Filip Koludrović: Sloboda bez granica u deset godina stvaralaštva

Filipa Koludrovića pratim već godinama. Njegov specifičan stil fotografisanja mode privukao mi je pažnju mnogo pre nego što smo se profesionalno sreli. Nije mala stvar osvojiti British Fashion Award ili kreirati fotoknjigu koja se sastoji od 700 fotografija Amerike, a da pritom nikada nisi kročio na američko tlo – da, tu mislim na njegov projekat I Have Never Been to America, gde je AI postao njegov saputnik na imaginarnom putovanju.

Trenutak kada je Filip prestao da bude kreativac kojeg pratim izdaleka, već kolega sa kojim ću sarađivati, dogodio se pre tačno godinu dana. I tad me je u potpunosti razoružao. Bilo je to snimanje za intervju sa Jasmilom Žbanić, kada mi je postalo sasvim jasno – taj kreativac ne gleda svet samo kroz objektiv, već kroz prizmu umetnosti, kulture i suptilnog humora. Otkad smo postali kolege u Vogue Adria timu, dodatno sam se uverila koliko je Filip zapravo svestran i nepredvidiv. Njegove fotografije nikada nisu samo fotografije – one su mikrosvetovi, vizualne priče koje hvataju trenutak, a istovremeno ga dekodiraju i redefinišu.

Filip Koludrović: Memoria

Sada, kada priprema izložbu Memoria u riječkoj galeriji Kortil, osećam da svedočim nečemu velikom. Ovo nije samo retrospektiva njegovog desetogodišnjeg stvaralaštva; ovo je dokaz koliko je njegova vizija fluidna, kako spaja analogno i digitalno, šta znači biti istovremeno autentičan i inovativan. Filip se ne boji da eksperimentiše – bilo da je to fotografija mobilnim telefonom, analognim aparatom, najnovijom, savremenom hi-tech opremom ili igra sa veštačkom inteligencijom koja dovodi do potpuno novih dimenzija vizualnog izraza.

Dakle, ako još niste imali priliku da upoznate Koludrovićev svet, Memoria je vaša karta u prvi red. A sad, idemo dublje u priču – Filip priča, ja zapisujem. „Izložba se zove Memoria i zapravo je postavljena kao neki train of thought. Izvađena je cela arhiva, napravljena selekcija i napravljena je dekonstrukcija kroz vreme. Radovi nisu izabrani hronološki, niti ideološki, već prema osećaju. Ima tu svega, povezanog. I editorijala, ličnih radova, rad iz npr. 2016. pored kojeg je slika iz 2010. Ali sve ima smisla, povezuje ih pamćenje, memoria“, objašnjava mi odmah Filip o čemu se radi. U njegovom stilu, sve ima smisla i reda, iako ne postoji linearno kretanje kroz radove i izložbu. Ni tematski, ni hronološki. Filip se uhvatio nezahvalnog posla, ali ne sumnjam da je radovima dao nov, možda čak interesantniji deo sa svojim potezima. Naime, on je sam, sa saradnicima, napravio selekciju.

Uzeo je svoju arhivu, razbio je je na komadiće i od tih komadića sastavio nešto novo. „Dosta je čudan taj proces autovalorizacije. Teško je ne biti subjektivan. Za rad vezujem i situacije, emocije, sećanja. Pamtim kakav je dan bio kada sam nešto snimio, kako su se ljudi ponašali, kakvo je bilo vreme, da li je bilo hladno, na primer. Sve to utiče na moj utisak, moju percepciju rada.“ Zaključujem pričajući sa njim da je bilo teško distancirati se. Međutim, Filip svoju subjektivnost upotrebljava kao asset, kao nešto pozitivno. Jer, budimo realni, biti subjektivan tokom ocenjivanja, uglavnom ne izađe na dobro. Šta god ili ko god da se ocenjuje. Filip ne živi i ne stvara u crno-belom odnosu, kod njega stvari nisu binarne, fluidan je, promenjiv, povezan sa drugima i okolinom, on se stapa, odlazi dalje, pa se vraća, stvara nešto novo iz starog. Nema granica i nije vezan ni za šta. Njegovi radovi, bilo umetnički, ili komercijalni, su potpuna sloboda. „Kompletnu, celu selekciju nisam sam finiširao, ipak su tu bile Ivana iz Galerije Kortil i Marita, ali da, tu je bio kostur koji sam zadao, desile su se tu neke izmene u hodu, ali zanimljivo mi je da čujem i druge perspektive. Kada si sam sa svojim radom, jedan na jedan, sve što se dešava oko njega, ponekad do mene ni ne dođe, kao da je tu, ali nije. Zanimljivo mi je da gledam reinterpretacije. Kada se radi o vlastitom radu, subjektivnost je neizbežna.“

Iako je mlad i ispred njega su decenije i decenije rada zanimalo me je da li je ikada razmišljao o promeni karijere, nekako mislim da to ne bi bilo nezamislivo s obzirom na njegov svestrani karakter i bogatstvo interesa. „Ne, nisam, ovo sve kreativno što radim, to je to, to je moj poziv“, odlučno i jasno je rekao i nastavio: „A ako bih morao da biram između umetničkog i bilo čega drugog, uvek bih odabrao umetnost.“

Memoria se za javnost otvara 31. januara u Galeriji Kortil u Rijeci, što je prilično simbolično. Filip radi po celom svetu, živi na nekoliko adresa. Razgovor smo vodili nedugo nakon njegovog sletanja iz Pariza, poslednje stanice sa povratka iz Dubaija, kada zbog posla pričamo putem videocalla često je u Beogradu… Tako da je na neki način pomalo i sentimentalno što je njegova (subjektivna) izložba Memoria upravo tamo gde je sve počelo, u njegovom rodnom gradu Rijeci.