Postoji ta jedna reč koja mnogima padne na pamet kad se spomene ime Mathieua Lehanneura – magija. Isticanje čuda koje se dešava kada to najmanje očekujemo česta je pojava za ovog francuskog dizajnera. On je taj koji potpisuje ovogodišnji dizajn baklje Letnjih olimpijskih igara u Parizu, tog ikoničnog objekta koji svojim oblikom, bojom i inspiracijom predstavlja identitet svakog izdanja. To je umetničko delo samo po sebi, a ove godine predstavlja veliki događaj, kako za svet, tako i za Francuze posebno, jer će Pariz kao grad domaćin (zajedno sa 16 drugih gradova širom kontinentalne Francuske i jednom dodatnom lokacijom na Tahitiju) obeležiti svoju treću kandidaturu. Sto godina nakon poslednjih Olimpijskih igara u Parizu, olimpijska baklja se ponovo vraća na francusko tlo. „To je zaista san, to je čudesan susret sa istorijom. Lepota i moć Olimpijskih igara leži u činjenici da one idu daleko dalje od sporta. To je jedan od retkih globalnih događaja koji okuplja skoro pet milijardi ljudi. Dok sam radio na ovom projektu, otkrio sam simboličku moć olimpijskih objekata“, otkriva mi Mathieu svoje prve utiske nakon što mu je potvrđena saradnja i nastavlja: „Kada je Pariz izabran za domaćina Igara 2024. godine, mislio sam pre svega da nacrtam baklju za sebe, ali i kao intelektualnu, kreativnu i stilsku vežbu. Tada sam još mislio da ću taj rad pokazati samo svojim prijateljima, nisam mogao ni da zamislim kako će od mene tražiti da dizajniram stvarnu baklju. Ono što mi se danas izdvaja kao poseban trenutak jeste hrpa poruka koje sam primio od različitih ljudi. Podrška je bila ogromna – od sportista do dece, tinejdžera, ljubitelja sporta i onih koji su tek postali sportisti. Dobio sam entuzijastične poruke od Francuza, ali i daleko izvan naših granica! Olimpijska baklja sada pripada celom svetu.“
Zaustavljen trenutak u vremenu
Ritualna i magična, baklja ima simbolično značenje i svoju dugu istoriju koju pamti. Priča o večnoj vatri potiče još iz grčke mitologije u kojoj je Prometej ukrao vatru iz doma boga Zeusa i poklonio je ljudima. Grci su za vreme drevnih Olimpijskih igara uvek održavali večnu vatru, a i danas se plamen baklje pali u grčkoj Olimpiji, i to sunčevom svetlošću uz pomoć konkavnog ogledala, u skladu sa tom dalekom tradicijom, odakle se štafetno prenosi kroz sve kontinente i različite gradove. Brodom preko Mediterana ovogodišnja baklja je u maju stigla u Marseille, odakle je krenula na 68 dana dugo putovanje prema Parizu do kojeg treba stići na ceremoniju otvaranja ovogodišnjih Olimpijskih igara 26. jula. Kao simbol kohezije i deljenja, ima ključnu ulogu u Olimpijskim igrama. Svetska kompanija za proizvodnju čelika ArcelorMittal proizvešće ukupno 2000 baklji, težine 1,5 kg po svakoj, od recikliranog čelika iz obnovljivih izvora, a njihov ukupan broj je i pet puta manji nego za prethodna izdanja Igara, kako kažu, da bi se smanjio uticaj na okolinu. U njenom izgledu, dizajner je želeo da postigne „čistoću, ikoničnost, da naglasit jednostavnost i predstavi njenu fluidnost, poput plamena vatre“.
