Emir Šehanović je umetnik koji stvara prelepe radove iz - budućnosti

Emira Esha Šehanovića upoznala sam pred više od jedne decenije, dok se bavio street artom ili bolje rečeno dok je počinjao sa street artom. Njegove poslednje akcije u sklopu Muzeja ulične umetnosti, i to u zagrebačkom kraju gde sam odrasla, stalni su podsetnik na njegovu sjajnu street art umetnost. Pored murala često prolazim i lepo je videti da ga vandali nisu išarali ili da ga je neko prekrečio. On i dalje stoji u Sigetu.

Nakon Muzeja ulične umetnosti 2014. godine u Zagrebu više ga nisam pratila kao street art umetnika Esha, već umetnika Emira Šehanovića. Šta se desilo sa identitetom i umetnošću, zanimalo me je. Gde je nestao Esh? „Da… Esh je nestao u prošlosti.“ – objašnjava mi Emir. „Dogodila se prirodna tranzicija, osetio sam da nemam više šta da radim u street artu, postalo mi je monotono i dosadno. Nije mi više bilo toliko uzbudljivo da radim street art. Jasno se sećam tog trenutka, crtao sam u Zagrebu na street art festivalu. Crtam i radim, završim rad i gledam u njega i jednostavno nisam više osetio uzbuđenje koje sam pre osećao. Nestao je osećaj satisfakcije.“

Identitet i tranzicija umetnosti

Isprva je iz street arta „izlazio“ u prostor. Sa prostora zida koji je posmatrao kao parče čistog papira, Emir je počeo da „izlazi“ u prostor, počeo je da koristi arhitekturu, prostor je uključivao u sam rad. Počeo je da se bavi skulpturom i instalacijom. Radio je site specific radove, intervencije u prostoru gde je uključivao arhitekturu u kojoj se rad nalazio, sada kao sastavni deo rada. Onda je prešao sa jednog na drugi, napravio je kako kaže – tranziciju. „Prošao sam više faza, moja tranzicija delovanja odnosi se prvenstveno na prostor delovanja. Zanimala me je ta „jeza“, taj spooky osećaj i karakter radova koji Emir spominje u razgovoru i povezujem to sa njegovim interesom za šamanstvo, okultizam, paganska vaerovanja i prikaze. Zanima me da li se ovo desava sa namerom, iz nekog impulsa, ili se slučajno „poklopilo“? „To je bila jedna od prvih tema koje sam istraživao. Ne znam iz kog razloga, ali bila mi je zanimljiva, a i bio sam okružen sa takvim stvarima, u Bosni toga ima mnogo. Ljudi praktikuju takvo lečenje, išao sam na te seanse jer me je zanimalo, to je bio moj glavni razlog. Interes i znatiželja.“ – I nastavlja dalje o iskustvu prve izložbe u Beogradu. „U Beogradu sam imao prvu izložbu kolaža sa takvim radovima. Ljudi su mi prilazili, tražili savete. I ubrzo sam spoznao da su svi imali iskustva ili dodira sa time.“

Marija Šehanović

Emir se više ne bavi temom okultnog i paganskog u svojoj umetnosti, smatra da je počeo da se ponavlja i prešao je na druge motive i interese, prešao je u novu, rekla bih, podtranziciju. Svoju stalnu promenu jednostavno objašnjava, a meni se čini i prilično logičnim da tako radi: „Ne možeš ceo život jedno te isto da radiš. Zapravo, možeš, ali koliko je to dobro? Postoje ljudi koji ceo život rade jednu te istu stvar, jednu temu obrađuju. Ja to ne mogu. Počnem da se ponavljam. Pitanje je hoće li se kod mene desiti opet promena? Ja to ne znam. Ali nije ni bitno.“

Pored toga što je prolazio kroz medije i vrste umetnosti, Emir dosta putuje i ta promena koja je sa njim konstantna donela mu je prilično dobro poznavanje domaće i regionalne scene. Zanimalo me kako se snalazi u domaćoj, regionalnoj i međunarodnoj sceni? Da li postoji razlika između Ex-Yu regiona i ostatka Evrope? Da li postoje sličnosti između Srbije, Bosne i Hercegovine, Hrvatske, Crne Gore i Slovenije? Kako scena funkcioniše, naročito kada se kao umetnik tako menjaš? „Preko je malo lakše, ili bolje rečeno – uređenije.“

