Studija pokazuje: miljenici zaista postoje. Psihološke posledice pritom ne pogađaju samo decu koja su zanemarena, nego i onu koja su u centru pažnje.
Desireé OostlandJanuar 2, 2026
Mnogi roditelji bi za sebe rekli da jednako vole svu svoju decu. Uostalom, ta ideja pripada temeljnim idealima roditeljstva. No u stvarnosti, često to nije slučaj. „Reč miljenik na prvu zvuči prilično grubo“, kaže dr Inés Brock-Harder, predsednica Saveznog udruženja za dečiju i adolescentnu psihoterapiju. „No u suštini to nije ništa loše i nešto što nijedan roditelj ne može u potpunosti da izbegne.“
Zaista, istraživanja pokazuju da oko 70 do 80 posto roditelja otvoreno priznaje da ima sklonost prema jednom detetu. Često se to ne događa svesno. „Ideja da roditelji mogu svu decu da tretiraju potpuno jednako je zapravo iluzija“, objašnjava Brock-Harder. „Deca se razlikuju po godinama, karakteru, polu, talentima i potrebama.“
Jedna često citirana dugoročna studija iz SAD-a pokazuje da roditeljsko favorizovanje nije samo subjektivan osećaj, nego ima merljive posledice. Tokom više godina istraživači su pratili porodice s dvoje dece i analizirali kako različito doživljena bliskost, toplina i podrška dugoročno deluju. Rezultat: deca koja u poređenju sa svojom braćom ili sestrama dobijaju manje emocionalne pažnje češće razvijaju depresivne simptome i svoje odnose s braćom i sestrama doživljavaju hladnijima i konfliktnijima.
Suprotno tome, relativno favorizovanje povezano je s manjim unutrašnjim psihičkim opterećenjima. Pritom je ključno da ti obrasci nisu tek trenutne pojave: oni se pokazuju kroz duže vremensko razdoblje, čak i kada se uzmu u obzir činioci poput godina, pola ili subjektivnog osećaja pravednosti. Favorizovanje (kako studija sugeriše) oblikuje porodične odnose dugoročnije nego što mnogi roditelji pretpostavljaju.
No važno je naglasiti jednu stvar – to hoće li neko dete postati miljenik nema veze s objektivnim kriterijumima. Favorizovanje se mnogo češće javlja tamo gde međusobna bliskost dolazi prirodnije, kaže Brock-Harder. „Roditelji se često osećaju sličnije jednom detetu, po karakteru ili temperamentu.“
Ulogu pritom igraju i klasične rodne uloge i porodična dinamika. „Na primer, često može da se primeti da očevi posebno vole svoje najmlađe ćerke, a majke svoje najstarije sinove“, kaže Brock-Harder. U isto vreme naglašava da za to ne postoji čvrsto pravilo. „Potpuno je različito hoće li se više favorizovati najmlađe ili najstarije dete.“ Često su to i deca s kojima ima manje sukoba. „Uravnotežena deca, s kojima je svakodnevica lakša, brže se doživljavaju kao miljenici“, dodaje.
@gigihadid
Imati miljenika, prema mišljenju stručnjakinje, samo po sebi nije problematično. Problem nastaje tek onda kada se blaga sklonost pretvori u trajnu nejednakost u postupanju. Brock-Harder tada govori o takozvanom fenomenu deteta iz senke koji iz toga proizlazi. „Dete iz senke doživljava stvarnu roditeljsku zakinutost“, objašnjava. „I to više nije bezazleno.“
U tom je kontekstu važno jasno razlikovati situacije, jer ne stvara svaka nejednakost dete iz senke. „Ako četrnaestogodišnjakinja ide u krevet u devet sati, a osmogodišnjakinja u osam, to je primereno godinama i nema veze s favorizovanjem“, pojašnjava Brock-Harder. Opasno za dobrobit postaje tek kada jedno dete sistmeski dobiva manje od svoje braće i sestara, i to na sledeće načine: „Ako je dete isključeno iz porodičnih aktivnosti, dobija manje emocionalnih ili materijalnih resursa, stalno je kritikovano ili preterano kontrolisano, tada govorimo o latentnoj zakinutosti“, kaže stručnjakinja. U nekim slučajevima dodatno se događa da dete bude izloženo zlostavljanju od strane braće ili sestara. „Tada nastaje pravo dete iz senke.“ No pritom vredi jedno važno pravilo: „Dete iz senke ne nastaje automatski samo zato što postoji miljenik. Nastaje tek onda kada zakinutost postane preintenzivna.“
Učinci na mentalno zdravlje deteta iz senke su jasno vidljivi u gore navedenim rezultatima istraživanja. No ono što se u tom kontekstu, prema Brock, često zanemaruje jeste činjenica da i miljenik plaća psihološku cenu, iako ne u istoj meri. „U takvoj dinamici zapravo pate sva braća i sestre“, kaže Brock. „Pa i ona koja su navodni miljenici.“
Naime, favorizovano dete često živi s osećajem nesigurnosti. „Ono doživljava da roditeljska pažnja nije nešto što se podrazumijeva i da se može izgubiti u svakom trenutku“, objašnjava ona. Uz to, miljenik posmatra izostanak nežnosti prema svojoj braći ili sestrama. U isto vreme, mnoga omiljena deca razvijaju empatiju prema zakinutom detetu. „Upadaju u unutrašnju dinamiku sažaljenja ili osećaja krivice.“
No bez sumnje, za dete iz senke situacija je posebno opterećujuća. „Zakinuto dete je zapravo ljuto na svoje roditelje“, kaže Brock-Harder. „No roditelji su doživljeni kao svemoćni i idealizovani su.“ Kako ne bi riskiralo gubitak ljubavi, ta ljutnja se često preusmerava. „Agresija se tada usmerava ka braći i sestrama jer se oni doživljavaju kao manje moćni.“ To može imati dugoročne posledice. „Takvi konfliktni odnosi među braćom i sestrama odražavaju se na celu životnu biografiju i često narušavaju samopoštovanje sve do odraslog doba“, objašnjava Brock-Harder.
