Najbolji ljubavni roman u regionu poslednjih godina uopšte nije ljubavni roman

Cimetna pisma, dijamantna stvorenja je novi roman bosanskog pisca Faruka Šehića. To mi ne bi bila toliko velika vest da ne znam kako i šta Faruk piše. Ovaj pisac je jedan od retkih koji ima tu sposobnost da učini čitanje transcendentalnim iskustvom i reč je u njegovim knjigama neka vrsta šifre, kôda, sa kojim se otvaraju i razbijaju najteže i najveće tajne, ali ne samo ovog sveta i ovog života, već svih svetova, svih dimenzija, svih vremena.

Na primer, u njegovoj novoj knjizi lik Prvog rata ima ljudski oblik, muški, patrijarhalan i – muče ga želučane tegobe. Prvi rat ima decu-gelere; Corteza Corteza i Cinnamon Girl, likovi koji su, rekla bih ovako laički, čista ljubav. Priča se dešava u apokaliptičnom svetu, galaksijama sa svemirskim brodovima, u procepu odnosa prostora i vremena. Ali ako zbog ovog kratkog opisa (namerno kratkog, jer je radnju nemoguće staviti u ovako malo znakova) mislite da se radi o nekoj apokaliptičnoj priči, varate se. Ovde se radi o večnoj i neuništivoj ljubavi. Možda najvećem ljubavnom romanu regije poslednjih godina, a koji ipak to nije.

U zvaničnom opisu knjige stoji da Faruk Šehić s ovim delom pokazuje sposobnost stavljanja čitaoca u poziciju sagledavanja svega iz jedne tačke, referišući se na Aleph, priču velikog Jorgea Luisa Borgesa. Njegov Aleph je tačka koja sadrži sve tačke. Mesto gde se iz jednog ugla mogu videti svi krajevi sveta, i nalazi se (prigodno) u podrumu jedne kuće. U opisu stoji i da je potrebno ući u mrak kako bi se naučilo gledati, i da Faruk upravo to radi.

Apsolutno se slažem. I dodala bih da Faruk Šehić ima jednu predivnu, jedinstvenu sposobnost – sposobnost da emocije stavi na papir, a da ga ne čine samo slova i rečenice, već da te emocije, dok tekst čitamo, vidimo, čujemo, osećamo, čak na svojoj koži kao dodir, kao da su naše, kao da su od nama bliskih ljudi, kao da su od stranca. Možda bi u rečnicima uz reči empatija i ljubav trebalo da stoji za razumevanje pročitati Cimetna pisma, dijamantna stvorenja Faruka Šehića. Zato sam odlučila da razgovaram sa njim, da iz prve ruke čujem (ili bolje rečeno osetim) njega, o knjizi.

Krenula sam sa prilično prizemnim pitanjem, zapravo komentarom, htela sam da razložim stvari na proste faktore. – Imam osećaj kao da si uzeo prethodni rat i stavio ga u nekakav SF. – Toliko sam ovaj svoj komentar momentalno zažalila, jer bez obzira na to što ja i moj mozak, ima potrebu da rastavlja stvari na proste faktore, toliko sam istovremeno pomislila da možda ovde to ne važi i ne sme da se radi, kako se važnost priče ne bi umanjila. Imala sam osećaj kao da emocije ovog romana sa svojom rečenicom odvajam, režem, filtritam od gole radnje priče. I momentalno su me moje reči zabolele. Ali Faruk je prihvatio komentar bez da je trepnuo i krenuo da priča: Da, da, da. Može se sa jedne strane reći da je to proširivanje u području borbe, odnosno literarne borbe, nekog napretka, rasta kao pisca, mene kao pisca, to je ono što mene zanima. S time da je zadnji, prethodni mali roman, Greta, ipak malo različita, jer ona ipak ima neku hronologiju. Poljska književnica, nobelovka Olga Tokarczuk je jednom rekla da mi iz Istočne Evrope pišemo takve, eksperimentalne knjige… Njenu izjavu sam shvatio oslobađajuće, inspirativno i kao da je to moja misija. Roman Greta u tom smislu ima neki pravolinijski doživljaj, ali ništa se u životu ne dešava na tako predivan pravolinijski način.

