Knjiga „Backstage Dreams“ objedinjuje 200 fotografija koje je francuski fotograf Eric James Guillemain zabeležio na filmskim setovima tokom 15 godina dokumentovanja trenutaka iza kulisa, ali ona je mnogo više od backstage dnevnika.
Nervozni pokreti obavijeni plaštom iščekivanja, duboki udah kojim se čarobno preslažu misli ili pogled izgubljen u lavirintu briga, dvojbi i propitivanja – naši životi sazdani su od miliona trenutaka koji traju tek pokoju sekundu, koje osećamo kao da je u njih utisnut ceo svemir, a koji najčešće proklize neprimećeni. Francuski fotograf Eric James Guillemain, vizionar sa dušom pripovedača, uhvatio je upravo te trenutke i pretočio ih u svoju prvu monografiju imena „Backstage Dreams“. Međutim, iako se isprva tako može činiti, „Backstage Dreams“ nije samo zbirka fotografija sa poznatim licima snimljenima iza kulisa – ona je meditacija o prolaznosti, jedno intimno, kontemplativno putovanje u kojem backstage postaje metafora za način na koji posmatramo svet i sebe same.
„Backstage Dreams“, koja u saradnji sa izdavačkom kućom Damiani Books izlazi na proleće, donosi 200 radova snimljenih na filmskim setovima, a koji obedinjuju 15 godina Guillemainove fotografske karijere. Njene crno-bele stranice, pedantno kurirane da pričaju priču, prozor su u ono što inače ostaje skriveno – u intimne i ranjive trenutke glumaca pre ulaska u košnicu upaljenih kamera, kad, ne očekujući da ih iko posmatra, iz njih izvire autentičnost, a ne njihova uloga. Međutim, Guillemainova perspektiva nije perspektiva fotografa koji svojom prisutnošću želi da inscenira spektakl, već nevidljivog čoveka – onoga koji nije deo priče, koji se iz nje svojevoljno izuzima, ali koji upravo zato može da uhvati njenu suštinu.
On u svom njujorškom studiju, a ja u svojoj zagrebačkoj sobi, sa šest sati vremenske razlike, našli smo se ispred kamera da popričamo o knjizi puštajući da razgovor potekne u smeru koji nisam mogla da predvidim.
Rođen u Maroku, a odrastao u Parizu, Guillemain je svoje mladalačke godine proveo na pozornici, isprva glumeći u pozorišnim predstavama, a zatim kao frontmen francuskog rock benda Venice. Muzika ga je početkom milenijuma dovela u New York, ali život ga je, nepredvidiv kakav obično jeste, umesto pod svetla reflektora, smestio iza kamere. Godinama je asistirao proslavljenom fotografu Peteru Lindberghu, ali Guillemainov put u svet behind-the-scenes fotografije započeo je zapravo slučajno – u poslednji tren je zamenio kolegu koji se razboleo i odjednom se našao u svetu koji nije poznavao. Učio je u hodu, dan po dan, ne razmišljajući previše o tehnikalijama, dopuštajući sebi da bude instinktivan i da naprosto bude prisutan. Upravo ta spontanost i neposrednost oblikovale su njegov stil: fotografije bez filtera, trenuci uhvaćeni bez namere da budu savršeni, već iskreni i živi. Promišljajući o knjizi, došao je do spoznaje da ne želi stranice da ispuni fotografijama koje su samo vizualno dopadljive ili da ih hvalisavo ukrasi svojim najboljim radovima. Želeo je da ona odražava ono što on jeste, a da gledaoca odvodi na putovanje u kojem će i on sâm uroniti u introspekciju pronalazeći u njima dublji smisao.
„Kad sam birao fotografije za knjigu, bio sam u potrazi za svojom pričom, za samim sobom, a onda sam počeo da promišljam o tome šta backstage za mene znači. To je bio trenutak u kojem je knjiga za mene počela da ima filozofski, a ponekad i religijski značaj“, govori zastajući na trenutak kako bi iz mimike mog lica shvatio hoću li ga razumeti. Dok kimam glavom naslućujući u kojem bi smeru priča mogla da poteče, Guillemain nastavlja, tonom glasa iscrtavajući radost koja prati važne spoznaje: „Za mene backstage nije samo fizički prostor, biti backstage za mene znači biti izvan svega što se događa. U backstageu ja sam tip kojeg niko ne želi da vidi. Ja sam nevidljiv čovek. Kad nisi deo nečega, to može da boli, ali mene nije bolelo, samo sam promatrao, bez da u ičemu učestvujem.“ Upravo je to razlog, kako kaže, zašto je naslovu dodao nastavak „The Secret Door to Sets“.
