Razigrane košulje domaćeg brenda Drago Drago su omiljena uniforma za leto

Dan je onaj pravi letnji, iskričav i treperav od sunca, do srži odvojen od monotonije jednoličnosti. Ako i postoji neka briga, o njoj će se misliti kasnije, sada je sve igra, penjanje po vrteškama, neobuzdano samopouzdanje i radost postojanja. Čim se uspore, čak i najsitniji trenuci, oni što se u rutini golim okom i ne vide, počinju da liče na kadrove Pedra Almodóvara. Glavom zamahneš u beskraj, udahneš, i pustiš da te ponese taj polet. U toj atmosferi, i nimalo slučajno, po prvi put se susrećem s brendom Drago Drago, dizajnera Dragoslava Rajičića koji više od decenije živi i stvara u Njujorku, a čija nova kolekcija The Sun, priziva svu bezbrižnost života. Njegov stan je kao i brend – svetao, živopisan i vedar. Na stolu je zbirka poezije 300000 Kisses: Tales of Queer Love from the Ancient World, ali i ona Branka Miljkovića, čiji stih Ovo će se neizvesno kretanje završiti Suncem provlači kroz komade u svojoj najnovijoj kolekciji. Na zidu visi Almodóvarov poster s posvetom, a na stalku za odeću, na ofingeru, prva je košulja koju će narednih dana u Madridu nositi Rossi de Palma lično. To je njegov univerzum. Filozofija lepote, započinje Drago, lepote poruke, namere ljubavi. Da kada obučeš komad dizajnera koji ti je važan, da sijaš, da si srećna. Nikada mi nije bilo važno da li će na moju reviju doći 5 ili 105 ljudi, važno mi je, kako bi Cohen rekao, da oni koji dođu, znaju zašto su tu. Kada obučeš Drago košulju, svi ti prilaze, dopadala im se ili ne, interesuje ih šta je to. Nikada nisam imao težnju da budem drugačiji, samo sam pravio otklon od svega što je isto.

Završio je Fakultet primenjenih umetnosti u Beogradu, na odseku za Kostim, i ta diploma otvorila mu je mnoga vrata, ali gde god da je otišao, koreni su ga držali čvrsto utemeljenim. Ne možeš da imaš osećaj pripadnosti bilo gde ako nisi vezan za svoje korene. Moja nova kampanja je fotografisana u Čačku, u Kulinovačkom polju, na samoj periferiji, gde sam ja rođen i odrastao, govori mi s ponosom. Svoju prvu samostalnu reviju održao sam na Belgrade Fashion Weeku 2017. godine, radio u pozorištu s velikim rediteljima kao što je Jagoš Marković, ali nikada zapravo nisam želeo da se bavim kostimom. Njujork mi je bio ogromna želja koju nisam želeo da ispustim (ono što bi danas nazvali manifestovanjem). Došao sam bez ičega, imao sam samo talenat i strast. Krenuo sam od nule, korak po korak. Upisao je master studije na Fashion Institute of Technology, privlačeći pažnju svojim old fashioned pristupom crtanja bez iPada i tehnologije, isključivo rukom. Njegov uspeh svakako nije došao preko noći – dizajnirao je košulju po košulju, dok nije odlučio da se upusti u proizvodnju. Taj “Made in“ potpis na odeći jeste važan ljudima, pogotovo u današnje vreme brze mode. Ja sam svoju proizvodnju pronašao na Menhetnu, i to je bila prekretnica, tada sam znao da sam spreman za nešto veće. I zaista, ubrzo nakon toga počeo je da izlaže u United Errors and Sons concept storu u Tokiju, ali i Njujorku, rame uz rame s brendovima kao što su Jacquemus, Marni, Celine.

