O filmu koji prikazuje kako se posle traume uči živeti - razgovarala sam s rediteljkom Evom Victor

Something bad happened to Agnes. Rečenica je kojom počinje sinopsis Sorry, Baby, ali i koja lebdi tokom čitavog filma – bez da se i u jednom trenutku izgovori naglas. Trauma. Ta uporna pukotina u svakodnevici, u udahu, tišini, oklevanjima, zbog koje neretko imamo osećaj da stojimo u mestu onda kada svi drugi nastavljaju dalje (i brže zaboravljaju nego mi sami). Ono što me je naročito privuklo ovom impresivnom, trostrukom debiju Eve Victor, scenaristkinje, rediteljke i glavne glumice, jeste što preobraća način na koji obično pričamo o traumatičnim događajima. Sorry, Baby je o tihom, snažnom trijumfu, o ponovnom pronalaženju oslonca nakon što nam je tlo istrgnuto ispod nogu. Poput otvorenog portreta kako čovek uči da živi s nečim preko čega zapravo nikada ne može da pređe, ali u tome istrajava, pritom neočekivano i čudesno duhovit.

Kada se nakon Zagreb Film Festivala nađem s Evom, kažem joj da sam mogla da se identifikujem s tim osećajem zaglavljenosti. Postoji neka vrlo opipljiva usamljenost na tom putu isceljenja, kada nam se život podeli na pre i posle određenog događaja. U filmu, kada Agnes poseti najbolja prijateljica Lydie, tik pred veliki životni trenutak, ona počinje da shvata koliko je zapravo bila zaglavljena – i polako počinje da razmišlja o tome kako da krene napred. Znaš, ja sam želela da snimim film o tim godinama koje sam počela da zovem „izgubljene godine“. Godine u kojima svi oko tebe gledaju na drugu stranu, a ti se krećeš glacijalnom brzinom, pokušavajući da ponovo sastaviš svoj život. Ali takođe, mislim da je to u redu, deo mene razume – da ljudi nastavljaju dalje bez tebe. Lydie odlazi u Njujork, započinje život, divne stvari joj se događaju. I mislim da je potpuno ispravno da to radi. Ljudi te drže koliko mogu, ali to je, na kraju, usamljeno putovanje – pokušaj da ponovo sklopiš svoj život. I to je u redu. Ljudi ulaze i izlaze, mogu da ti pomognu da preguraš dan ili da ti ga otežaju. Ali to je taj put, taj proces kada se dogodi nešto što potpuno poremeti tvoju rutinu, tvoj život i tvoje poznavanje sebe, govori mi s neverovatnom svešću i sposobnošću introspekcije, što se ogleda i u njenom filmu.

Sorry, Baby

A to isceljenje, glacijalne brzine kako kaže Eva, nikada nije linearan put – zbog čega je i sam film ispričan u pet različitih vremenskih poglavlja. U jednom trenutku, gotovo euforično misliš da si prevazišao sve, u drugom si ponovo na kauču, neutešan. Eva preokreće očekivanja publike o tome kako minuti, sati, dani, pa čak i godine postaju iskrivljene i rasute usred lične krize. Kako trauma menja naš pojam vremena?

Želela sam da ta vremenska poglavlja postoje što subjektivnije. Na primer, scena sa žirijem deluje kao da traje celu godinu, jer je ona u njoj zaglavljena i teško joj je zbog nje. Sledeće godine je njen doživljaj malo prazniji. Dakle, sve je ispričano onako kako Agnes oseća, a  njen doživljaj vremena menja se u skladu sa njenim prisustvom, sa tim šta joj se dešava i koliko može da procesuira. Lečenje zaista nije linearno – ne biva svakog dana malo bolje. Neke stvari te vrate unazad. Neke te gurnu napred. To je potpuno čudan, zastrašujući svet zbog toga. Ali mislim da je kraj filma zamišljen kao kraj jedne određene faze lečenja: one vrlo unutrašnje faze, kada možeš da misliš samo o tome šta ti treba. Taj epilog označava trenutak kada Agnes prvi put može da vidi van sebe i da oseti svrhu u tome što je podrška nekom novom životu. I možda, čak iako se desilo nešto strašno, što nikada ne bi želela da joj se desilo, možda joj je to dalo sposobnost da bude neustrašiva u tome da drži nekoga drugog. Sada malo bolje razume svet i može da bude empatičnija prema drugima.

