5 filmova koji nam pomažu da prepoznamo nezdrave odnose

Kada sam počeo da pišem ovaj tekst, pomislio sam da bi trebalo da bude o fiktivnim situacijama na filmu i o ljubavi koja se izobličuje u nešto drugo. Onda sam shvatio da je zapravo o onom trenutku kada u stomaku osetiš da nešto nije u redu, a u glavi ti glas kaže: Ma preterujem. Pop kultura nam često postane proba za život, prostor u kom na tuđim greškama vežbamo da prepoznamo svoje. Ako obratimo pažnju, filmovi, knjige i serije vrlo jasno crtaju obrasce koji nas vode u nezdrave odnose, samo ih često gledamo kao dobru dramu.

Ovih pet naslova ne posmatram kao check listu, već kao malu školu intuicije. Posebno kada je u pitanju trenutak da kažemo: dosta je. Svaki od njih nudi drugačiju lekciju o tome kako izgleda kada se nečija granica pomera mic po mic, toliko nežno da se jedva primećuje da je nestala. Iako su neke situacije u ovim pričama nerealne ili preterane, vrlo lako mogu da posluže kao metafora za mnogo stvarnije odnose u kojima se ne primećuje koliko se tiho gubi tlo pod nogama. I možda je baš zato važno da ih gledamo bez iluzije da su samo priče. Jer negde ispod zapleta stoji nešto zajedničko svima nama: trenutak kada shvatite da vaša reakcija nije preterivanje, nego znak da ste predugo verovali u priču koja vas polako gura od sebe. Ovi naslovi podsećaju da intuicija nije hir, da neprijatnost nije slučajnost i da niko ne mora da čeka dramski vrhunac da biste rekli da je dosta.

Blue Valentine (2010)

Na početku, Dean kojeg glum Ryan Gosling deluje kao sve što rom-kom logika voli: emotivan, odan, spontan. Njegova sentimentalnost i potreba da „spasi“ Michelle Williams odnosno Cindy daju vezi nežnu patinu. Kako film skače između početka i kraja njihove priče, postaje jasno da ta nežnost klizi u posesivnost i stagnaciju. Kritičari godinama ističu da se film bavi odnosom koji je, zapravo, bio disfunkcionalan od samog početka. U jednoj sceni se to jasno vidi. Cindy, iscrpljena i potpuno ogoljena, izgovara I’m so out of love with you tiho, kao stidljivu istinu koju je dugo gurala u stranu. Dean dolazi da „pomogne“, a završava tako što se raspravlja sa njom pred osobljem, baca stvari i u haotičnom naletu besa udara doktora. U toj sceni nema ni brige ni nežnosti. Samo njegova potreba da održi privid kontrole i njen pokušaj da se konačno izmakne iz svega što je godinama tištilo. To je trenutak koji izaziva onaj specifičan ick jer otkriva koliko je haos zapravo bio deo njihove svakodnevice. Ako ste se ikada zatekli u ulozi nekoga ko pristaje „da bude dobro“ samo da bi atmosfera ostala mirna, Blue Valentine gađa direktno.

Marriage Story (2019)

Marriage Story, film koji na papiru deluje da je o razvodu, ali u suštini je priča o tome šta se desi kada partneri prestanu da budu tim i postanu suparnici. Film je toliko kultan u meme kulturi da iako niste gledali film sigurno su vam poznate mnoge scene. Jedna od njih je scena ogromne svađe između Charliea i Nicole koje glume Adam Driver i Scareltt Johansson u stanu, često se citira kao primer brutalno dobre glume ali i iskrenog raskidanja, ali ono što je suštinski uznemirujuće nije vikanje, već način na koji koriste najintimnije informacije jedno protiv drugog. U toj sceni postoji i trenutak koji gotovo fizički stisne u stomaku i koja jedan od najšokantnijih trenutaka u filmu. Charlie, izbezumljen, iscrpljen i potpuno razbijen, izgovara Nicole rečenicu koju nijedan partner nikada ne bi trebalo da čuje: Every day I wake up and hope you’re dead. Njihova gluma je toliko uverljiva da neprijatnost postane opipljiva, kao da ste zatvoreni u istoj prostoriji sa njima. Nije to samo rečenica iz besa, već priznanje koliko daleko može da ode potreba da povrediš nekoga koga si nekada voleo. Taj momenat razotkriva koliko je odnos već odavno izgoreo iznutra. Laura Dern koja tumači advokaticu Noru kasnije tokom filma kaže da sistem nagrađuje loše ponašanje, misleći na razvod kao pravnu borbu. Ali film zapravo pokazuje kako se isti princip lako preseli u svakodnevni život veze: kada počneš da skupljaš greške partnera kao oružje, kada paziš šta ćeš reći jer znaš da će ti se vratiti kao optužba.

