Sve čari eko-brutalizma i gde ga je danas najlepše doživeti uživo

Brutalizmu me vizuelno svako malo nešto vrati. Film Clockwork Orange redovno kroz godine pogledam iznova, a s vremena na vreme pojavi se i neki novi film inspirisan ovom estetikom (kao što je to prošle godine bio Brutalist). Često mi se dogodi da učestvujem u razgovorima o napuštenom kompleksu Haludovo na Krku koje se i dalje posećuje (stojim u tom redu) jer ne prestaje da intrigira sećanjima na svoju prošlost, iako od toga danas nije ostalo ništa. U nedavnoj poseti Londonu, Barbican Center bio je mi je na vrhu stvari koje moram da vidim. Kažem vam, brutalizam danas, iako je svoje zlatno doba živeo nakon Drugog svetskog rata, sredinom prošlog veka, doživljava svoj novi trenutak pod reflektorima.

U svojoj srži, brutalizam je tada težio iskrenosti materijala i forme, bez ukrasa, sa idejom da zgrade budu „poštene“, da pokazuju ono što jesu, bez ulepšavanja. Francuski izraz béton brut, što znači „grubi beton“, prilično je dobro opisao materijal koji je postao simbol ovog stila. Sada mu se sa nekom tihom nostalgijom ponovo vraćamo, posebno među mlađim generacijama umetnika, arhitekata i fotografa. Njegova sirova estetika i snažna vizualna prisutnost vraćaju se u fokus, ali sa novim značenjem. Eko-brutalizam je trenutno vrlo popularan i doživljava ponovno zanimanje javnosti. Delimično je to zbog estetike modernosti koju generacija Z samouvereno odbacuje, ali i zbog društvenog zaokreta prema potrebi da zaštitimo našu planetu i okrenemo se održivim rešenjima gde god možemo, govori mi Olivia Broome, autorka knjige Brutalist Plants (u izdanju nezavisne britanske kuće Hoxton Mini Press), koja je prošle godine kada je objavljena zauzela važno mesto na policama ljubitelja brutalizma.

Ovog puta naglasak je na zelenom trenutku na koji je brutalizam čekao sve ove godine, kako bi ga i nove generacije shvatile, viralni #ecobrutalism je u digitalnom društvu odigrao svoje. Svet je pretrpan, a većina nas živi u gradovima u malim betonskim prostorima. Brutalizam sa naglaskom na održiv ili biofilni dizajn pomaže nam da prirodu unesemo u svoje domove i mnogima pruža nadu da možemo da koegzistiramo sa planetom u skladu, deli sa mnom Olivia kojoj se, slično kao i sa autorkom knjige Forgotten Architecture sa kojom sam razgovarala o zaboravljenoj arhitekturi, uspeh dogodio kroz online zajednicu. Prvo sam naišla na slike spomenika i napuštenih brutalističkih zgrada koje su ponovo otkrili urbani istraživači. Bila sam zadivljena snagom tih memorijalnih mesta i spomenika, pa sam počela da ih objavljujem na svom Instagram profilu @brutalistplants još 2018. godine. Odatle sam počela da prikupljam sve više slika i izgradila zajednicu istomišljenika – ljubitelja arhitekture i prirode, koji dele isto zanimanje za eko-brutalizam.“ Uspeh njene knjige Brutalist Plants dao mi je ideju da istražim gde se danas najlepše može doživeti eko-brutalizam.

Ako ste ljubitelj arhitekture, onda je lista u nastavku vredna vaše pažnje i plana za putovanje.

Barbican Center, London

Među masivnim betonskim blokovima, Barbican je pravo urbano utočište. Iako je nastao kao klasični brutalistički kompleks 70-ih, danas je obavijen zelenilom – šetališta, vrtovi i ribnjaci skladno koegzistiraju sa betonskim formama. „Beton i priroda ne moraju da budu u sukobu,“ kaže Olivia, „Barbican je dokaz da zajedno mogu da stvaraju harmoničan gradski pejzaž.“

The Barbican Conservatory, London, United Kingdom. Architect: Chamberlin, Powell and Bon Credit: © Taran Wilkhu

Les Étoiles d’Ivry, Pariz

Na rubu Pariza, „Zvezde Ivryja“ su terasasti kompleks stanova, kancelarija i prodavnica koji odišu zajedništvom i otvorenošću. Iako sagrađene pre pola veka, izgledaju kao da pripadaju najnovijem zelenom pokretu, gde beton omekšava bujna vegetacija i ljudski dodir.

Les Étoiles d’Ivry, Paris, France. Architect: Jean Renaudie Credit: © pp1 / Shuterstock

Bosco Verticale, Milano

Dva stambena tornja prekrivena sa preko 900 stabala i hiljadama biljaka stvaraju pravu vertikalnu šumu u centru Milana. Ovaj „živi“ kompleks ne samo da oduzima dah vizualno, već pročišćuje vazduh, smanjuje buku i stvara zdravu mikroklimu za svoje stanovnike.

Courtesy of Stefano Boeri Architetti

Muzej Calouste Gulbenkian, Lisabon

Smešten u zelenilu raskošnog parka u Lisabonu, ovaj betonski dragulj iz 1969. smatra se jednim od prvih primera eko-brutalizma. Iako je zbog preuređenja trenutno zatvoren, park i vrtovi ostaju otvoreni za šetnje i inspiraciju. Zbog velikog preuređenja muzej je trenutno zatvoren za javnost, ali vrtovi i parkovi oko njega i dalje su otvoreni za posjetitelje, idealni za šetnju i inspiraciju. Otvoren je i Centro de Arte Moderna, čija obnova dodatno naglašava filozofiju povezivanja čoveka i prirode uvodeći japanski koncept “engawa” – arhitektonski prelaz koji briše granice između unutrašnjeg i spoljnog prostora.

Calouste Gulbenkian Museum, Lisbon, Portugal Credit: © Irving Bartlee – @irvb @beau%ful_brutalism

Sve fotografije dwo su knjige Brutalist Plants by Olivia Broome @brutalistplants, u izdanju Hoxton Mini Press, osim projekta Bosco Verticale.