S Dinom Mustafićem o filmu „Paviljon” kao glasnoj pobuni protiv potčinjavanja i marginalizacije

Zamislite grupu stanara jednog staračkog doma koja se nakon godina zlostavljanja i poniženja odlučuje na pobunu. Naoružani ilegalnim sredstvima zauzimaju dom, uzimaju osoblje za taoce i ulaze u sukob s vlastima. Generacija je to najstarijih, onih koji nemaju šta da izgube, a imaju mnogo toga da kažu. Onih koji odlučuju da deluju po sopstvenoj savesti, a borbu za dostojanstveno preživljavanje ostavljaju kao značajnu (o)poruku društvu. Na temelju novele Viktora Ivančića, a sa motivima koji se itekako čine stvarnim, bliskim i vrlo aktuelnim, Dino Mustafić režirao je film „Paviljon” koji je sinoć imao svoju svetsku premijeru na svečanoj ceremoniji otvaranja Sarajevo Film Festivala. Ova crna komedija okupila je najveće regionalne glumačke zvezde kao što su Rade Šerbedžija, Zijah Sokolović, Miralem Zubčević, Ksenija Pajić, Branka Petrić, Meto Jovanovski, Mirjana Karanović, Ermin Sijamija, i mnogi drugi, ujedinjeni oko istih vrednosti ovog ostvarenja.

Nakon dve decenije i vrlo uspešnog debitantskog filma „Remake“, Dino Mustafić vraća se dugometražnom igranom filmu, dok je u međuvremenu postao poznat po nizu dokumentaraca („Pista života“, „Neka bude svjetlosti“, „Čudo u Bosni“, „Pogled umjetnika na prošlost“…), te pozorišnih predstava koje su višestruko nagrađivane na brojnim internacionalnim, regionalnim i nacionalnim festivalima. Povodom „Paviljona” u Sarajevu započinjemo razgovor, najpre o časti da svetsku premijeru ima baš na ovoj manifestaciji u svom rodnom gradu. „Velika je privilegija i čast. Nije jednostavno izaći pred domaću publiku – uvek je najveća trema nastupati pred svojima, ali čuvenost Sarajevo Film Festivala, njegov zvanični program, sekcije koje ima, sa sve autorima u ovom filmu – zaista je lepo naći se u tom društvu. Dugo smo verovali da naš film mora da ima svetsku premijeru na festivalu ovakvog profila, te nakon razgovora i odgledanog filma od strane direkcije festivala, odlučeno je, kako zbog značaja domaćeg, bosanskohercegovačkog filma, tako i zbog regionalne koprodukcije, da je Sarajevo najbolja adresa.”

Paviljon

Posvetiti film najstarijoj generaciji ovde nije omaž, već opomena savremenom društvu koje zanemaruje njihove priče, iskustva i glas. Ova populacija, iako nosilac kolektivnog sećanja, gotovo je u potpunosti marginalizovana, zbog čega film otvara prostor za dublje promišljanje o odgovornosti, savesti i međugeneracijskoj solidarnosti. Time se stvara važan kulturni dokument koji im vraća vidljivost koju zaslužuju, i to ne pukim postojanjem, već pobunom iz koje svi treba da učimo. A ova pobuna nije bilo kakva, ona je posebna. „Okidač je svakako bila priča Viktora Ivančića – istoimena novela, a s druge strane, otključali smo jedan novi žanr – crnohumornu, akcionu komediju, u kojoj generacija koja nema šta da izgubi, a ima mnogo toga da kaže, odlučuje da je dosta svim oblicima potčinjavanja, dehumanizacije, marginalizacije. Oni akumuliraju svu svoju energiju besa i naoružavanjem kreću u jedan beskompromisni i radikalni obračun sa vlasti. Međutim, ovaj film nije samo fikcija, jer dok smo ga radili vrlo slične priče su se već dogodile u ovakvim centrima u Hrvatskoj i Srbiji.

Svedočimo tome kako jedna energija promene kuca na naša vrata i očigledno ovaj film, koji je nastao daleko pre nego što će postati aktuelan, govori koliko je tema koju ovde otvaramo svevremenska, univerzalna i ne tiče se samo balkanskog podneblja.” 

Paviljon

Nedvosmisleno, ovo je kritika društva. „Tako je, ovo je jedna beskompromisna kritika društva, bez autocenzure, bez želje da ovaj film bude dopadljiv, politički korektan, i mislim da će upravo svojom temom i načinom na koji smo ispričali ovu priču, pokazati da, ako želimo ozbiljan dijalog u društvu, moramo pokrenuti interakciju između umetnosti i publike”. Ne možemo a da se ne osvrnemo na impresivan glumački ansambl, s regionalnim zvezdama za koje nismo mogli ni da sanjamo da bi mogle ponovo da budu okupljene, dodatno čineći ovaj film toplim, bliskim i nostalgičnim. Kako je bilo sarađivati sa njima? „Fantastično, prava privilegija u karijeri, i za mene ispunjenje jednog sna da imam ovakav cast glumaca koje dugo pratim i koji su moje nadahnuće. Sa nekima od njih sam već radio u pozorištu, sa nekima čak i na filmu, i to je jedan kontinuitet prijateljstva, profesionalnog i ličnog. Ovakav film možete raditi samo s ljudima koji dele iste vrednosti kao vi”.

Paviljon

Nakon više od dve decenije uspeha u pozorištu i televizijskim formatima, Dino se vratio dugometražnom igranom filmu. Kako danas gleda na svoj filmski put – šta se promenilo u njemu kao reditelju, a šta ostalo isto? „Ostala je ista rediteljska intencija da kada snimam film, imam potrebu i želju da ga publika nakon odgledane projekcije, dugo u sebi nosi kao misaoni i emotivni proces, da razgovara i razmišlja o njemu. S druge strane, nakon dve decenije, naravno da sam zreliji kao reditelj sa iskustvom koji se mnogo više realizovao u teatru, sa nekim drugim filmskim formama kao što su dokumentarci i televizijski formati. A očigledno mi je bila potrebna priča koja će mi toliko ući pod kožu da ako je ne ispričam – prosto ću da da prsnem. Ova tema za mene je beskrajno važna, jedna od retkih gde prebacujemo reflektor i osvetljavamo neke tamne zone društva o kojima ne želimo mnogo da razgovaramo, a to su svakako naši stariji sugrađani.” A zar ne treba umetnost da čini baš to – da otvara prostor za neizgovoreno, pokreće dijaloge i suočava s istinama koje uporno potiskujemo? Jer šta bi drugo moglo da nas spase od ponora u koji kao da bespovratno tonemo.