Provela sam tri dana u Gorskom kotaru na digitalnom detoksu - i još uvek osećam "posledice"

Par minuta nakon podneva. Sedim ispred malene drvene kućice usred ličke šume. Pijem topli čaj od sveže (i maloprije ubrane) žalfije i mente. Napravila sam doručak, jutarnju šetnju po šumi i okolnom mestu, pročitala dva poglavlja knjige, slikala, izradila narukvicu od perlica, ćutala, uživala, svesno disala. Sve to, pre podneva. Kada se odmaknete od svih distrakcija i buke (doslovne i figurativne), shvatite da je dan duži i da puno toga stane u 24 sata. Ali krenimo redom u priču o tri dana koja su me promenila.

Želela sam malo tišine

Oduvek sam izbegavala tišinu i nikada nisam mogla da se poistovetim s izjavom kako je s nekim lepo i ćutati. Sve dok nisam otišla u kućicu Zir Zen usred Gorskog kotara, samo kako bih provela tri dana – u tišini. I pod time ne mislim da sam se odlučila na meditacijski zavet ćutanja. Više se radilo o begu od buke koja je konstantno oko mene – neprekidne notifikacije, haos velikog grada i prometa, bezbrojni stimulansi, hrpa informacija i buka sopstvenih misli.

Želela sam malo tišine, da čujem sopstveno disanje, da telo i um u potpunosti prepustim sadašnjem trenutku. Ne onome što je bilo, ni onome što će tek doći. Nego životu sad. Već mi je prvih nekoliko sati mog odmaka od svakodnevice, pokazalo da  zapravo žudim za onim što današnji svet zove slow living, filozofija usporavanja i svesnog bivanja u trenutku.

Bez vode, struje i signala

Za beg sam izabrala montažnu kućicu nadomak Lovinca u Lici. 24 kvadrata apsolutnog mira, bez signala, struje i tekuće vode, okružena drvećem i životinjama. Čim sam kročila u kućicu, čula škripanje podova, hrpu knjiga u ćošku i veliku staklenu stenu s pogledom na šumu, znala sam da sam dobro odabrala.

Prvog dana fokus je bio prvenstveno na spoljašnju tišinu (onu koju je tražila unutrašnja ja treba da pričeka još koji sat). Čim sam odložila ono minimalno stvari koje sam ponela, ugodno sam se smestila na veliki kamen (koji služi kao klupa, odmah pokraj kuće) i počela svesno da primećujem okolinu. Zvuk vetra koji prolazi kroz krošnje, tiho šuškanje malih životinja, detlić i njegovo lupkanje u drvo. U onim trenucima kada se ni to nije čulo, vladala je apsolutna tišina. Bez prometa, bez glasova, bez buke. U ruke sam uzela svoj dnevnik i počela da zapisujem misli: „češće bih trebala da čujem svoje disanje“, „neopterećena sam“, „ovde ti stvarno treba malo za sreću“, „radujem se mraku, jutru bez telefona, čaši vina, razgovorima i trenucima tišine“. Uskoro je došlo vreme da prvi put doživim i mrak ličke šume i povučem se u kućicu, u kojoj je već polako tinjala vatra u kaminu. Pucketanje vatre, dodirivanje lagano grubih drvenih zidova i romantično škripanje toplog poda bili su savršeni nadražaju za usnuti jedan od najmirnijih snova.

Sav spokoj koji sam osetila čim mi se telo smirilo, sam i očekivala, ali prvo buđenje u zabačenoj kući, drugog dana mog detoksa, prošlo je drugačije od očekivanog. Nije mi trebao telefon, ni vesti, ni slike na feedu. Samo tiho i mirno jutro s pogledom na šumu, toplim čajem u ruci i razgovor s partnerom o tome kako smo noćas spavali i šta smo sanjali. Bilo je neverovatno lako navići se na taj osećaj neopterećenosti i smirenosti koji sam imala.  Ono na šta sam odlučila da usmerim pažnju bila je ideja o jednostavnosti življenja, prijatna tišina, svesno razmišljanje o ukusima i mirisima hrane i pića, osluškivanje sopstvenog disanja i život bez sopljnjih distrakcija, uspoređivanja i pritiska stalne dostupnosti.