Skice Olimpijske baklje
Na pitanje iz koje tačke je krenulo razmišljanje za ovogodišnji dizajn, Mathieu mi odgovara. „Dizajn i koncept baklje izgrađeni su na tri glavna stuba: jednakost, voda i mir (miroljubivost). Od samog početka, oni su mi se činili najboljim otelotvorenjem Igara u Parizu. Oni su delovi njihovih vrednosti, ali i elementi konteksta. Ravnopravnost, koja se ogleda koliko u apsolutnom paritetu sportistkinja i sportista, toliko i u izjednačenom mestu važnosti koje imaju Olimpijske i Paraolimpijske igre, izražava se savršenom simetrijom baklje. Prvi put u svojoj istoriji baklja igra na ovu dualnost i ravnotežu. Osim svojih spomenika, Pariz je reprezentativan i zbog umetnosti življenja tik uz vodu. Reka Seine je poveznica i srce grada, a takođe će poslužiti i kao „pozorište“ za ceremoniju otvaranja. Baklja crpi inspiraciju iz nje poigravajući se talasima i refleksijama u poliranom metalu koji postaje tečan. Konačno, ideja o miru prenosi se kroz dizajn koji se u potpunosti temelji na krivuljama i kontinuiranim linijama. Jer iako su Igre prostor takmičenja i performansa, plamen ostaje objekat prenosa i otelotvorenje mira. Igre su u tom smislu zaustavljen trenutak u vremenu, bratska ambicija koju sport može i mora da donese bez obzira na to koji aktualni problemi muče i razdvajaju svet.“
Kako nije bilo početnog briefa, autor i njegov tim morali su da zaobiđu neka tehnička ograničenja, a to im je dalo slobodu da istraže nove ideje i koncepte koji bi savršeno predstavili vrednosti Pariza 2024. „Olimpijska baklja ke objekat velike tehničke složenosti koji mora da odgovori na potencijalno ekstremne klimatske uslove. Daleko je od paljenja drva u kaminu. Dakle, optimizovali smo svaki detalj dizajna uvek imajući na umu mantru: Vatra ne sme i neće da se ugasi!“, govori Mathieu, i u pravu je jer će plamen goreti sve do zatvaranja Paraolimpijskih igara 9. septembra, a čak 10 000 nositelja baklje će se smenjivati u ovom putovanju vatre. Ceremoniju otvaranja Igara će obeležiti upravo svečani trenutak u kojem će nositelj baklje zapaliti kotao, dom večne vatre, koji je takođe deo porodice simbola Igara. Iako nije želeo da mi otkrije previše, naglasio mi je sa osmehom da nas očekuje nešto posebno u zadnjem poglavlju ove priče pre zvaničnog početka Olimpijskih igara 2024. „Svi amblematski objekti Olimpijskih igara koje sam dizajnirao za Pariz 2024. su deo iste porodice i dele zajedničku istoriju. Nakon što se otkrije ceremonijalni kotao, videćete da su svi oni duboko povezani.“ Pitam ga i koju je poruku svojim dizajnom želeo da prenese, na šta mi odgovara. „Ideja jednakosti je univerzalni koncept, ali je takođe duboko ukorenjena u francuskoj kulturi i nasleđu. To je vrednost koja mi je posebno važna. Nisam nameravao da ostavim svoj potpis na ovoj kreaciji. Želeo sam da ovaj objekat otelotvori Olimpijske igre u Parizu, tako da ljudi koji ga vide u muzeju pamte emocije koje su osećali dok su gledali takmičenje, a ne ime dizajnera.“
Ples na tragu umetnosti, nauke i gesta
Rođen 1974. godine, Mathieu Lehanneur jedan je od retkih dizajnera svoje generacije poznat u celom svetu po svom talentu spajanja tehnologije, umetnosti i dizajna. Njegov pristup je radikalno multidisciplinaran, u rasponu od objekata do arhitekture, od umetničkih dela do proizvoda, i od jedinstvenih ručno rađenih komada do najsavremenijih tehnoloških radova. Pitam ga kako se sve ove oblasti prepliću i tako dobro funkcionišu zajedno. „Mislim da dizajn treba da prevaziđe konvencionalne granice, a inovacije moraju podsticati dublju vezu između pojedinaca i njihovog okruženja, promovišući ne samo udobnost, već i dubok i skladan način života … Čak i pre pokušaja poboljšanja„kvaliteta života„, želim da usadim „osećaj života„ kroz svoj rad. Statistički gledano, biti živ je pravo čudo! Svi smo mi dobitnici neverovatne lutrije. U ovom brzom okruženju, važno je da se ponovo povežemo sa našim iskonskim instinktima i priznamo činjenicu da možemo da osećamo, dišemo i postojimo … Biti ili ne biti!“
Kao ključni igrač na francuskoj dizajnerskoj sceni, Mathieu je osvojio i nagradu Grand Prize for Creation grada Pariza. Njegovi radovi nalaze se u najvažnijim svetskim javnim i privatnim zbirkama, uključujući one u Centru Pompidou i Muzeju dekorativne umetnosti u Parizu (Musée des Arts Décoratifs), kao i u Muzeju moderne umetnosti (MoMA) u New Yorku i SF-MoMA u San Franciscu. Od osmišljavanja enterijera za luksuzne brendove kao što su Cartier i Veuve Clicquot, kreiranja pročišćivača vazduha Andrea u saradnji sa Univerzitetom Harvard, kolekcije skulptura od aluminijuma State of The World koje prikazuju istorijske varijacije u obliku piramida, pozicije glavnog dizajnera u Huaweiju pa sve do prve samostalne izložbe u New Yorku 2020., Mathieu u svojim radovima blisko sarađuje sa naučnicima i startupovima, kombinujući umetnost i preduzetništvo. Na pitanje šta zapravo čini dobar dizajn danas, odgovara mi.