Tema je posebno osetljiva u porodicama sa hronično bolesnom ili decom s invaliditetom. „U tim slučajevima fenomen deteta iz senke često ne nastaje zbog svesnog zanemarivanja“, kaže Brock-Harder, već zato što bolesno dete jednostavno zahteva više pažnje, a roditelji na kraju krajeva nisu nadljudi. U takvim situacijama je važno rasteretiti porodični sistem. „Bake i deke, tetke ili ujaci mogu pomoći u ublažavanju neravnoteže“, objašnjava. Na primer, tako da tom detetu posvete više pažnje, provode više vremena s njim i pokažu mu da je i ono viđeno i važno.
Poznato je da izazovi mogu osnažiti osobu. No važi li to i za decu koja unutar sopstvene porodice trajno ostaju u senci? Prema Inés Brock-Harder, odgovor zahteva nijansiranje. Razvoj ličnosti, naglašava, „nikada nije jednodimenzionalan“. Zavisi od temperamenta, društvenih okolnosti i konkretnih uslova razvoja. Zaista postoje ljudi koji iz nepovoljnog detinjstca izlaze osnaženi jer su rano naučili da se zauzmu za sebe ili da zadovolje sopstvene potrebe na druge načine. Ipak, jedno ostaje jasno: „Biti dete iz senke unutar skupine braće i sestara u načelu predstavlja rizik za razvoj psihičkih poteškoća.“
@kyliejenner
No kako roditelji mogu sprečiti da se (često nesvesna) sklonost jednom detetu pretvori u strukturnu zakinutost koja dugoročno oblikuje dinamiku među braćom i sestrama? Najvažniji korak jeste svesna refleksija. „Roditelji bi svoju decu trebali da posmatraju kao pojedince i aktivno traže njihove lične snage“, kaže Brock-Harder. Čak i kada roditelji ne dele interese nekog deteta, važno je da ih podržavaju, kako bi se održala povezanost, ali i radi dobrobiti samog deteta. „Reč je o temeljnoj roditeljskoj sposobnosti da se uvek iznova užive u potrebe svakog pojedinog deteta“, objašnjava.
Favorizovanje postaje posebno problematično kada ostane neosvešćeno. Otvorena komunikacija takođe može pomoći, ističe stručnjakinja. Ako je sklonost poznata i drugi roditelj deluje uravnotežujuće, to je često manje štetno od neizgovorene neravnoteže. U isto vreme, Brock-Harder upozorava na opasnost da se dete pretvori u projekcijsku površinu roditeljskih očekivanja. „Stalno uzdizanje jednog deteta u nebesa pojačava rivalstvo i agresiju među braćom i sestrama“, kaže.
Iako mnogi odrasli misle da su roditeljsko favorizovanje odavno ostavili iza sebe, često se tek godinama kasnije pokaže koliko su ta rana iskustva bila snažna. Posebno dolazi do izražaja u kontekstu nasledstva ili darovanja, kada se stare neravnoteže ponovno aktiviraju. Iz svog rada u okviru nacionalne terapije za braću i sestre, Brock-Harder izveštava da nejednako raspoređena davanja često ponovno otvaraju stare rane, čak i tada kada pogođenima novac objektivno nije bio potreban. U tom je slučaju novac tek simbol nejednakog postupanja.
Miljenici, kaže Brock-Harder, postoje u mnogim porodicama. Ključno nije poricati tu činjenicu, već se s njom odgovorno nositi. „Ne radi se o tome da budemo savršeni“, kaže ona. „Već o tome da prepoznamo sopstvene obrasce i sprečimo da jedno dete trajno ostane u senci.“
