Multidisciplinarni umetnici Dunja Janković i Boris Hoppek otvaraju vrata svog životnog prostora u Barseloni

Sećam se kad sam prvi put videla rad Dunje Janković. Bila je to jedna od njenih grafika u zagrebačkoj galeriji 36 Mountains, kojoj me nešto intuitivno privuklo, geometrijski, koloristično, uzbudljivo. Više od toga možda ne bih znala da vam objasnim, ali bilo mi je dovoljno da poželim njen rad na svom zidu. I evo nas, ne znam tačno koliko godina nakon toga, u njenom dnevnom boravku u stanu u Barceloni, a ja sam i dalje veliki fan njenog rada. Nisam propustila da joj to dam do znanja odmah na početku našeg razgovora.

Na samom kraju Sant Martija, prema Badaloni, u šarmantnom industrijskom kvartu, životni prostor, ali i studio deli sa partnerom Borisom Hoppekom takođe multidisciplinarnim umetnikom, iz Kreuztala u Nemačkoj. Smejemo se odmah na početku kad mi Dunja priznaje kako su za ovu priliku konačno sredili stan, koji inače nema soba, zidova i pregrada (jedina pregrada koja se pomera je ona koja odvaja njihovu spavaću sobu), dok sve ostalo ostaje one open space prepun svetla, ludih detalja, boja, s jednom hammock ljuljačkom u dnevnom boravku. Dok ih snimamo, njihova trogodišnja ćerka Luka je u vrtiću, pri čemu ime asocira na imenicu ženskog roda, na lošinjsku luku, odakle je i Dunja rodom i gde još uvek Boris i ona provode vreme deleći godinu između ostrva Lošinja i Barselone. Pitam je da li je dobra ideja imati radni i privatni prostor u jednom. „To je bila odlična odluka, i svesna. Želela sam dete i bilo nam je jasno da će biti komplikovano plaćati odvojeno stan i studio, kao i stalno gubiti vreme prelazeći s jedne lokacije na drugu. Zato smo odlučili da sve objedinimo. Danas je to jako praktično; iz kuhinje sam odmah u studiju, bez gubljenja vremena. Naravno, nema jasne granice između posla i privatnog života, ali kako se bavimo onime što volimo, prostor rada postaje i prostor igre. Na kraju, to uopšte nije loše.“ 

Posmatrajući sve što me ovde okružuje, osećala sam se kao da sam na njihovom igralištu. Oboje samostalni umetnici, oboje karakteri koji ne vole da se ograničavaju, kreativni umovi, pitala sam Dunju gde su se zapravo upoznali, sluteći da je dobra priča u pozadini. „Upoznali smo se na Lošinju, ne bi verovala, kako sam se vratila na ostrvo nakon sedam godina provedenih u Americi. Živela sam u New Yorku i Portlandu, ali nostalgija je prevladala i odlučila sam da se vratim kući. Na Lošinju sam radila, vodila galeriju i organizovala festival Škver. Boris me je kontaktirao kad je boravio u Zagrebu za vreme street art festivala MUU te je poželeo da dođe na ostrvo gde je i sâm proveo detinjstvo i mladost. Shvatili smo da delimo iste uspomene i mesta gde smo se kupali kao klinci, možda smo se čak tada i susretali. Iz te neobične povezanosti rodila se ljubav. Iako smo još neko vreme ostali na Lošinju, ubrzo smo osetili potrebu da ponovo odemo da živimo van ostrva“, govori mi Dunja, koja se pre sedam godina preselila u Barselonu, gde je Boris živio od 2003. „Nikad pre nisam razmišljala o Barseloni, delovala mi je pomalo kao španski kliše. I na kraju sam se totalno zaljubila u grad, ali totalno. Ispalo je da jeste kliše, ali baš dobar.“ Kliše koji na kraju zavoliš, dodala sam prisećajući se svog prvog putovanja u Barselonu. „Toplo ti je, hrana ti je odlična, ljudi su fantastični, topli, to društveno tkivo je čvrsto. Plaža je u gradu. Borisu i meni je bitno more jer on surfuje, a i ja. To nam je baš bitno. U ovim godinama to mi je baza. More, sunce, hrana i ljudi. I grad“, nastavila je Dunja o mestu gde se oseća kao kod kuće. Uprkos činjenici da oboje rade i gostuju po celom svetu, Dunja nastoji što više deluje i lokalno, da bude deo domaće scene. Pitam je da li uspeva i kakva je kreativna scena u Barseloni. „Trenutno sarađujem sa nekoliko galerija i radim na manjim projektima sa prijateljima. Scena je dobra – i umetnička i street art – možda ne preterano komercijalna ili ekonomski jaka kao u Madridu, ali je živa i zabavna. Relativno je mala, sastavljena od više „balončića“ koji se međusobno dodiruju, pa nisi ograničen na jedan žanr. Možeš da se krećeš između printa, street arta, arhitekture i dizajna, što mi jako odgovara.“