The Invisible Man (2020)

Horor film čiji je emocionalni okvir je mnogo bliži svakodnevici nego što bismo voleli da priznamo. Elisabeth Moss koja tumači Ceciliju beži iz veze sa Adrianom, bogatim i uglađenim muškarcem koji spolja izgleda perfektno, a iznutra funkcioniše kao majstor kontrole. On ne ostavlja modrice, već je ostavlj u stalnom stanju straha, nesigurnosti i sumnje u samu sebe. Horor počinje onog trenutka kada ona uspe da pobegne, jer tek tada shvatamo da je Adrianova najveća moć u tome što ume da manipuliše narativom, a ne samo ljudima. Cee pokušava da objasni šta joj je radio, kako ju je izolovao, gaslightovao, pratio i držao pod kontrolom, ali okolina želi urednu priču, ne istinu koja je previše uznemirujuća. Najpotresniji trenuci su oni u kojima ona govori potpuno racionalne stvari, ali zvuči ludo jer je već toliko puta naučena da ne veruje sopstvenoj percepciji. Film to doslovno pretvara u horor mehaniku, ali fizička nevidljivost nije ono što je najstrašnije. Najstrašnije je prepoznavanje dinamike u kojoj partner zna tačno kako da dovede do tačke gde ne znate više šta je realno. Scena u restoranu, jedna od najšokantnijih u filmu, gde Adrian uspe, čak i mrtav, da utiče na percepciju svih oko nje. To je trenutak koji možda izgleda ekstremno, ali suština je poznata: nasilnik zna da koristi ranjivost kao dokaz protiv žrtve. To je gaslighting u najfinijem obliku.

The Girl on the Train (2016)

The Girl on the Train je film koji se na površini čita kao misteriozni triler, ali zapravo je studija o tome kako izgleda kada neko godinama razgrađuje osećaj realnosti. Rachel koju tumači Emily Blunt je alkoholičarka koja veruje da je sama kriva za sve što joj se dogodilo, jer ju je njen bivši muž Tom ubedio da je nasilna, nestabilna, nepouzdana i da ga je više puta osramotila. Ono što je najteže prihvatiti, čak i kao gledalac, je to koliko dugo ona živi u njegovoj verziji prošlosti. Jedan od najbitnijih trenutaka filma je onaj kada Rachel počne da shvata da većina „sećanja“ koja je godinama nosila nisu njena, već Tomova konstrukcija. On je toliko vešto koristio svaki njen pad, svaku slabost i svaki promil alkohola da bi prepravio priču u kojoj on uvek ispada žrtva. A ona postaje žena koja je naučila da se izvinjava i kad nije sigurna šta je uradila. Toliko je manipulisao njenim krivim slikama, koristeći alkohol kao dokaz da joj se ne može verovati. Gaslighting koji traje dovoljno dugo da postane arhitektura čitavog odnosa. I to je ono što film najjasnije osvetljava. The Girl on the Train nas podseća da toksičan odnos ne mora da izgleda dramatično spolja. Nekada je najopasnije upravo ono što izgleda tiho, uredno i kontrolisano, a polako te pretvara u osobu koja više nije sigurna gde joj je istina.

Promising Young Woman (2020)

Promising Young Woman se često opisuje kao priča o osveti, ali srž filma je mnogo prizemnija i bolnija. Radi se o kulturi koja normalizuje nasilje tako što ga prikazuje kao nesporazum, nepažnju ili mladalačku grešku. Cassie izlazi u klubove, pravi se da je pijana do besvesti i posmatra koliko brzo će se pojaviti muškarac koji želi da je „spasi“ samo da bi je odveo kući i iskoristio. To nisu čudovišta iz horora, već ljudi koji sebe smatraju dobrima. Najopasniji među njima je Ryan. Nekada kolega sa studija, sada lekar, šarmantan, duhovit, neko ko deluje kao potpuna suprotnost svemu što Cassie prezire. Upravo zato njegova crvena zastavica deluje tiho i neprimetno.  Cassie mu pušta snimak napada iz studentskih dana i daje mu šansu da kaže istinu. Da prizna da je znao šta se dešava. Da se seća. Da mu je žao. Umesto toga, Ryan odmah skreće pogled, pokušava da promeni temu i govori joj da „preteruje“. Humor mu je odbrambeni mehanizam, a distanca način da sačuva sliku o sebi. To je trenutak u kojem postaje jasno da je njegova dobrota postojala samo dok ga ništa ne košta. Kada se prvi put suočava sa sopstvenim delom odgovornosti, bira da se skloni. To je obrazac koji prepoznajemo prekasno i u stvarnom životu. Kada neko radije relativizuje nego što će iskreno da se osvrne na svoj postupak. Kada ga više brine vlastiti ugled nego posledice koje su njegove odluke ostavile na druge. Kada pri prvoj prilici beži od istine, umesto da je izdrži. Promising Young Woman zato deluje kao triler, ali ostaje u glavi zato što pokazuje nešto mnogo češće: koliko lako poverujemo u finog momka samo zato što smo naučeni da finu masku ne propitujemo.