Zašto ne mogu da prestanem da razmišljam o Demninom viralnom mailu odbijanja iz Balenciage

Do pre samo nekoliko dana, modni svet bio je uveren da je Demnino putovanje sa Balenciagom počelo 2015. godine, kada je imenovan za kreativnog direktora ove modne kuće. Međutim, u stvarnosti, njegov odnos sa pomenutim brendom započeo je još 2007, kada je mladi dizajner iz Gruzije, tada svež diplomac antverpenske Kraljevske akademije likovne umetnosti, pokušao da dobije praksu u ovoj luksuznoj modnoj kući. Prijavio se za mušku modu, otišao na razgovor – i dobio odgovor: „Ne, nismo zainteresovani“. Čuveni mejl odbijenice, uvećan i odštampan, danas je prva stvar koju vidite u izložbenom prostoru njegove aktuelne retrospektivne Balenciaga by Demna u Parizu. „Morao sam da pretražim svoj stari Hotmail da ga nađem,“ ispričao je za Vogue kroz smeh. „Srećom sam odbijen“, srećom? „Naravno! Jer bi moj profesionalni put bio potpuno drugačiji da su me tada primili“.

Ovih dana ne prestajem da razmišljam o tom, sad već viralnom, rejection emailu. Nisam sigurna da bi vam ijedna osoba iz modne, i tako hermetički zatvorene, industrije rekla da ima drugačiju priču, osim ako u taj krug nije ušla zahvaljujući svom društvenom ili bračnom statusu, te privilegije nasledila po automatizmu (što je takođe čest slučaj). No, ukoliko vam sudbinom određeno mesto rođenja ili porodično stablo ne odgovara zadatim kriterijumima, trnovit je put neizbežan – ma koliki talenat posedovali. Nikada se nisam sasvim oprostila od devojčice koja je svom nekada omiljenom modnom magazinu slala pisma, a na internship razgovor došla pravo sa železničke stanice, u roze mantiliću i sa pudla loknama. Zbog rejection emaila, prestajala je i jesti, i piti, i kupovati magazin (koliko drame je dovoljno drame), ali nije odustala sve dok nije uspela (tačnije, uspela je tek onda kada je odustala).

Photo: Courtesy of Balenciaga

Demna je osam godina kasnije, nakon prakse u Maison Margieli i Louis Vuittonu, te uspeha sa Vetementsom, postao naslednik Nicolasa Ghesquièrea na mestu kreativnog direktora Balenciage. Međutim, on svakako nije jedini dizajner koji je ostvario svoju viziju nakon prvog, prividnog, neuspeha. Jonathan Anderson, koji je nedavno debitovao za Dior, odbijen je pri pokušaju da upiše modni dizajn na Central Saint Martinsu. Te 2007. godine nisu ga razmatrali čak ni za osnovni „foundation“ kurs, jer je, kako kaže, za njih bio irski autsajder, čiji portfolio ne odgovara očekivanjima prestižne škole. Osećaj da nije deo modnog establishmenta umnogom je uticao na njegov kreativni identitet – dizajnera koji „ne pripada sistemu“. Već 2008. pokrenuo je svoj brend JW Anderson, a pet godina kasnije postao kreativni direktor Loewe-a, brenda koji je postao poligon za njegove avangardne, ekscentrične i nadrealne ideje.

Photo: Gorunway.com

Na samom početku karijere, Virgil Abloh je radio kao intern u Fendiju, ali nije dobijao pravu priliku niti priznanje. Godinama mu je modna elita zatvarala vrata. Ipak, njegov vizuelni jezik, razvijen kroz Off-White i saradnje s Kanye Westom, doveo ga je do pozicije kreativnog direktora muške mode u Louis Vuittonu – što je bio istorijski trenutak za čitavu industriju. Ne mogu a da ne pomenem i Simona Portea Jacquemusa čiji se gotovo čitav narativ brenda odnosi na ponosno isticanje provincijskog porekla i radničke porodice, bez zaleđine i modnih poznanstava, što je ujedno i razlog zbog kog je dugo bio nevidljiv u elitističkom pariskom modnom svetu. Iako danas ima radnju u mondenoj Avenue Montagne, rame uz rame sa Guccijem, Diorom, Pradom i drugim luksuznim kućama, a revije održava u čuvenom Château de Versailles, njegova ga prošlost drži čvrsto uzemljenim (još uvek i nezavisnim dizajnerom) – pozivajući sve, bez obzira ko su i odakle su, da bez zaziranja zakorače u njegov svet.

Photo: Stephane Feugère / Courtesy of Jacquemus

U istu košaricu volim smestiti i društveno egalitarne dizajnere poput Pierpaolo Picciolija koji nikada nije podlegao zavodljivim uticajima modnog sveta. Dok je radio za Valentino (a sada od Demne preuzima palicu za Balenciagu), živeo je u rodnom Netunu i svakodnevno putovao vozom do svog ateljea u Rimu, živeći kao sav normalan svet uprkos globalnom uspehu. „Ako nisi u ivory toweru, možeš slobodnije da sanjaš“, rekao je jednom prilikom za Vogue. Njegova je inkluzivnost bila potpuni opozit Garavanijevoj ekskluzivnosti koja je tako snažno prigrlila sve povlastice slave i bogatstva, ovekovečene u iconic Lagerfeld – Garavani dijalogu: Compared to us the rest are making rags.

Zašto su dizajneri poput Pierpaola važni? Zato što mogu imati veliki uticaj na to da sutra ne dobijete rejection email uzrokovan spoljnim faktorima – ako zaista vredite. Oni ruše zidove koji modu razdvajaju od stvarnog života, čineći je dostižnijom, dostupnijom i stvarnijom. A onda to više nema uticaj samo na modnu industriju, već i na društvo u celini.

Photo: Getty Images

I za kraj, teško mi je da ne ostavim poruku u Louise Hey stilu, jer istinski verujem da se sve u životu dešava u pravom trenutku, ne onda kada bismo mi to želeli nego onda kada smo za to spremni. Oni koji su me pre više od decenije odbili, danas su mi najveća podrška, srećom, jer u onim godinama, od silne želje i u utrobi predugo nošenog sna, zasigurno bih u ovoj industriji varljivih vrednosti izgorela (hvala im). Kolo sreće se okreće, a tu vrtoglavost, nepredvidivost i spektakularnost konačnih ishoda u modnom svetu, ispišite poput manifesta o neodustajanju – čak i onda kada su sve šanse protiv vas.