Pomislim da su ta raznovrsnost i znatiželja kojom Dunja i Boris posmatraju svet oko sebe utkani i u njihov životni prostor, isprepleteni u živopisno okruženje. „Sve se to prilično organski poklopilo. Stan je zapravo veliki industrijski prostor, s više od 200 kvadrata, gde otpočetka nismo hteli da postavljamo zidove niti da ga delimo na zasebne celine. Važna nam je protočnost – da prostor ostane otvoren, fluidan i prirodan. Na prvu bi neko pomislio da je sve u jednom prostoru „previše“, ali upravo zbog njegove veličine i otvorenosti to ne funkcioniše tako. Često imamo goste, zna nas biti i po pet-šest, a opet nema osećaja pritiska ni viška energije. Prostor ostaje prijatan, miran i pregledan – uvek vidiš gde je ko. Sve deluje nekako prirodno, gotovo intuitivno.“ Zanimljivo u njihovom stanu jeste i to da sve može da se pomera i da je točkićima. „Pogotovo radni prostor“, nadovezuje se Dunja. „On se menja konstantno, u zavisnosti od projekta na kojem radimo. Jedino je moj kutak za sitoštampu fiksiran, a sve drugo; stolovi, papiri za fotkanje, materijali, sve se menja.“

Dunjin rad je izrazito interdisciplinaran. Kreće se između sitoštampe, kolaža, ilustracije, stripa, instalacija i site-specific intervencija. Boris dolazi iz street arta i graffiti pozadine, a vremenom je rad razvio u snažno konceptualnu i društveno angažovanu praksu. Tako da njihovi umetnički stilovi izražavanja ostaju nekako simbiotski. „Najbitnije u mom radu jeste igra, eksperiment, otkrivanje, nešto novo, momenat iznenađenja. To stalno skakanje iz jednog medija u drugi mi daje slobodu da istražujem. Ne opterećujem se definisanjem čvrstog stila, nego me više zanima proces i mogućnost da se tokom rada iznenadim. To je neka vrsta igre, tako se dete igra“, objašnjava mi Dunja i priznaje da joj je nakon stripa, koji je magistrirala na School of Visual Arts u New Yorku, gde je nastavila školovanje nakon Akademije likovnih umetnosti u Zagrebu, najdraže da radi knjige. Ove godine je završila „Mišju priču“ prema tekstu Dubravke Ugrešić u saradnji s kolektivom Oaza, a želja joj je da ilustruje zbirku dečijih izjava „Olovka piše srcem“, objavljenu još 70-ih. „Knjiga je puna neverovatnih ideja iz malih dečijih glava, iz one uzbudljive faze kad mali mozak stvara sopstvene poveznice i prevrtljivo preispituje racionalno“, govori mi Dunja, razmišljajući naglas šta je toliko privlači tome. „To mi je verovatno ostalo od rada na stripu. Volim te juxtaposition stranice, ritam, na koji način ju iščitavaš te da imaš celinu rada tek kad si završio s listanjem. I volim printanje, volim sitoštampu. To je moja tehnika, zato što ima puno tih etapa u radu, tako da između njih možeš da menjaš stvari, eksperimentišeš, ima puno tih slojeva na kojima radiš kroz vreme“.

U trenutku dok to govori, nalazimo se baš u „njenom“ kutku stana. „Volim i sitoštampu na tekstilu. Te haljine koje sam radila u Šangaju zapravo su printovi koje možeš da okačiš na zid, a možeš ih i nositi. Ta neka igra između high art i low art mi je zanimljiva“, govori mi, prisećajući se zanimljive saradnje koju je ostvarila s brendom 3ge3, dok su jednom drugom prilikom ona i Boris izlagali zajednički projekat This is not a copy of a church u Muzeju moderne umetnosti u Šangaju, koji nosi naziv Power Station of Art. On je izradio strukturu crkve od kartona, a ona je osmislila vizuale u enterijeru prostorne instalacije, koja je zamišljena kao konceptualna kritika i rasprava o simbolima i njihovoj destrukciji. Na kraju izložbe instalacija je planski i ceremonijalno uništena kao deo umetničkog koncepta.

