poruci druge osobe, poželeti da je vidiš i nadati se da ćete se slučajno sresti ispred bara ili na ulici, nekog sasvim običnog dana. Isto tako je potpuno normalno osećati tugu kada te neko ignoriše i, bez potrebe, ostavi po strani. Oprez, međutim, nije rešenje. U deljenju se kriju najdublje emocije.
Povezano: Šta je yearning i kako je čežnja postala jedan od najvećih trendova u pop kulturi
U vremenu u kojem nam se govori da biti nezavisan znači biti snažan, pomešali smo snagu sa izolacijom. Učili su nas da nam niko nije potreban, da „možemo sami“, da je samodovoljnost vrhunac emocionalne evolucije. Ali možda se najautentičniji oblik snage krije u tome da se otvorimo prema drugima i podelimo svoju svakodnevicu. Najnoviji album Olivie Dean, The Art of Loving, takođe nas je usmerio ka putu dubokih emocija. Među viralnim pesmama nemoguće je ne pomenuti „Man I Need“, direktnu i romantičnu himnu koja nas poziva da od univerzuma ne tražimo toliko savršenog dečka, koliko emocionalno svesnog muškarca, sposobnog da nam pruži ono što zaista zaslužujemo.
Povezano: Olivia Dean je pop princeza koju smo čekali
©Paramount/Courtesy Everett Collection
Šta ako smo sve vreme lagali sami sebe, stavljajući kontrolu ispred ljubavi? Šta ako 2026. godine konačno odlučimo da pustimo i zaista se zaljubimo? Možda smo sada umorni od života sa nogom na kočnici, u strahu od iznenadnog pada. Umorni smo od kontrole, umorni od toga da svaku prazninu popunjavamo digitalnim stimulansima, umorni od izbegavanja dubine stvarnog susreta. Jer kontrola je samo kavez iluzija. Oduzima energiju, lakoću i strast. Možda je 2026. zaista godina u kojoj želimo da se zaljubimo, ne u avanturu, ne u prolazni match, već u duboko, ranjivo iskustvo koje nam daje osećaj da smo živi. Jer na kraju, posle tolikog traganja, posle niza stack dejtova koji ne rade ništa drugo osim što naglašavaju halapljivu potrebu da pronađemo nekoga ko nam se dopada, najlepša stvar koja može da nam se dogodi jeste da ostanemo na mestu. Da upoznamo nekoga zbog koga možemo da se odreknemo anksioznosti i, ostajući mirni, krenemo napred.
Povezano: Imamo odgovore na 5 najguglanijih ljubavnih pitanja ove godine