„Ljudi često povezuju dizajn sa estetikom, lepotom i skladnim proporcijama, ali to nije moj koncept rada; glavna svrha jeste stvoriti vezu između predmeta i ljudskog bića.“
„Ono što me stvarno zanima jeste sposobnost objekta da proizvede, indukuje ili promeni ponašanja ili uverenja. Želim da pojedini delovi mog dizajna budu živa bića, da dišu, osećaju i kontinuirano se razvijaju… Želim da budu umetnička dela i potpora za razmišljanje ili meditaciju. Uveren sam da izazov dizajnera nije da dizajnira savršenu formu, već objekat koji – dok putuje kroz „bazično jezgro“ korisnika – ispunjava funkciju, ili čak rešava problem. Kad me direktor bolnice zamoli da radim na projektu za jedinicu za palijativno zbrinjavanje, kad me pastor iz sela zamoli da napravim prostor za zbor romaničke crkve ili kad sa Univerzitetom Harvard radim na razvoju kućnog pročišćivača vazduha koji koristi biljke za čišćenje naših enterijera, shvatam koliko snažan uticaj dizajn može imati, tj. kako može da promeni naše živote.“
Mathieu mi otkriva kako je trenutno na važnoj profesionalnoj prekretnici s obzirom na to da se njegov istoimeni brend prošle godine uselio u novi prostor, gde je nastala i nova baklja. „Rekao bih da sada krećem na novo uzbudljivo putovanje. Krajem 2023. svečano smo otvorili Factory u srcu drevne industrijske zgrade na periferiji Pariza. Ovde smišljamo, razvijamo i prodajemo naše kreacije. Ova nova lokacija predstavlja značajnu prekretnicu u širenju brenda koji smo osnovali 2018. godine. Tokom godina, naše poslovanje se postepeno udaljavalo od tradicionalnog modela dizajnerskog studija, a Factory otelotvoruje ovu promenu paradigme. Ideja je da uspostavimo našu praksu kao brend i razvijamo i proizvodimo sve samostalno, što će kontakt sa korisnicima učiniti mnogo direktnijim i ličnijim. Kasnije ove godine, svečano ćemo otvoriti naš novi Pied-à-terre u New Yorku; upravo u ovom ekskluzivnom prostoru, smeštenom u jednom od najlepših nebodera u gradu, postavićemo najnovije kreacije brenda.“
Ideje koje se razvijaju polako kad im dopustimo
Tokom njegovih brojnih putovanja, a posebno između dva kontinenta u poslednje vreme, uhvatiti Mathieua se u jednom trenutku činilo nemogućim. Kako skupljate inspiraciju i energiju za nove projekte? „Počinjem zatvarajući oči i dopuštajući idejama da teku i prirodno se oblikuju. Svaka ideja je dobila vremena da živi i raste u mom umu, negovana svakodnevnom pažnjom. Vremenom ih gledam kako se razvijaju, pri čemu najjače dobijaju dubinu i složenost, dok slabije nestaju. Kad ideja postigne određenu snagu i jasnoću, oživljavam je kroz skice, pedantno hvatajući njen razvijeni oblik. Iz ovih skica stvaram planove i prototipove, postepeno pretvarajući koncept u opipljivu stvarnost. Na kraju, ove kreacije dobijaju autonomiju i započinju sopstveni život, koji će trajati i nakon mog angažmana i, nadam se, i nakon mog života.“