Autor zbog čijih knjiga me uvek podilaze žmarci

Jesen je savršeno vreme za sve ljubitelje čitanja. Ušuškati se sa novom knjigom dok napolju pljušti kiša, bez ikakvih planova (a i gde bi išli po ovakvom vremenu?), je idealan osećaj. Oktobar je dodatno zabavan zato što uoči Noći veštica dolazi pravo vreme za horore, trilere i druge priče strave. Knjige me retko mogu mnogo uplašiti, ali i dan danas se sećam kada sam kao dete prvi put čitala Coraline i nisam mogla da zaspim. Za mene su trileri često strašniji od horora, jer su strahovi koje oni u meni izazivaju utemeljeni na realnosti, a postoji i nešto posebno jezivo u tami ljudskog uma. Slučajno sam pronašla autora čije knjige su tako čitke da ih možete pročitati u jednom danu, a zbog njih mi se i ledi krv u žilama.

Knjigu autora Donata Carissija posudila sam iz biblioteke jednog leta, bez mnogo očekivanja – samo sam želela uzbudljiv triler sa brzom radnjom, a dobila to i još mnogo više. Carissi važi za jednog od najuspešnijih savremenih pisaca trilera u Italiji. Dobitnik je brojnih prestižnih nagrada poput Premio Bancarella, a njegovi romani prevedeni su na više od 30 jezika. Njegov stil pisanja blizak je stilu drugih savremenih italijanskih književnika, tečan je, ali i poetičan. Dok Italiju na prvu verovatno asociramo sa umetnošću, hranom i morem, ovaj pisac nam donosi sliku sa druge strane lepote. U njegovim delima su prisutni vrlo slikoviti opisi čarobnih italijanskih gradova, ali su prožeti tmurnom notom.

Pisac je nakon studija prava završio specijalizaciju iz oblasti kriminalistike i bihejvioralnih nauka, a svoje poznavanje materije dokazuje kroz likove u romanima. Tok je pisao svoj finalni rad na univerzitetu, Carissi je upoznao dete serijskog ubicu i pisao o njemu. Autora je fascinirao miran ton kojim je dečak pričao o počinjenim zločinima. Tvrdi da od tada veruje da ni jedan čovek nije samo dobar ili samo loš, što je slučaj i sa njegovim likovima, koji su svi prokleti na neki način. Umesto upotrebe strašnih elemenata u svojim delima, pisac se fokusira na buđenje strahova koji se nalaze u svima nama.

Najpoznatija serija knjiga Donata Carissija je Šaptač, koja prati istražiteljku Milu Vasquez dok istražje sablasne slučajeve – recimo, slučaj na kome je baziran prvi roman je šest odsečenih ruku pronađenih u šumi, on koijh pet pripada nestalim devojkama i devojčicama, a šesta ne znaju čija je. Iako su svi Carissijevi trileri uzbudljivi na svoj način, na mene je najveći utisak ostavila serija romana o psihologu Pietru Gerberu. Prva knjiga u ovoj seriji je Kuća glasova i najiskrenije ne preporučujem da je čitate kada ste sami kod kuće. Carissijev tečan stil pisanja vas natera da se u potpunosti udubite u jezivu priču, zbog čega ćete se trzati na svaki spoljnji zvuk. Najtamniji delovi ljudske psihe su sami po sebi izuzetno strašni, a u ovim romanima su posebno sablasni, jer je Pietro Gerber dečiji psiholog. Specijalizovan je za hipnozu, a priče njegovih traumatizovanih pacijenata su uznemirujuće i balansiraju na tankoj granici između trilera i horora, što ih čini savršenim štivom za one dane kada poželite malo jeze.

U knjizi Kuća glasova Pietro Gerber dobija intrigantan poziv od kolegice iz Australije, koja je takođe psiholog i misli da njenoj pacijentkinji, odrasloj ženi, može pomoći samo Pietro. Međutim, pacijentkinja pati od strahova i trauma koje sežu daleko u njeno detinjstvo, a koje je snažno potisnula duboku u sebe. Pietro kroz hipnozu slaže delić po delić pacijentkinjine prošlosti, terajući vas da roman ne ispuštate iz ruku.

Carrisi se okušao i kao režiser, kreirajući film The Girl in the Fog, baziran na njegovoj knjigi Noć mi te uzima. Nakon toga je ekranizovao još dve svoje knjige, Čovek iz lavirinta i Ja sam ponor.