Sorry, Baby

Moram da se osvrnem i na sam humor u filmu – momenat koji mi je bio vrlo blizak jer sam se i sama sa najtraumatičnijim situacijama nosila sa (gotovo ekstremnim) humorom. Nešto poput groteske. Izbegavajući formulu istraga i analiza nasilja, film nosi temelje živopisne komedije-drame, prolazeći kroz apsurdnosti, zadovoljstva, konfuzije i mogućnosti života mlade žene. Šta misli – je li taj humor zapravo bunt ili odbrambeni mehanizam?

Mislim da je i jedno i drugo. Mislim da se u nekim trenucima humor koristi kao oružje – da veoma oštro ukaže na nekoga i na licemerje njegovih postupaka. Doktor je, recimo, primer nekoga koga film namerno prikazuje pomalo kao klovna, kako bi se pokazalo da sistem zapravo ne štiti ni Agnes ni Lydie. Isto tako, komedija je čudna. Ima momenata u filmu koji nasmeju ljude, a zapravo nisu „šale“. To je više radost prijateljstva koja je zarazna. I predivno je kada sam u bioskopu i vidim da publika reaguje na to prijateljstvo, jer ta radost je, po meni, čin otpora protiv tragedije situacije. Njihova sposobnost da drže jedna drugu i budu radosne jedna za drugu – to je način lečenja. I da, ja oduvek procesiram svet kroz prizmu komedije. Tako sam naučila da pišem. Moji instinkti uvek idu ka tome da istaknem čudnost sveta, kroz humor. Dakle, humor je zaista alat.

Sorry, Baby

Definitivno, kažem joj, i mislim da nam prijatelji ponekad mogu biti najbolji terapeuti. Jedan od najdirljivijih delova je prijateljstvo između Agnes i Lydie. Eva je jednom prilikom rekla i da priča nije tragedija zbog toga što Agnes ima Lydie – koja je sluša – iz istog razloga Agnes ni u jednom trenutku nije prikazana kao žrtva, niti uranja u patetiku. Misli li da u današnjem vrlo komplikovanom i sve užasnijem svetu, slušanje može da bude revolucionarni čin? Uh, to je veliko pitanje. U filmu, Lydie time što sluša Agnes – na mnogo načina spasava njen život. Sluša je i onda joj kaže vrlo tešku istinu o onome što je doživela. Ne znam da li bi Agnes došla do toga bez Lydinog glasa. Možda bi, ali bi joj trebalo mnogo duže. A Lydina sposobnost da je sasluša i da joj kaže istinu, bez straha – to je čin ljubavi. Želela sam da film pokaže primere ljudi koji drže jedni druge, isto koliko i onih koji ne drže. Pomislila sam da je ovo omaž svim onim drugaricama koje biraju ton, ali ne prave kompromis kada treba da nas suoče sa istinom (i za to im hvala). I da odgovorim na pitanje, nadam se da će neko ko gleda film, a nađe se u situaciji da treba nekoga da sasluša na taj način, umeti to da uradi, dodaje Eva.

Sorry, Baby

Koja je najvažnija lekcija koju je naučila tokom rada na ovom filmu, od pisanja do izvođenja? Mislim da je velika lekcija za mene bila osloniti se na zajednicu, saradnike. Kada im je stalo do filma, film postaje zajednički. I to je ogromno olakšanje – napisati nešto tako privatno, a onda gledati ljude kako ulaze i oblikuju ga na svoj način, dajući mu deo svoje ličnosti. To je ogromna radost. A ja sam neko ko obično ne traži pomoć. Po prirodi sam sklona da se povučem u sebe i tražim rešenja u sebi samoj, no iskustvo rada na ovom filmu mi je pokazalo da smo tu jedni za druge. Da su oni bili tu da mene drže, a ja da držim njih. I to menjа čoveka. To te nauči da možeš da pozoveš nekog i kažeš: „Treba mi pomoć.“ A to nije moj tipičan način funkcionisanja. Nije moj psihološki obrazac. Tako da je ovo bilo dobro iskustvo – skok u nepoznato i duboko, ali sa ljudima. I možda je baš to poruka za kraj, da u svetu u kom odjekuje eho otuđenosti, ne zaboravimo da se sve može preživeti s nekim bliskim pored sebe.