Filmske zvezde postaju besmrtne. Revolucionarna filmska tehnologija je tu

Sećate li se doba kada je jedan lik u filmu ili seriji kroz život glumilo više glumaca? Mlađe i starije verzije jednog te istog lika? Kada smo upoređivali sličnosti između glumaca i bili iskreno prijatno iznenađeni jer je casting bio nepogrešiv? Ne, ne sećate se ili tako nešto zvuči poznato? To je zato što zadnjih godina, možda i koju deceniju, svedočimo jednom posebnom tehnološkom trendu AI-Generated De-Aging.

U filmu Here koji nam dolazi na jesen u bioskope, gledaćemo Toma Hanksa i Robin Wright kao tinejdžere. Radnja filma smeštena je u daleku budućnost, daleku prošlost i sva vremena između. Film skače kroz istoriju jednog prostora, viđenu sa jedne tačke gledišta tokom mnogo hiljada godina. Ipak, veći deo je o decenijama kada je to područje deo američke kuće u vlasništvu para koje glume Tom Hanks i Robin Wright. Ovde reditelj Robert Zemeckis igra prilično pametno i proračunato. Publika je, naravno, znatiželjna da vidi kultni ljubavni par iz filma Forrest Gump, opet zajedno na velikom platnu. Jasno je da igra na kartu nostalgije. Zašto i ne bi? Forrest Gump je sada već jedan od klasika Hollywooda, a Tom Hanks i Robin Wright su glumačke legende. Trailer za film je mnoge iznenadio jer su u njemu prvenstveno videli Toma Hanksa, koji je sada u kasnim šezdesetima, kao – mladića. Gledajući ga nisam mogla da zanemarim utisak da gledam u Toma Hanksa iz na primer, 1988., Toma Hanksa koji je glumio u filmovima Big, Turner & Hooch ili Joe Versus the Volcano. Kovrdžava gusta kosa, glatko, mlado lice, čak i glas… sve je bilo mlađe nekih četrdesetak godina!

Photo: Here

Robertu Zemeckisu nije strano korišćenje ovakve tehnologije kako bi snimio film. Zato ni ne iznenađuje njegovo partnerstvo sa AI kompanijom Metaphysic sa kojom je kreirao i koristio alat Metaphysic Live s pomoću kojeg je podmladio svoje glumce. Fotorealistične promene lica, izuzetno visoka rezolucija i uklanjanje efekta starenja rezultirali su filmom koji nije imao potrebu za dodatnim ili bilo kakvim vizuelnim efektima, tj. VFX-om. Kada je odlučio da snimi film Here u startu je znao da menjanje glumaca ili pomlađivanje glumaca uz pomoć make-upa, frizure i protetike, jednostavno ne bi upalilo. Da, film Here prikazaće kako su nekada izgledali Tom Hanks i Robin Wright – sada. Film koji je odlučio da snimi donosi jednu specifičnu, zanimljivu priču, a koja se odvija u jednoj prostoriji, sa jednim te istim glumcima, kroz veliki vremenski period. Glumce je jednostavno morao da podmladi i to na najneprimetniji mogući način. Najveće umeće, najtalentovanijeg make-up & hair artista tu jednostavno nije bilo dovoljno dobro. Njegove potrebe su nadilazile ljudske mogućnosti i sposobnosti. Morao je iz analognog u potpunosti da pređe u digitalno, virtualno, u AI. Njemu je trebala posebna tehnologija kako bi realizovao u potpunosti neprimetno prelaženje lika iz jedne životne dobi u drugu; izazovniju i mlađu. VX supervizor na filmu Kevin Baillie je, na novinskoj konferenciji koju su zajedno održali prilikom najavljivanja filma i tehnologije, rekao da integracija AI generisanog sadržaja, a koji su oni uspeli da razviju, u snimke i kadrove, otvara nove mogućnosti i puteve razvoja i za režisera, i za glumce. Glumci u tom slučaju tehnologiju koriste kao ogledalo mladosti gde testiraju glumačke sposobnosti i mogućnosti mlađih verzija sebe, samo u stvarnom vremenu.