Ograničenja i inspiracija u umetnosti, tu kod nas, kod kuće

„Meni je, recimo problem da dođem do materijala. Preko je dostupniji materijal i jednostavnije je isprobavati stvari, eksperimentisati, isprobavati razne inovacije. A ovako, uz ograničenja, moraš da postaneš kreativniji. Ima dosta materijala koje bih hteo da testiram i upoznam. A ovako prvo moram da naručim manju količinu, isprobam je, ali pre svega moram da sačekam da stigne na odredište. A i ne mogu da naručim mnogo toga, što ako mi ne odgovara.“ U inostranstvu je druga priča. „Da, preko možeš samo da odeš u prodavnicu, kupiš i isprobaš istog dana.“ Slušajući o ograničenjima koja utiču na rad umetnika, pitala sam ga koliko su mu ta ograničenja važna u samom kreativnom radu i Emirovo objašnjenje me je malo oraspoložilo, nisam očekivala taj optimizam od njega: „Iz toga proizlazi snalažljivost. Isprobavao bih, igrao bih se sa jednim materijalom i onda uzmeš neki drugi pa njega isprobavaš, možda je bolji.“

Marija Šehanović

„Ponekad mi jako smeta ta nedostupnost stvari, materijala, ali na kraju uvek nađem rešenje. I ispostavilo se da je bolje. I na kraju, na kraju, to ima više smisla za moj rad.“

Podrška je važna i za dobru umetnost, istakao je Emir u razgovoru. „Iako je naša scena komplikovana, tržište isto tako, ili ga nema, ili je crno, ono što je dobro, ono što se novo dešava jesu neki novi, mlađi kolekcionari umetnosti. Kolekcionari koji su iste generacije kao i umetnici jer se tako međusobno bolje, ako ne i najbolje razumeju. Moje radove najbolje razumeju kolekcionari i kolege moje generacije. Naravno, postoje i izuzeci, stariji kolekcionari koji razumeju moj rad. Takođe je i podrška kolega sa scene bitna, razumemo se, ako ništa, u istim smo situacijama i problemima i pomažemo se, podrška smo jedni drugima. To mi je super.“

„Odakle dolazi tvoja inspiracija?“
„Priroda i tehnologija.“

Sjajna kombinacija, pomislila sam. Mislim da budućnost čovečanstva zavisi od odnosa između prirode i tehnologije i da bi bio pozitivan taj odnos mora biti u harmoniji. Emir pokušava da imitira prirodu sa novim tehnologijama. „Da li ćemo videti takve radove, radove inspirisane prirodom i tehnologijom na izložbi u zagrebačkoj galeriji Trotoar, koja se otvara za javnost 22. marta?“ Pomalo suzdržano, ili možda tajanstveno je odgovorio – da. Ali uz par potpitanja otkrio je šta nas čeka u prostoru galerije: „Izložiću nove radove, printove i skulpture. Govoriće upravo o tome, o tom odnosu, o prirodi. Ona mi je jako bitna u mom stvaralaštvu. Razmišljam o njoj, o tome gde ide, gde plovi ovaj svet? Ne vidim lepu sliku budućnosti, vidim taj apokaliptični svet, koliko god ne volim tu reč – apokaliptično – ali tako ga vidim. I moji radovi su zaostavština budućnosti.“ Emirovi radovi kao ono što je ostalo od budućnosti. Nekako mi se svidja ta pomisao, čak mi je na trenutak delovala utešno. Zanimalo me jesu li ti njegovi ostaci budućnosti jezivi ili daju nadu? „Hm… ne znam. Ne bih rekao da daju nadu, ali meni su prelepi.“

Marija Šehanović

„Sa idejom da se unapredimo, mi ćemo se – uništiti.“ Ova Emirova rečenica zvučala je toliko strašno i istinito da je odmah poželeo da je pojasni: „Ja nisam prorok, niti sam stručnjak, ali ovo je moje lično mišljenje. Kao čovečanstvo ne idemo u pravom smeru.“ I mislila sam, od budućnosti će ostati – lepe stvari. U ovom trenutku, u budućnosti, u zagrebačkoj galeriji Trotoar.