7 rediteljki koje su u tesnoj trci za Zlatnu palmu na Filmskom festivalu u Kanu

Sećamo se radosti s kojom smo prošle godine otkrivali filmove rediteljki odabranih za zvaničnu takmičarsku selekciju Festivala u Kanu. Bilo je tu euforije pomešane sa jezom pred hororom The Substance Coralie Fargeat, tihe radosti susreta sa poetičnim svetom Andree Arnold u filmu Bird, do očaravajuće topline koju je donela sestrinska saga All We Imagine As Light Payal Kapadie. A tu je i zadovoljstvo što su žene oblikovane i opčinjene svetom rijalitija konačno dobile svoj filmski izraz kroz Diamant brut Agathe Riedinger.

Ove godine je broj rediteljki u porastu… iako su i dalje bolno u manjini (7 rediteljki naspram 15 reditelja). Među njima su i poznata imena (Kelly Reichardt, Julia Ducournau), ali i neka za koja jedva čekamo da ih upoznamo (Mascha Schilinski, Carla Simón). Ali pre svega – hajde da ih predstavimo.

Carla Simón (Romería)

Školovala se na Autonomnom univerzitetu u Barseloni, Univerzitetu Kalifornije i London Film School. Carla Simón je privukla pažnju svojim prvim filmom Été 93 (2017), u kojem kombinuje stvarnost i fikciju. Film je inspirisan njenim detinjstvom i smrću roditelja, koji su preminuli od side početkom devedesetih, film je postigao veliki uspeh i izabran je da predstavlja Španiju na Oskarima. Taj uspeh je podstakao ovu katalonsku rediteljku i scenaristkinju da snimi svoj drugi dugometražni film, Nos soleils (Alcarràs, 2022), koji je osvojio Zlatnog medveda na Berlinalu. Film prati jednu porodicu seljaka tokom poslednjeg leta u voćnjacima u ravnici Alcarràs, pre nego što ih zamene solarni paneli.

Sa Romeríom, Simón bi ponovo mogla da zasija svojim sunčanim i čulnim filmskim jezikom – ovog puta i van granica svoje zemlje. „Iznenađena sam jer je film veoma ličan, bez poznatih glumaca“, izjavila je za El País dan nakon objave zvanične selekcije za Festival u Kanu 2025. „Sve se desilo u poslednjem trenutku, pod komplikovanim rokovima. Sumnjala sam do samog kraja“, dodala je rediteljka, koja će ove godine predstavljati Španiju rame uz rame sa Olivierom Laxejem, koji se takođe takmiči za nagradu sa filmom Sirat.

© Quim Vives – Elastica Films

Chie Hayakawa (Renoir)

Chie Hayakawa nije nepoznata u Kanu. Još 2014. godine, njen studentski film bio je uvršten u selekciju Cinéfondation. Zatim je 2022. njen prvi dugometražni film Plan 75 privukao pažnju selekcionog odbora, koji ga je uvrstio u program Un Certain Regard. Te godine, filmski zaljubljenici na Kroazeti otkrili su uznemirujuću dramu na granici distopije, koja se bavi temom starenja populacije u Japanu. Fokusiran na grupu žena u sedamdesetim godinama, projekat je zaintrigirao kako svojom originalnom temom, tako i izuzetnom režijom, zbog čega je nagrađen posebnom pohvalom u okviru nagrade Caméra d’or.

Ove godine, japanska rediteljka i scenaristkinja vraća se na festival sa svojim drugim filmom – Renoir.

© Loaded Films

Hafsia Herzi (La petite dernière)

Dobitnica nagrade za najbolju glumicu na dodeli César 2025. godine, koja je održana ove zime, Hafsia Herzi s pravom nosi titulu jedne od najsvestranijih figura savremenog francuskog filma. Samo tokom 2024. godine glumila je u čak tri filma: Les Gens d’à côté Andréa Téchinéa, La Prisonnière de Bordeaux Patricije Mazuy i Borgo Stéphanea Demoustiera.

Ove godine se na Festival u Kanu vraća kao rediteljka. Nakon dirljivog i preciznog debija Tu mérites un amour (2019), i nagrađivanog Bonne mère (2021), Herzi predstavlja svoj treći dugometražni film – La petite dernière, adaptaciju autofikcionalnog romana Fatime Daas iz 2020. godine. U tom tekstu, Daas sa snažnom intimnošću i lucidnošću ispituje sopstveni odnos prema islamu u kojem je odrasla, kao i sopstvenu seksualnost, konkretno svoje lezbejsko iskustvo. Film prati unutrašnju borbu i suživot tih identiteta, ukazujući na složenu dinamiku između vere, pripadnosti i lične slobode.