Ništa u životu ne ide pravolinijski.

Uvek je to neki cik-cak, odemo daleko, pa se vratimo, pa je sve gore, pa ispod planina, ispod mora, je l’ tako? Ja ne odustajem od literarizovane stvarnosti i njene kombinacije sa fantazmagoričnom neopisanom maštom.

Kako onda izgled tvoj proces pisanja? – Pitala sam jer ako je pristup svemu ne linijski, odmah sam zamislila da se radi o strukturi plana pisanja koji izgleda poput paukove mreže i zanimalo me je kako izgleda kada se pletu ti zadnji, najširi krugovi oko mreže, kako se niti spajaju i odakle ti delovi fantazmagorične mašte nastaju. Iako je paukova mreža uređena forma, struktura knjige mi izgleda kao da je sačinjena od razno raznih pravaca koji kao da stihijski dolaze, na nekim mestima se preklapaju, spajaju, prelaze jedan iznad i ispod drugoga i nastavljaju svaki za sebe, ali zajedno čineći jednu čvrstu i stabilnu strukturu. Recimo, za ovaj roman sam imao neku skicu. – govori Faruk. – Koju sam radio u 2015. Napišem šta želim: kakav bi bio zaplet, koji su likovi, tu su dva neka plaćenika, narator, tu je Cortez, killer, koji doživljava transformaciju u ljubavnoj vezi sa Cinnamon Girl. On prestaje da bude on u smislu vojnika, on se menja i postaje mnogo modernija varijanta muškarca. Možda ne modernija, već drugačija. Imao sam taj neki osnovni nacrt, ko su, gde trebaju ići, ali ne znam koja im je misija.

Prošlost je čudna zemlja.

Faruk je nakon nacrta romana nastavio sa objašnjavanjem radnje romana, što vam neću preneti, ne želim da vam spojlujem priču,ali bitno za razumevanje slojevitosti knjige jeste njegovo objašnjenje vremena. Faruk citira jednog američkog pisca čijeg imena nije u trenutku mogao da se seti, ali rečenica glasi – Prošlost je čudna zemlja. Ne možete da se ne zamislite. Vreme, a prostor je. Prošlost postoji. Sadašnjost koju mi poznajemo ne postoji u svemiru jer je to naša sadašnjost, koja je određena gravitacijom, tj. zakrivljenjem vremena i prostora. Pomislite samo, objašnjava Faruk, mi smo u jednoj vremenskoj zoni. Ali u New Yorku, Tokiju, neki su ispred nas, neki iza, a neki između. Na planeti Zemlji postoji nešto što mi zovemo stvarnost, ali ne postoji opšta jednačina sa kojom se sadašnjost može objasniti. Zato postoje bezbrojne sadašnjosti. I to je ono što se Faruku sviđa, njegov roman je knjiga o – svemu. Kao što mu je i Knjiga o Uni, iz 2011. Spomenula sam ovaj roman, jer je između ova dva romana prošlo dosta vremena; zanimalo me koliko vremena treba za jedan ovakav kompleksan roman, da li piše dugo? Da, pisanje traje dugo. Radim i druge stvari istovremeno i između, pišem za novine, napisao sam Gretu. Radim više projekata istovremeno. Ali kada se radi o kompleksnoj materiji, treba puno vremena. Znao sam gde idem sa time, otprilike barem, u početku. Ali da, potrebno je vreme. Ipak je to fikcija, treba stvoriti sve te svetove. Moram da imam potpuni mir kada pišem. Ja kada uđem u pisanje romana, ja to sanjam. Ne mogu da se isključim.

Roman je stalno u mom backgroundu. Ja legnem, on pored mene stoji.

