Pogledali smo film sa Pedrom Pascalom i Joaquinom Phoenixom o kojem bruji ceo Kan

„Film sam napisao u stanju straha i aknsioznosti oko sveta. Hteo sam da prikažem kako izgleda život u svetu u kojem se više niko ne može složiti oko toga šta je stvarno. Hteo sam da snimim film o tome kako ja vidim Ameriku. Jako sam zabrinut.” Ovim rečima je Ari Aster na konferenciji za medije u vrhu kanskog Palaisa predstavio Eddington, svoj najnoviji i možda najambiciozniji film dosad.

Povezano: Uživo iz Kana, Vogue Adria vam otkriva nepoznate strane filmskog festivala u Kanu

Ako ste odlučili da se te večeri prošetate po Croisetteu, teško da ste uspeli da dođete dalje od De Gaulleovog trga, budući da je Kan potpuno neprohodnim učinila najava crvenog tepiha sa Emmom Stone, Pedrom Pascalom, Joaquinom Phoenixom i Austinom Butlerom. Očekivanja su bila visoka, a Eddington se već pre prve projekcije pokazao kao jedan od potencijalnih favorita festivala. Mnogi su nagađali da bi Asterova reputacija čudaka (koja ga u losangeleskim krugovima prati još od AFI dana) uz zaokret u smeru političke satire mogla da bude savršena kombinacija za nagradu.

Caveat pre nastavka: uprkos njegovom statusu savremenog horor genija, Arija Astera lično nikada nisam shvatila. Da, Midsommar i Hereditary su na neki način oblikovali trenutnu etapu elevated horora, ali kad slušam hvalospeve koji ih uzdižu do statusa modernih klasika ili remek-dela iskreno se pitam: “Da li smo mi gledali isti film?” 

Radnja ovog filma odvija se u naslovnom gradiću Eddingtonu, gde lokalni šerif Joe Cross odlučuje da se kandiduje za gradonačelnika protiv aktualnog, harizmatičnog Pedra Pascala – koji je, usput rečeno, pre dvadesetak godina ostavio Crossovu sadašnju suprugu u izvedbi Emme Stone jer (blago rečeno) nije bila baš normalna. Sve se ovo dešava u 2020. te film tako prati širok spektar građana ovog malog izolovanog mesta kako se nose sa uzastopnim događajima COVID-19 pandemije, ubistva Georgea Floyda i tenzijama sa Pueblo Indijancima as kojima grad deli granicu.

Courtesy of A24

U svojoj prvoj polovini film je precizan i duhovit, prikazujući mozaik likova koji su zaista oličenje savremene Amerike – od starijih gospođa koje svoje vreme provode na PizzaGate forumima, do bogatih belih srednjoškolaca koji organizuju Black Lives Matter proteste vrišteći u facu Afroamerikancima koji ih samo zbunjeno gledaju. Uz koristan vremenski odmak od nekoliko godina i majstorsku upotrebu telefonskih ekrana i estetike društvenih mreža, Eddington na uvrnut način prikazuje formativnu eru trenutne klime u SAD-u kao svojevrsni sanatorijum u kojem svako boluje od ekstremne psihoze i iskrivljenog pogleda na stvarnost, ali iste jednostavno smatra normalnim političkim pogledima ili – još gore – istinom.

Joaquinu Phoenixu stoji uloga šerifa koja rezonuje sa njegovom inheretnom aurom luzera, a Emma Stone ponovo ulazi u Lanthimos-tip lika sa naznakama onoga koji igra u kriminalno zanemarenoj seriji The Curse – a koja deli i mnogo DNK-a sa ovim filmom. Pedro Pascal je možda jedina relativno normalna osoba u celom lunaparku, dok Austin Butler kao guru Vernon Jefferson Peak uprkos minimalnoj minutaži uspeva da ostvari možda i najupečatljiviji performans filma.

Usprkos jakim elementima i drastičnoj narativnoj eskalaciji u trećem činu, Eddington se prema kraju ipak pomalo razvodnjava. Možda mu nije išlo u prilog ni to što se našao u ovogodišnjoj ediciji glavnog programa gde mu jednostavno pariraju mnogo bolji filmovi. Svakako je zabavan i zanimljiv – ali istovremeno sam se, po ko zna koji put, nadala da ću izaći iz te zone sumraka i konačno shvatiti zašto je Aster toliko obožavan. Nažalost, još uvek sam tamo.