Pitam Dunju kakav je život dvoje umetnika koji zajedno rade, zajedno žive, zajedno su stalno. „Pa, znaš šta, super je. Nikada do sada nisam imala takvu vrstu veze, pre su moji partneri živeli i radili odvojeno. S Borisom sam od početka kroz upoznavanje shvatila da nam je puno toga važno na isti način. Imamo isti ukus, sličan stil života, ljubav prema moru, umetnosti, humoru… Sve te osnovne stvari nam se poklapaju, pa nije bilo komplikovano stalno da budemo zajedno. Naravno, s vremenom uvek treba napraviti „fine-tuning“ odnosa, ali on to jako dobro odrađuje. Believe it or not!“, smje se dok mi to govori. „Neke stvari uopšte ne radimo zajedno, ali jedno drugome pomažemo ili sarađujemo na posebnim projektima, na primer, kad radimo haljine i torbe. On zna da šije i unosi svoje ideje, pa na tim projektima sarađujemo, dok ostale stvari razvijamo zasebno. Sve je zapravo prava simbioza.“ I to se oseća i u njihovom životnom prostoru, koji je istovremeno studio, dom i prostor za dete, a sve funkcioniše, vrlo artistički i prirodno, dodajem mudrošću nekoga ko se prilično prijatno oseća okružen svim umetničkim detaljima; od jastučića izvedenih iz njenih geometrijskih uzoraka do Bimbo figurica, koje su postale njegov trademark.

Posmatrajući stan, koji na trenutke izgleda kao humanoidna štamparija iz koje izlaze najprivlačnije šarene stranice, a na trenutke kao beskrajno zanimljiva galerija koju ne želite da napustite, pitam Dunju kako se oseća poslednjih meseci, znajući da je zbog trudnoće napravila pauzu od rada. „Dobro sam sada. Kroz drugu godinu Lukina života pokušavala sam da se vratim i stvaram, ali nekako sam bila van svog uobičajenog ritma. Trebalo mi je nekoliko meseci da uopšte shvatim šta radim. Svaki dan sam se prisiljavala da sednem i crtam. Znala sam da će nešto od toga da nastane, ali neko vreme sam bila jako frustrirana, doslovno nisam znala šta radim, osećala sam se totalno izgubljeno. Onda sam shvatila da moram da stvaram iz novog momenta, a ne iz starog. Nešto se promenilo, pomerilo, i polako sam se vraćala. Bila sam strpljiva i nije me bilo strah da budem nežna prema sebi. Sad, kako je već prošlo godinu dana, osećam da sam se vratila, znam šta radim i kuda želim da idem. Sve je nekako jasnije jer sam morala da eliminišem nepotrebno – vremena je manje, pa ostaje samo ono esencijalno. I kao da mi se otvorio unutrašnji glas koji mi tačno govori šta želim i šta ne želim. Jasnije nego ikad. A to je dobar osećaj – znaš šta radiš i sigurna si u to.“ Znala sam o čemu Dunja priča jer sam i sama prošla kroz taj period. Razgovor s njom prirodno se nastavio u još hrpetinu smerova; od surfovanja u kojem je bila uporna, odrastanja na jadranskim „talasima“, preko činjenice da i na Lošinju možete da surfujete, pa sve do Kine, koja je zanimljiva i gde bismo obe mogle neko vreme da živimo u Šangaju. Na putovanjima smo se nekako najduže zadržale, a s obzirom na to da ova mala tročlana porodica ima kombi kojim je već proputovala dosta, uživajući u tom ritmu slow travela, pitala sam je gde su sve bili, nadajući se da ću prepisati neku ideju za roadtrip. „Između Hrvatske i Barselone putovali smo hiljadu puta. Pre bismo ceo put vozili sami, ponekad prolazili kroz Francusku, Italiju, pa čak i Švajcarsku, birajući različite rute. Sada smo otkrili trajekt iz Barselone za Rim, luka Civita Vecchia – vožnja traje oko 20 sati i super je iskustvo, kao u stara dobra vremena u Jugoslaviji, a od Rima do Lošinja ostaje samo kraći deo puta.“ Naravno da sam zapisala. 

Za kraj snimanja ostavili smo i jedan poseban detalj koji se otkrio sam od sebe na pogled ka ogromnom liftu koji vozi do sprata na kojem se nalazi njihov stan. „U taj lift stane naš kombi kojim putujemo. Izvučemo ga iz lifta i parkiramo ga popreko u kuhinji. Ludo, zar ne? Imamo čak i zavese da, kada dođe moja mama, možemo da sakrijemo kombi. Kombi je napravljen za putovanja, unutra ima krevet i sve potrebno, pa možemo da ga koristimo i kao sobu za goste. Tako gosti koji dođu imaju svoju privatnost“, otkrila mi je Dunja, s kojom sam odmah podelila koliko je neverovatno da taj kombi ide na treći sprat i staje bez problema iako je težak i ogroman. Bio je to samo jedan u nizu lifestyle detalja ovog umetničkog para koji me je podsetio na sve kreativne načine na koje se može živeti život. 

Foto: Carlos Roca
Kreativna produkcija: Marita Bobelj