Na samom kraju ovog iskustva, odnosno trećeg dana mog borakva u Lici, kroz glavu mi je prošla misao: je li ovo neka nova definicija luksuza? Mogućnost da se isključim, okrenem sebi. Osećati se srećno, ispunjeno, čak privilegovano, u prostoru koji nema gotovo ništa od onoga što nam inače „treba“ svaki dan. Razmišljala sam i o vremenu i  tome kako nikada ništa ne stižem, kako mi dan često pobegne – jer ovde sam osetila koliko dan može biti dug. Kad sam zadnje veče legla u krevet (nešto pre devet uveče), razmišljala sam o tome koliko smo stvari uradili i doživeli taj dan, dok mi je u glavi svirala Balaševićeva Poluuspavanka i stihovi svi satovi svemira žure, mi imamo vremena, puna kapa.

Ponovno „uključivanje“

I nakon tri dana isključenosti, prvi tračak anksioznosti nije došao zbog odsutnosti Wi-Fi signala ili zato što me zanimalo šta se događa u svetu ili na poslu. Nisam morala da se navikavam na život bez svega toga, upravo suprotno. Bilo mi je teško da ponovo uzmem telefon u ruke, isključim airplane mode, ponovo se uključim. I to je bio osećaj koji me je uhvatio nespremnu.

Nakon povratka u Zagreb, danima sam zavirivala u dnevnik u koji sam zapisivala tok misli i osećanja, baš zato što sam znala da je to nešto čemu želim da mogu da se vratim. Ako ne drugačije, onda barem kroz zapise. Zapisala sam da “u ova tri dana, nisam otvorila nove portale razmišljanja u glavi, nisam odgovorila na sva pitanja koja imam, ali ipak osećam da me boravak tamo promenio, umirio, naučio da usporim”.

Priznajem da sam očekivala da će mi misli biti dublje, ali to se nije dogodilo. Čak suprotno, bile su jednostavnije i na moju sreću, smirenije, ali istovremeno kreativne i slobodne. Nošena utiskom, ne samo pozitivnih osećanja, već promena u načinu kako radim, koliko se lakše koncentrišem i ismerenije razmišljam par dana nakon povratka, odlučila sam da istražim šta mi se zapravo dogodilo za vreme mog detoksa.

Trening za mozak

Istražujući o temi pažnje, digitalnog detoksa i uopšteno funkcionisanja našeg mozga, našla sam objašnjenje – iako sam se odmakla od svih obaveza i zadatka i povukla u tišinu (da se odmorim), zapravo sam trenirala mozak. Moj život okružen bukom zadataka, notifikacija i konstantnih informacija zapravo je oslabljivao izvršne funkcije mog mozga. Kada konstantno hranimo mozak kratkotrajnim i visoko stimulativnim sadržajem, on kreće da funkcioniše u reaktivnom režimu, što bi laički značilo da ne planira unapred, da ne bira na šta će se orijentisati nego stalno reaguje na sve nadražaje koji dolaze iz okoline. Njegove izvršne funkcije koje obuhvataju kognitivne procese (složeno razmišljanje, planiranje, samoregulaciju), počinju da slabe jer ih ne aktiviramo dovoljno. Objašnjenje? Kognitivna atrofija.

Baš kao i mišići koji slabe kada ih ne koristimo, tako i naš mozak gubi kapacitet za fokus, emocionalnu kontrolu i apstraktno razmišljanje kada ne koristimo prefrontalni kortekst zadužen za izvršno-kognitivne funkcije. Naša mentalna jasnoća slabi jer je hranimo površnim nadražajima i prebrzim menjanjem fokusa razmišljanja.

A šta se dogodi kada priuštite prostor za tišinu? Kada provedete vreme u kojem se svesno vratite sebi, kada dublje razmišljate o stvarima o kojima želite, a ne reagujete na one na koje morate? Mentalna jasnoća i kreativnost jačaju. Ona zaboravljena verzija vas i vašeg prirodnog toka misli, kao i stvaralački način razmišljanja, ponovno se javlja.

Živeti polako

Osim novostečene navike koju pokušavam da praktikujem gotovo svakog dana, a to je prvih i zadnjih sat vremena u danu bez telefona, iz ovog iskustva ću zapamtiti osećaj slobode koji donosi odsutnost pritiska stalne dostupnosti, lepotu isključenosti i unutrašnji mir podstaknut tišinom. Ali i ukus čaja od sveže žalfije i soka od drena, za koji se nadam da će mi poslužiti kao Proustovi madeleine keksi umočeni u čaj.

Ostavljam ovde i jednu snažnu rečenicu (kao podsetnik) na koju sam nabasala čitajući članak o Waltu Whitmanu, u jednom od National Geographic časopisa iz 1994. godine: Take time to notice the world around you. See that the ordinary is extraordinary.

p.s. Sve fotografije korišćene u članku su analogne. Tišina bolje izgleda na filmu.