Sve o filmu koji je neočekivano odneo Zlatnog lava na Filmskom festivalu u Veneciji 2025.

Jim Jarmusch oduvek izbegava etikete i klasifikacije. On je nezavisan i slobodan autor, sposoban da nam kroz svoje priče – one u kojima se i sami prepoznajemo, ispriča ono što on želi, i to u vrlo različitim realnostima. Pre nekoliko godina je govorio da pre svakog pisanja scenarija čita poeziju Marguerite Duras, jer, kako je objašnjavao, u rečima velike francuske pesnikinje pronalazi jednostavnost i neposrednost, gde se sve svodi na suštinu. Čini se da se i u njegovom najnovijem filmu oseća ovaj „trag“.

U pitanju je Father Mother Sister Brother, projekat koji su podržali Saint Laurent Productions i Anthony Vaccarello, u saradnji sa MUBI (u bioskopima od 18. decembra), a koji označava dugo očekivani povratak američkog režisera i scenariste na Filmski festival u Veneciji, još od vremena Coffee and Cigarettes. Taj je povratak očigledno bio nezaboravan: na ceremoniji zatvaranja ovog vikenda osvojio je Zlatnog lava.

O radnji filma

Film (koji mnogi nazivaju i anti-filmom) podeljen je u tri dela, gotovo kao roman u epizodama, i postepeno nas vodi kroz odnose roditelja i dece. U prvoj, Jeff (Adam Driver) i Emily (Mayim Bialik) zajedno putuju u jedan mali grad na severoistoku Amerike kako bi posetili svog oca (Tom Waits), koji, čini se, ima problem da živi sam: njegov stan je haotičan, često mu treba novac, a Jeff mu donosi kutiju osnovnih potrepština. Ali neposredno pre nego što stignu, vidimo kako otac namerno pravi nered u svom inače vrlo elegantnom i urednom domu. Njihov nezgrapni razgovor koji sledi, pun dugih pauza, sugeriše da, nakon svih ovih godina, ovi ljudi malo znaju jedni o drugima. Sigurno se retko viđaju: „Izgledaće staro, zar ne?“ pita Emily pre nego što stignu kod oca.

Saint Laurent Productions

U drugoj epizodi, smeštenoj u Dablin, vrlo uljudna Timothea (Cate Blanchett) i samostalna Lilith (Vicky Krieps) putuju odvojeno na svoj godišnji susret sa uspešnom majkom, književnicom (Charlotte Rampling). Opet, izgleda da niko nema mnogo toga da kaže. Lilith laže majci o svom životu, a ko zna da li Timothea (nadimak Tim) uopšte govori istinu. Sve epizode prikazuju ljude koji razgovaraju o vodi, što se barem u prve dve sekcije čini kao da simbolizuje neku vrstu mentalne (ili čak emotivne) praznine. U jednoj pitaju da li mogu nazdraviti vodom; u drugoj razmišljaju o ukusu vode. To je vrsta suvog, mrtvog humora u kojem Jarmusch briljira, a radi sa sjajnim glumcima koji znaju kako da ispune prazne prostore suptilnom emocijom. Prisutnost unutrašnjeg života je ključna za film poput ovog, gde osnovna poenta deluje da je život ljudi u toku, kako roditelja, tako i dece, i da se nikada zaista ne možemo u potpunosti upoznati.

Blago dirljiva treća epizoda povezuje sve. Sada smo sa blizancima, Skye (Indya Moore) i Billy (Luka Sabbat), koji zajedno prave poslednju vožnju do stana svojih roditelja u Parizu. Mama i tata su nedavno preminuli, a Billy je očistio stan; Skye samo želi da vidi stari dom još jednom. Oni listaju kutije starih, retko gledanih porodičnih fotografija koje su krasile zidove domova u ranijim epizodama. Sede u praznim sobama i postavljaju pitanja o roditeljima, pitanja na koja nikada neće dobiti odgovore. Njihov dom delovao je srećno, ali čak i ovde izgleda da su se ovi ljudi retko okupljali i nisu mnogo znali jedni o drugima.

Šta je poruka ovog malog filma?

Father Mother Sister Brother je jednostavan, tih film, koji svakodnevno prepoznaje sitnice na način koji može podsećati na Jarmuschova prethodna remek-dela, poput Patersona (2016) i možda čak i Stranger Than Paradise (1984), iako je mnogo uprošćeniji i nepravolinijski. Radi se o osećaju prolaznosti i nadolazećem oblaku tame nad našim glavama dok ulazimo u srednje godine, o stalnoj brizi za zdravlje i sreću naših starih roditelja, sa krivicom i tugom zbog toga što ih retko posećujemo, i o povezanosti – ili možda nepovezanosti – sa braćom i sestrama.

Film nas vraća na večito pitanje: ko su ili su bili naši roditelji? Da li su imali stvaran život pre našeg rođenja koji nikada nećemo razumeti? I da li će naši životi biti zaboravljeni, nebitni ili zabranjeni od strane naše dece? Možda ćete kroz film čekati krizu ili sukob: izliv gneva ili strastvenu potrebu za iskrenošću. Ništa od toga se neće desiti. Deluje kao da je u pitanju nešto što je trebalo da se izrazi i onda ostavi po strani – ideja ili osećaj, pa da se kasnije ponovo otkrije s godinama i decenijama.

Ono što je sigurno jeste da ćete posle njega osetiti snažnu potrebu da pozovete svoje roditelje.