Galerija Svjetlo je najveća mala galerija u Zagrebu

Za ime književnice Luize Bouharaoua čula sam pre nekoliko godina. Očekivano, kad jednom čujete njeno ime i prezime, teško da ćete ga zaboraviti. Bilo je to u kontekstu njenog rada sa uvođenjem književnosti u zatvore. Svidelo mi se, jer to je jedna posebna vrsta optimizma kad imaš potrebu da pomogneš onima koji su naudili drugima. Verujem da se radi o dubokoj formi empatije zbog koje takvi pojedinci uvek imaju ruku podrške za sve. Sigurna sam da je to i razlog zašto joj je pisanje toliko cenjeno. Činjenica je da najlepše pisanje dolazi od najemotivnijih ljudi. Svet oko njih ih prožima na toliko intenzivan način da jednostavno moraju te emocije da stave na papir.

Sada, Luiza ponosno stoji iza novog dodatka zagrebačkoj kulturnoj sceni, Galerije Svjetlo. Iako, kaže mi, inicijalno nije uopšte planirala da pokrene ni studio ni galeriju. Ali kako to bude u životu, nekad ono što nam je suđeno, pronađe nas. Što se tiče Luizine sudbine, pronalaženje kancelarije kako bi izbegla preplitanje poslovnog i privatnog, pretvorilo ju je u vlasnicu galerije kad ju je ugledala na listi prostora za iznajmljivanje. Pogled na ulični lokal u Krajiškoj 1a, 23 kvadrata sa visokim visokim plafonima i velikim izlogom promenio joj je život.

“Slika tog ruiniranog i godinama napuštenog prostora na adresi u mojoj glavi sudarila se sa mojim davno otpisanim snom da jednog dana imam sto u prostoru sa velikim izlogom koji gleda na ulicu i prekomernom količinom engleskih romana u kojem likovi sede na jastučićima na prozorskim klupicama i čitaju”, smeje se. “I evo, danas imam umetnički studio u kojem pišem, vodim čitalački klub i radionice pisanja, gde drugi kolege vode radionice poezije, proze, animiranog filma za decu, odnedavno smo pokrenuli i pilot ranog podsticanja čitanja u Vrtiću u Krajiškoj gde sa mališanima u jaslicama čitamo prve slikovnice, dok ovo kucam u izlogu je u toku izložba Vide Meić i Ivana Jozića… Moji prijatelji se šale da sam ugurala najveću moguću količinu umetničkog sadržaja u najmanji mogući prostor. Ja sam jako ozbiljna kad kažem da sam upravo zato i toliko ispunjena svaki put kad otvorim ta vrata.”

I zaista, Luizini prijatelji se ne šale, tamo ćete pronaći radionice kreativnog pisanja, proze i poezije, Školu animacije Lumi Filma kao i razne izložbe koje organizuje u saradnji sa kustoskinjama Leilom Topić i Nives Sertić. Ove premijerne godine tema izložbi bila im je, prigodno, svetlo u svim simboličkim ili meta/fizičkim pojavnostima. Odabrali su 3 umetnika/ice i jedan kolektiv, tačnije slikara Domagoja Roginu i njegov ciklus ulja na platnu velikih formata “Tlo”, saradnju grafičarke Vide Meić i pisca Ivana Jozića “Šaptanje bankomatima i druge nežnosti”, biomimetičku instalaciju od oko 50-ak skulptura „Život pod velikim pritiskom“ Manuele Pauk i seriju ilustracija “Ne odustati od svetla” koje potpisuje Inicijativa za Slobodnu Palestinu i dizajnerka Ivona Cvitković koja prikazuje svakodnevni otpora genocidu i najtežim uslovima života palestinskog naroda. 

Iako se prvoloptaški može reći “mala galerija mali značaj, velika galerija veliki značaj”, složila bih se sa Luizom da to nije uvek slučaj. Iako su nam veliki prostori u koje odlazimo po kulturu nužni, mali su takođe izuzetno važni. “Ako nam je cilj da ljudi zaista žive umetnost u svakodnevnom životu, a to je cilj cele moje decenije rada u kulturi, onda nam je potrebno da radimo i u drugom smeru, da dovodimo umetnost ljudima. Da bi se sa njom zaista saživeli umetnost nam mora biti dostupna, kako finansijski tako i prostorno. Mora doslovno i metaforički da nam bude blizu, u upravo u toj blizini i u toj savladivosti leži prednost malih prostora u zajednici. Tri stranice dubinski pročitanog teksta na radionici, pet minuta pred pejzažem velikog formata usred užurbanosti života nije malo, zapravo je mnogo. Oko toliko toga se u ovom životu mučimo, velika je stvar da u prolazu sebi najednom možemo priuštiti lepotu do koje je lako doći.” Dodaje kako je Galeriji dala ime Svjetlo jer u ovom vremenu u kojem obilujemo svetlosnim zagađenjem obolujemo sa pravim svetlom. “Onim koje nudi toplinu i smisao, koje je nužno za naš život i sav život na ovoj planeti.” Nasmejala sam se. Koliko svetlosti može samo jedna osoba da unese u živote drugih. Hvala ti Luiza. 

Fotografije: Luka Pešun

Luiza Bouharaoua/Ema Bednarz
Domagoj Rogina/
Ivan Jozić i Vida Meić/