U tom trenutku pomišljam kako me njegova uloga nepristranog promatrača silno podseća na meditativnu tehniku kojoj pribegavam kad, u buci sopstvenih misli i košmaru kojekakvih briga, zaboravim da dišem i zaboravim gde sam. „Ta pozicija posmatrača bio je još jedan način da zamrznem vreme. Da usred svog tog haosa, dok su svi pod stresom i žele da sve bude savršeno, uhvatim taj mali trenutak kada sve deluje mirno. Hteo sam da budem junak koji to briše, koji ljude natera da zastanu i osete. U svemu tome postoji nešto večno, trenutak kontemplacije, nešto veće od te užurbanosti. Ideja je jednostavna: želeo sam da na trenutak svi samo stanemo.“ Nastojeći da uhvati delić mira u haosu, shvatio je da ne želi da zaustavi vreme samo drugima već i samome sebi. U metežu u kojem se mešaju nervozna užurbanost, buka, iščekivanje i strepnja uvideo je da i sâm mora da udahne i stane – ma koliko sve oko njega delovalo veliko i važno.
U knjizi „Backstage Dreams“ vreme je fluidno. Ona započinje prirodom i završava se prirodom, gde se osećamo slobodniji i više svoji nego u gužvi i žamoru, a zatim putuje između setova tražeći te retke trenutke smiraja, ispunjene iskrenim emocijama, bez veštački konstruisanih uloga. Na njenim stranicama uhvaćeni su glumci i umetnici u svojim najintimnijim trenucima: Helen Mirren, Nick Cave, Anya Taylor-Joy, Robert Pattinson, Sigourney Weaver, Isabelle Huppert, Charlize Theron, Julianne Moore i mnogi drugi. Međutim, Guillemain ne slavi njihove nedodirljive zvezdane statuse – on slavi trenutak. I u svemu tome traži ono univerzalno, ono što vredi i izvan filmskih setova. „Želim da ljudi ovu knjigu dožive na svoj način – kao putovanje, kao meditaciju, kao nešto više od zbirke lepih fotografija. Ona je poziv da sebi damo vremena, da se osvrnemo oko sebe, da na trenutak budemo samo mi. Da putujemo i dišemo.“
„Ne marim za propuštene kadrove, to mi nije važno. Ne želim da mi mozak stoji na putu, da se opterećujem sopstvenim mislima“, govori mi, prisećajući se kako bi mu ponekad, usred haosa filmskih setova, pažnju privuklo nešto što nije deo „zvaničnog“ scenarija, ali jeste deo njegovog doživljaja – natpis „I Love You“ ispisan na susednoj zgradi ili njegov sin koji se malo podalje igra pticama. Pitam ga da li je mu ta fotografija najdraža u knjizi. „Da, jer je lična, ali teško je izdvojiti omiljenu – reč je o putovanju, o sinergiji među fotografijama. Nasuprot dečaku sa pticama postavljena je fotografija Anye Taylor-Joy, koja pomalo melanholično gleda kroz prozor, a tu je i Marianne Faithfull iza zamagljenog stakla. Te fotografije čine celinu i zajedno doprinose atmosferi, podstiču posmatrača da o njima ispriča priču“, objašnjava mi. Ono što je važno nije fotografija sama već osećaj koji budi, priča koja te natera da se u njih zagledaš i barem na trenutak zastaneš.
Pomalo razočaran, spominje mi kako uočava sve više backstage fotografija, ali one su neretko nameštene i odglumljene i kao takve potpuno lišene emocije. „Ako insceniraš backstage, onda to više nije to – to je i dalje posao. Gde je tu sloboda? Ako ukrademo backstage, više nam ništa ne preostaje. On tada postaje samo još jedan zadatak, deo posla i dužnosti. Stare fotografije na kojima Marilyn Monroe, na primer, leži u fotelji i čita knjigu – to je nešto sasvim drugo. Te fotografije su nastale bez namere. Ako u njih uložiš previše namere, oduzmeš im suštinu. To je nešto što se jednostavno oseti“, objašnjava mi osećajući da je, pri kraju našeg razgovora, došao trenutak za zaključak: „Ne želim da je sve unapred određeno, želim da improvizujem. Želim samo da uzmem kameru i prepustim se instinktu, budem u trenutku. Shvati to kao metaforu za život – nije reč samo o tehničkom backstageu. Ako ga posmatraš tako, onda u njemu nema ničeg zanimljivog. Zaboravi scenario. Biti backstage znači biti nevidljiv, posmatrati, osećati – i tada ćeš, na čudesan način, povrh samog rada dostići autentičnost.“
Backstage Dreams
Damiani Books