©️ June Films – Katuh Studio – Arte France – mk2 Films

Julia Ducournau (Alpha)

Ona je verovatno bila najviše očekivana rediteljka ovogodišnjeg, 78. izdanja Festivala u Kanu. Julia Ducournau — druga žena koja je osvojila Zlatnu palmu (nakon Jane Campion za Leçon de piano 1993. i pre Justine Triet za Anatomy of a fall 2023.) — ostavila je snažan trag u Kanu zahvaljujući svom radikalnom, horor autorskom pristupu koji neumoljivo istražuje granice filmskog žanra. Četiri godine nakon šoka koji je izazvao Titane, Ducournau se vraća na crveni tepih sa filmom Alpha, koji će imati svetsku premijeru u Palais des Festivals. U ovom ostvarenju, smeštenom u Njujork tokom osamdesetih — vremenu kada sida počinje da razara grad i društvo — suočavaju se Golshifteh Farahani i Tahar Rahim.

Produkcijske kuće FilmNation i Charades otkrile su da je reč o „najintimnijem i najdubljem Julijinom filmu do sada“ — delu koje obećava da će još jednom uzdrmati publiku, kako emotivno, tako i vizuelno, donoseći njenu prepoznatljivu kombinaciju bola, tela i neizbežnog preobražaja.

© Mandarin & Compagnie – Kallouche Cinéma – Frakas Productions – France 3 Cinéma

Kelly Reichardt (The Mastermind)

„Volim da radim u tišini“, jednostavno priznaje Kelly Reichardt, danas jedna od najznačajnijih autorki američkog nezavisnog filma. Poreklom iz Oregona, Reichardt sa posebnom pažnjom i smirenošću, ali i zagonetnom distancom, proučava pejzaže i ljude oko sebe. Ovaj minimalizam postao je njen zaštitni znak, zahvaljujući kojem je stvorila suptilne, ali moćne filmske portrete poput Old Joy, Certain Women ili Wendy and Lucy.

Upravo sa Wendy and Lucy se prvi put pojavila na Filmskom festivalu u Kanu, 2008. godine. Vratila se 2019. kao članica žirija, a potom i 2022. kada joj je film Showing Up uvršten u zvaničnu konkurenciju.

Ove godine takmiči se za Zlatnu palmu sa svojim devetim dugometražnim filmom, The Mastermind, u kojem glavne uloge igraju Alana Haim i Josh O’Connor. Radnja je smeštena u sedamdesete godine prošlog veka, u senci Vijetnamskog rata i uzdizanja pokreta za prava žena — okvir koji obećava Reichardtino najpolitičkije i možda najambicioznije ostvarenje do sada.

© 2025 Mastermind Movie Inc All Rights Reserved

Lynne Ramsay (Die My Love)

„Lynne Ramsay se smatra jednom od najautentičnijih i najzanimljivijih figura savremenog britanskog nezavisnog filma“, stoji u zvaničnoj biografiji rediteljke na sajtu Filmskog festivala u Kanu. Stara znanica festivala, Ramsay je još 1996. godine osvojila Nagradu žirija za svoj diplomski film Small Deaths, a dve godine kasnije ista nagrada joj je dodeljena za kratki film Gasman.

Njen prvi dugometražni film Ratcatcher takođe je naišao na sjajan prijem u Kanu, gde je prikazan u selekciji Un Certain Regard i ovenčan Specijalnom nagradom žirija. Posle moćnih ostvarenja kao što su We Need to Talk About Kevin i You Were Never Really Here (A Beautiful Day), koji je 2017. poneo nagradu za najbolji scenario, Ramsay se ove godine vraća na Croisette sa filmom Die My Love, adaptacijom istoimenog romana argentinske spisateljice Ariane Harwicz — uznemirujuće i sirove studije žene na ivici pucanja.

© Kimberly French

Mascha Schilinski (Sound of Falling)

Mascha Schilinski po prvi put dolazi na Festival u Kanu. Rediteljka iz Berlina predstaviće svoj drugi film Sound of Falling. Ovaj film prati četiri generacije žena u nemačkom selu, a najavljuje se kao snažna vizuelna priča koja se bavi sećanjem, identitetom i vremenom, istražujući kako bolovi i iskustva iz prošlih generacija utiču na sadašnjost.

© Fabian Gamper – Studio Zentral

vogue.fr