Ovo može zvučati kao da nas neko zafrkava, ali tehnologija je toliko napredovala da ćemo u budućnosti gledati savršeno ispeglane, realistične glumce svoje starije dobi, kako glume likove od pre dvadeset, trideset, četrdeset godina. Koliko god me intrigiraju takvi tehnološki napreci, toliko mi se čini da će nam oduzeti čar posmatranja jednog sjajnog castinga. Velika je i delikatna umetnost izabrati nekoliko glumaca za jednu istu ulogu, u istom filmu. Casting direktor je ovde psiholog, sociolog i antropolog. Ne moram ni da ističem koliko je važno obratiti pažnju na detalje i prepoznati one male, pedantne karakterne osobine i gestove, koje su glumci koristili prilikom kreiranja lika.

Photo: Indiana Jones and the Dial of Destiny

Ali setimo se: pre samo osamnaest godina, gledali smo sa sa podsmehom gledali Iana McKellena i Sir Patricka Stewarta kako su podmlađeni u filmu X-Men: The Last Stand. A gde je tehnologija sada? Nije mi više ništa smešno, već me istovremeno fascinira i – uznemiruje. Filmovi The Curious Case of Benjamin Button iz 2008. i Tron: Legacy iz 2010. sramežljivo su uveli tehnologiju u svoju produkciju da bi zadnjih pet godina tehnologija doživela procvat. Samuel L. Jackson u filmu Captain Marvel je možda najviše bio podmlađen, Avengers: Endgame i Al Pachino i Robert De Niro u filmu The Irishman pokazuju ozbiljnije koketiranje sa tehnologijom, ali tek je prošlogodišnji Indiana Jones and the Dial of Destiny uzbudio publiku, kritiku i ljubitelje filma. Indiana Jones i njegovo sukobljavanje sa nacistima u sceni iz 1944. pokazala je sadašnjeg Harrisona Forda u jednom potpuno drugačijem svetlu, onom iz prošlosti, onog kojeg smo gledali pre četrdesetak godina. Podsetili smo se Harrisona Forda iz 1980-ih i stvarno imali osećaj da putujemo kroz vreme. Koliko me tehnologija fascinira, nekako sve više, barem za sada, naginjem varijanti Rivera Phoenixa iz filma Indiana Jones and the Last Crusade iz 1988., kada je glumio mladog Indyja, nego podmlađenom Harrisonu Fordu. Nekako je prirodnije. A i pokazuje veštinu castinga.

Istražujući tehnologiju i sve što je Zemeckis pokrenuo u partnerstvu sa AI kompanijom, morala sam se zapitati, koliko će vremena proći pre nego što ovakvo podmlađivanje postane toliko uobičajeno kao i korišćenje make-upa? Čini mi se jako malo vremena. Sa jedne strane je tehnologija zapanjujuća i fascinantna, as druge uznemirujuća. Da, sada bi svi tech geekovi mogli da mi prifovaraju i jasno i glasno prozivaju strah kao osnovu kočenja napretka, ali šta ako će stariji glumci tako da nastave da glume i mlađe uloge, a ne samo one podmlađene za potrebe tog određenog filma? Da li će ovo naškoditi novim, mladim kolegama koji tek ulaze na scenu i tržište rada? Šta ako i kada sami glumci više neće biti potrebni, već će ih zameniti njihovi digitalni dvojnici? Ta pitanja meni deluju zastrašujuće. I ne samo kada su u pitanju osobe, glumci, profesionalci, već kada je u pitanju umetnost kao takva. Koliko tehnologija ima neograničeno mnogo mogućnosti sada i koliko je njena budućnost bezgranično razgranata u svim smerovima delovanja, toliko mi se čini ograničavajuća za umetnost i individualno stvaranje.