Pogledala sam bosanskohercegovačkog kandidata za Oscara, dokumentarni film o jugoslovenskom velikanu

Pre nekoliko dana, na društvenim mrežama videla sam isečak iz filma Office Space sa Jennifer Aniston, u kom joj Ron Livingston govori kako je odlučio da više jednostavno neće ići na posao. Nema neki konkretan razlog za to – jednostavno mu se više ne ide. Moja inicijalna reakcija je bila odbojnost prema ovom liku koji je lenj i drzak, ali zastavši na trenutak, shvatila sam da je možda problem u meni. Zaista, zašto bi morao da nastavi da radi kao još jedan u nizu radnika velike kompanije, ako oseća toliku odbojnost prema tome? Kada smo stvorili društvo u kom moramo da imamo kancelarijski posao koji isisava sav život iz nas za dobrobit nekog šefaza čiju dobrobit radimo, a ne znamo ni kako izgleda? Razmišljajući o tome, osetila sam se kao da se kapitalizam uvukao u svaku poru mog bića i kao da odmah moram pod hladan tuš da sperem ta izrabljujuća uverenja. Upravo zbog toga bih rekla da sam film Blum – Gospodari svoje budućnosti, bosanskohercegovačkog kandidata za Oscara, pogledala u pravom trenutku.

Povezano: Pogledala sam hrvatskog kandidata za Oskara – najgledaniji dokumentarni film u poslednjih 30 godina

“U današnjoj krizi kapitalizma, pitamo se šta su naše alternative. Ovo je priča o Emeriku Blumu i ljudima koji su stvorili i živjeli alternativu,” reči su kojima počinje ovaj dokumentarni film. Uvod koji, osim što unosi dozu intrige, takođe i vrlo lepo sumira suštinu celog filma. Rediteljka Jasmila Žbanić donosi još jedan društveno angažovani iskaz, ovaj put kao komentar na tržište rada i manjkavosti organizacionih politika.

Emerik Blum rođen je u Sarajevu 1911. godine, gradu u koji se vratio nakon školovanja u Pragu. Diplomirao je iz oblasti elektrotehnike, a zajedno sa drugim jugoslovenskim velikanima poput Meše Selimovića i Voje Dimitrijevića osnovao je Collegium Artisticum, koji i danas važi za jednu od najznačajnijih kulturnih institucija u Sarajevu. Nakon izrazito teških iskustava u Drugom svetskom ratu, u kom je preživeo zarobljeništvo u logoru, Blum se vraća u rodni grad. Bio je jedan od osnivača preduzeća Elektroprojekt 1951. godine, iz kog se kasnije razvio regionalni gigant Energoinvest, koji je u fokusu ovog filma. Energoinvest bavio se projektovanjem hidro- i termoenergetskih objekata širom SFR Jugoslavije, a, kako saznajemo u filmu, kasnije i širom celog sveta. Ovaj film predstavlja razvoj i put do neverovatnog uspeha kompanije, koja je cvetala u drugoj polovini 20. veka, ističući Bluma kao čoveka koji je uveo poseban sistem i neizmerno cenio sve svoje radnike.

„Želim da imam ulogu u razvoju društva, direktno u zajednici u kojoj živim. Čovjek živi i ne želi samo da bude slobodan, već da bude gospodar svoje budućnosti.“

Courtesy of Deblokada

Kako saznajemo iz izjava radnika koji su učestvovali u ovom dokumentarcu, Blum je bio strog ali pošten, ambiciozan ali fer. Hijerarhija je postojala na radnom mestu, ali ne kada su bili u pitanju ljudi. Za sve nas koji smo odrasli u državama bivše Jugoslavije, ovakav opis radnog mesta ne zvuči preterano neobično, uglavnom zbog toga što još uvek postoje živi svedoci koji su nam pričali o svom iskustvu s radom u sličnim, socijalističkim firmama – a mnogi i danas žive u stanovima koje su iste firme i obezbedile. Međutim, koliko god je on nama logičan, jugoslovenski socijalizam nije poznat celom svetu. Štaviše, njegov koncept mnogi ne mogu ni da razumeju. Kako film ističe, ceo koncept kombinacije komunističkih načela i vlastite svojine, strancima nije bio jasan ni u vreme kada je Energoinvest bio na vrhuncu, te obavljao projekte širom sveta. Ova orijentisanost na radnike kompaniji je zapravo stvarala i poteškoće na globalnom nivou, ali Blum je bio preduzetnik koji je vešto uspevao da prevaziđe stereotipe. Njegov pogled na svet bio je toliko drugačiji od pogleda kapitalista da mislim da bi se svetski bilioneri danas onesvestili kada bi čuli za njegova načela.

Blumov primarni cilj na poziciji direktora Energoinvesta nije bilo stvaranje profita niti bogaćenje kao takvo, već ostvarivanje napretka koji može da koristi svima, ne samo firmi i šačici ljudi na najvišim pozicijama, već i gradu, državi i društvu. Najintrignatnije, a u današnje vreme možda i najšokantnije u toj celoj priči jeste što mu je to pošlo za rukom. Blum je izgradio uspešnu firmu, ne na leđima „običnih“ radnika, već sa njima uz sebe, pokazujući pre svega osobinu koja je u današnjem svetu vođenim kapitalom kao idealom istinska retkost – ljudskost. Jasmila Žbanić, iznoseći njegovu priču na videlo, predano zastupa uverenje da je uz znanje i volju moguće postići sjajne stvari, bez izrabljivanja bilo koga. Ali Blumovom uspehu ne svedoče samo brojevi i projekti koje je Energoinvest dobio sa druge strane okeana, već i ispovesti ljudi koje je poznavao, trajno zabeležene ovim filmom. Tu nije samo njegova unuka – koja, sasvim prirodno, sa mnogo ljubavi govori o svom dedi – već i mnoštvo radnika Energoinvesta koji danas ne bi imali dodir sa direktorom, a tada su čak imali i uspostavljen odnos. Posebno me je dirnulo što se, više od četrdeset godina nakon njegove smrti, radnici još uvek sa setom prisećaju njegovih reči, kojima ih je motivisao i podsticao u karijeri.

Premda nekome ko je odrastao na našim prostorima, Blum – Gospodari svoje budućnosti na prvi pogled može da deluje kao još jedan u nizu filmova koji veličaju bivšu državu, ako osmotrimo krupniju sliku, Jugoslaviju i Bosnu i Hercegovinu u globalnom kontekstu, za ovakav film ne samo da ima mesta na svetskoj filmskoj mapi, nego je i potreban. Ne samo kao pokazatelj i dokaz nekadašnjih uspeha naših naroda, već kao podsetnik da stvari mogu da izgledaju drugačije, da ni kapitalizam, ni komunizam ne moraju da budu apsolutni, već da postoji način za drugačiju – i u mnogo čemu bolju – društvenu organizaciju. Ne zato što smo mi otkrili neku strogo čuvanu tajnu savršenog postojanja, već kao blagi podsticaj u pravom, ili bar u nekom drugačijem pravcu.