Kao i za svakog umetnika, svet koji je za sebe kreirao, nužan mu je za preživljavanje. Tako je i dok sedi u bioskopu sam, gledajući Happy Together, Wong Kar-Waia, a tako je i kada stvara. Kako izgleda taj kreativni proces, odakle počinje, od crteža ili materijala? To uvek traje, obilazim prodavnice materijala, skupljam ih, nosim, analiziram. Budem u tome i po godinu dana. Modi pristupam kao slikarstvu: kada slikaš, ti stojiš ispred slike, prespavaš je, ujutru gledaš nekim drugim očima. Nekada odem u svoj atelje, ali ne naslikam ništa tog dana, isto je tako i sa modom. Oko mene su uvek flomasteri i akrilne boje za tekstil, prvo crtam na papiru, pa prenosim, peglam, sušim, kolažiram… košulja je do tad već proizvedena, i čeka da dobije moj otisak. Od crteža do prišivanja, sve radim ručno i vrlo lično, danima. Zato nema masovne proizvodnje, od svakog modela radim 4-5 komada maksimalno. Svaki motiv koji ugledate ima gotovo sentimentalan značaj u mom privatnom životu, kao što je u novoj kolekciji motiv vaze sa cvećem. Ona je spona. Poput naših omiljenih brendova, Drago je shvatio da ono što publika danas želi jeste emocija, identifikacija i prohodan put do dizajnerovog sveta. Ta istina je u srži njegovog stvaranja.

U odnosu na prethodnu kolekciju Game Boy, u novoj The Sun, pored košulja, predstavlja i pantalone, dukseve, majice, pa čak i čarape, kao sve važniji it aksesoar. Svi ovi komadi su za mene male skulture u pokretu, kaže mi Drago s osmehom. Kampanju je fotografisala Jelena Janković, a model je student Aleksa Rakočević, kog su sasvim slučajno primetili tog jutra u Čačku. Investicija je bila samo srce, napominje mi, beskrajno sam im zahvalan.

U kolekciji vinila, Drago ima Mocarta, Arsena Dedića i Vesnu Zmijanac. To me je nasmejalo, kao slika i prilika svih višestrukih ličnosti koje žive u svima nama na ovim prostorima. Ali ovde se ne radi o suprotstavljanju, već o nadopunjavanju. Ta prethodna kolekcija je bila inspirisana turbo folkom – ja ne zazirem od toga, zašto bih? Postoji taj narativ, naročito na Primenjenim, kako smo mi cool i zato ne slušamo trash, ali zar se to sve danas ne spaja, ne prepliće i ne rekontektualizuje? Ako imaš viziju, naravno. Moja košulja koja je u Njujorku i Tokiju bila bestseller zvala se Kukavica, a čitava kolekcija je bila odgovor na stil dizelaša u devedesetim godinama. To sam sve ja, odrastao u vreme Jugoslavije, ne stidim se odakle dolazim. Njegova publika je odraz filozofije koja spaja nespojivo: od Jasne Đuričić, preko Severine, Seke Aleksić, pa sve do Sama Smitha i Susan Sarandon, dok naglašava da ga naročito inspirišu žene sa stavom – one koje koriste svoj uticaj da kažu neke važne stvari.

U budućnosti, Drago planira da proširi svoj brend na Berlin, Los Anđeles, svakako i Beograd, kada se za to stvore pravi uslovi i pojave pravi ljudi. Moda je portret jednog društva, a naše je u velikoj krizi. Ipak, u Beogradu i dalje srećemo mnogo ljudi koje možemo da nazovemo cool. Ulica diktira trendove, ne Drago ili Celine, nego ta devojka koju sretneš u autobusu, ima 25 godina, studira i biće slikarka. Ona se igra, pravi neki drive od modnih komada koji biva uočljiv, a tek onda ga nađeš u nekog narednoj kolekciji velikog brenda. Svedočimo tome i da je sve veći broj ljudi u industriji koji daju primat nezavisnim dizajnerima u odnosu na luksuzne modne kuće, kako zbog kvaliteta i pristupa, tako i zbog autentičnosti, zbog čega ne sumnjamo da njegovo vreme tek dolazi.

Znaš, u prošlom životu kada sam bio klinac i dolazio s roditeljima u Beograd, molio bih roditelje da mi kupe Vogue koji je u to vreme bio sumanuto skup. Ovo je bio moj san, kaže mi za kraj, dok iza njega proviruje Vogue Adria naslovnica sa Lepom Brenom. Pa, pazi šta želiš, možda ti se i ostvari.