Imam 24 godine i presrećna sam što sam otkrila Fleetwood Mac

Krajem prošle godine, beskrajno izmorena zaraznom viralnom muzikom koja mi se uvuče u glavu i vrti po mislima danima i krajnje razočarana rezultatima mog Spotify Wrappeda, ponovo sam se vratila staroj rock muzici, čisto kako bih malo pročistila paletu. Nasumično sam izabrala playlistu sa rock muzikom 70-ih godina, što nikada nije bio moj prvi izbor, ali pomislila sam Što da ne, sve samo kako bih prestala pevušiti Graciene stihove Made it out alive, but I think I lost it. Na toj listi zaintrigirala me je pesma Chains, jer je zvučala kao strastvena i briljantna prepirka između dva pevača. Kada sam pogledala i shvatila da su to Stevie Nicks i Lindsey Buckingham, sve je imalo smisla.

Možda nikada pre nisam slušala Fleetwood Mac, ali jesam istraživala njihovu zapletenu priču, nakon što sam pogledala seriju Daisy Jones and The Six, navodno labavo inspirisanu ovom grupom. Takođe, naravno da sam njihove hitove poput Little Lies čula i pre, mlada sam, a ne neobrazovana, ali njihov zvuk prosto me nikada nije dirnuo kao u ovom periodu. Pružio mi je eskapizam kakav nisam ni znala da mi je potreban i podsetio me je zašto sam oduvek volela staru muziku. U poslednje vreme me ništa ne može oraspoložiti više od pretvaranja da sam tinejdžerka u 70-im godinama prošlog veka i pripremam se za Woodstock. Mislim da ne moram ni da pominjem da me je Stevie Nicks u potpunosti očarala svojim glasom i neverovatnim boho stilom (čije kopije bi mogli videti svuda ove godine sa boho revivalom). Ono što me je najviše dirnulo je strast koja kao da isijava iz njihovih pesama. Zaista se čuje da su voleli da stvaraju muziku i sviraju svim srcem. Iz moje laičke perspektive, skoro 50 godina kasnije, zvuče kao da im se muzika koju sviraju zapravo dopada, bez komercijalnosti i želje da postanu TikTok sound od 30 sekundi.

Fleetwood Mac

Ali postali su. Refren pesme Silver Springs izuzetno je popularan na društvenim mrežama. Štaviše, da je to prva njihova pesma koju sam počela slušati, pretpostavila bih da me je upravo TikTok sound naveo i na slušanje ove grupe. Naravno ovo me je bacilo u spiralu razmišljanja kako nema originalnih misli i kako svi živimo u jednom velikom algoritmu i sve što nam se zapravo dopada je već predodređeno (na kraju krajeva, uskoro izlazi njihov dokumentarac). Od ovih misli bih možda i pobegla, izgubljena u lepoti instrumentala pesme Rhiannon, da nisam na istu naletela na Instagram storyjima. Kroz nedelju dana, nebrojeno puta sam videla objave mojih prijatelja i vršnjaka sa muzikom Fleetwood Maca.

Tako sam saznala da je moje niche sviđanje zapravo mainstream. Ko bi rekao, toliko godina nakon što je grupa snimala muziku. U meni se ponovo probudila zajedljiva adolescentkinja koja želi da gatekeepuje muziku koja joj se sviđa od drugih – ali morate da me razumete, TikTok mi je uzeo The Neighbourhood, nisam htela da mi uzme i ovo. Međutim, pošto sad zapravo nemam vremena da se durim, jer moji vršnjaci dele moj tako alternativan i neponovljiv ukus za muziku, počela sam da razmišljam o povratku Fleetwood Maca kao fenomenu. Šta je to što ovaj bend čini toliko privlačnim generaciji Z?

Pre svega, mislim da Fleetwood Mac nije jedini bend koji doživljava preporod, već naša generacija generalno stremi ka starijoj muzici. Pre par godina, na društvenim mrežama bila je izuzetno popularna pesma California Dreamin grupe The Mamas & The Papas, kao i domaća obrada Ljubi se istok i zapad grupe Plavi Orkestar. Glavni razlog za to je verovatno nostalgija. Pomislićete, kako nostalgija kad tada nije bila rođena ni većina naših roditelja, ali generacija Z i milenijalci iznova i iznova iskazuju nostalgiju za nekim prošlim vremenom. Neke od ovih pesama jesu svirale na radiju kad smo bili mali, ali mislim da je mnogima, kao i meni, ova muzika vrsta eskapizma, bega iz nepredvidive i često vrlo stresne stvarnosti u neko drugo doba koje, barem sa ove vremenske udaljenosti, izgleda bolje. Transportuje nas u vreme bez društvenih mreža, podseća nas na zajedništvo i neke lepe trenutke kojih nismo ni mogli da budemo deo. Podseća na festivale, druženje i promociju mira.

A kad smo kod mira, sve to me je navelo ne samo da se pomirim sa činjenicom da moj ukus nije tako poseban, već da shvatim da je širenje nesporno kvalitetne muzike uvek pozitivna stvar (čak i ako se dešava preko društvenih mreža). Grupe kao što je Fleetwood Mac ostavile su neizbrisiv trag u kulturi i zapravo i zaslužuju malo dodatne ljubavi u svojoj starosti. Dok njihova popularnost ponovo raste, mislim da je prirodno zapitati se da li je „vreme bacilo čini“ i na nas?