Faruk misli da će mnogi njegovi obožavatelji sa ovom knjigom biti razočarani. Iskreno, nekako sumnjam, ali hajde, zanimalo me zašto: Ova knjiga malo izneverava horizont očekivanja, ima dosta likova, priče. Mislim da nije u pravu, ali na kraju krajeva nije niti bitno, ako nekoga i razočara, neke će oduševiti. Kao što je mene, na primer.

Vratimo se na pitanje vremena. Za Faruka je prošlost važna, krucijalna, čak. Jer ako zamislimo da ta prošlost postoji, onda svi oni koji su mrtvi, postoje i dalje. Prošlost je memorija. Faruku su nedavno preminuli otac i bivša devojka Marijana i napisao je knjigu o tome, slučajno. Nije planirao da je napiše, desila se. I tako je neutralizovao tu traumu. Ista stvar se odnosi i na njegove ratne kolege. Tako da je jako bitno da postoji ta teorija, on literarno veruje u njih i da prošlost postoji, da nije nestala. – Oni su živi, naši voljeni. – Dok govori stvorila mi se knedla u grlu i osećaj momentalnog olakšanja. Kao da Faruk u razgovoru prenosi i otkriva recept za život, za sadašnjost.

Prošlost nam je tu stalno, ali iza leđa. Mi idemo napred, ali ona je tu, iza.

Faruk spominje strelu vremena, koja uvek ide napred. Problem strele vremena je jedna od najdubljih misterija fizike. Sa jedne strane imamo svet u kojem vreme ima istaknuti smer. Sa druge strane imamo temeljne zakone fizike koji su invarijantni na promenu smera vremena. Pitanje je kako pomiriti ovu dihotomiju. Slušajući Faruka kao da počinjem da shvatam da se to može. Prošlost su tačkice u prostoru. – citira Faruk i nastavlja. – Sadašnjost i prošlost se odvajaju, prošlost silazi dole i kao prošlost ide pre, onda se vraća i ide napred. Potpuno se odvojila i ona ima svoju sadašnjost. Tako je i u knjizi. Ona ima 11 završetaka, krajeva. Tako da mi je bitno da mogu da zamišljam da prošlost postoji. Ako postoje ti paralelni svemiri, ako postojimo ti i ja u nekom drugom svemiru, nešto smo drugo, ne pričamo sada, ne poznajemo se, ne znam šta radimo, ko smo, gde smo i kada smo? To je ono što je meni zanimljivo.

Faruk pripada srednjoj generaciji pisaca Bosne i Hercegovine, regija buja sa mladim novim piscima i zanimalo me je da li vidi u nekima tu mudrost koju traži kod svojih uticaja i u svojim delima. Mislim da postoji dosta mladih odličnih pisaca i spisateljica. Radim i kao urednik i neke spisateljice bih istaknuo, poput Lane Bastašić i Elvire Mujčić. Ali momentalno se prebacuje na pitanje literarnog identiteta i identiteta generalno. Odrednice postjugoslavenski ili bosanskohercegovački su mu ograničavajuće, male. On se prvenstveno doživljava kao kosmopolitski, etnički element mu nije presudan. Moji uzori su globalni, nema tu granica. Meni to sve dođe na isto: hrvatski, srpski, bosanski. Razumem Olgu Tokarczuk kada je čitam na poljskom. Razumem kada čitam slovenačke autore, nađem stvar koju razumem. Nikada nisam bio u Latinskoj Americi, ali čitao sam Márqueza, svi smo uživali u njemu 80-ih, pa onda Borges kojeg sam otkrio u ratu, razumeli smo knjige, prelazili smo te takozvane granice identiteta. Mislim da je osnovni problem danas ta zatvorenost u te nacionalne i državne granice. Šta bi se desilo da nema države, da nema granica, da se možemo vratiti u neka stanja svesti?

Cimetna pisma, dijamantna stvorenja, Fraktura

Photo: Amer Kuhinja (uvodna fotografija), Brigita Ercegović (naslovne fotografije), Fraktura (naslovnica knjige)