Više od 30 godina nakon prve nominacije, Demi Moore je osvojila Zlatni globus za najbolju glumicu

Koja je poenta bioskopa? Često zagovaramo moć velikog platna, ali volela bih da govorim o kolektivnom iskustvu. To je takođe jedan od slojeva horor žanra, koji zapravo ima smisla tek kada se deli sa drugim ljudima. Sigurno ne bih gledala, čula, ni doživela The Substance, novi film Coralie Fargeat, na isti način da sam ga gledala sama. Film je prikazan u maju 2024. na Filmskom festivalu u Cannesu i mnogo sam od njega očekivala, jer me režiserka već uveliko osvojila svojim filmom Revenge. Izašla sam iz bioskopa potresena više nego ikad, skoro sam se onesvestila više puta, ali istovremeno blaženog, halucinirajućeg osećaja, posebno zato jer sam prošla kroz takvu avanturu u prepunom bioskopu. To je iskustvo koje su podelili i mnogi drugi, što danas svedoči i trijumf Demi Moore, nagrađene na Zlatnim globusima za svoju briljantnu izvedbu.

The Substance

Ko se boji takmičenja?

Ovo je možda poveznica koja spaja mnoge filmove u zvaničnoj konkurenciji na Filmskom festivalu u Cannesu 2024. Na polovini festivala prikazivali su se Coppolin Megalopolis, Kinds of Kindness, Audiardov Emilia Pérez, i sada, Fargeatinin The Substance. To je zapravo program koji odražava ambiciju Thierryja Frémauxa, glavnog delegata Festivala. „Toliko je tužno što se u takmičarskom delu programa prikazuju samo filmovi za širu publiku i što Festival nije više zainteresovan za prave autorske filmove“, uzdahnuo je švedski kritičar između dve projekcije. Mislim da se nikada nisam toliko slagala sa nekim jer zamišljam da je granica između autorskog bioskopa i takozvanog mainstream bioskopa mnogo poroznija nego što bi neko mogao da pomisli – verovati suprotnom čini mi se kao vrlo tužna vizija, užasno pesimistična za budućnost bioskopa.

Dakle, kao što je Furiosa predstavljena van konkurencije prošlog maja, The Substance uspeva da izvede ovaj poduhvat dvostrukog karaktera: istovremeno je filmski monstrum, stvoren za prepune bioskopske dvorane, ali i autorov dragulj (ili ovde, autorkin), prepun referenci. Pre gledanja The Substance, mislim na Carrie Briana de Palme, ali i na Eraserhead Davida Lyncha. Jer u ovoj užasnoj epici, koja ne okleva da pređe u komediju, režiserka Coralie Fargeat uspeva da izvede podvig da me dirne, ponajviše zahvaljujući liku koji glumi Demi Moore, koji je istovremeno nadmoćan i patetičan, u kompoziciji koja kao da je direktno inspirisana njenim vlastitim životom.

The Substance

Demi Moore na vrhu

Sa filmom Revenge, svojim prvim filmom iz 2017. godine, Coralie Fargeat već je dokazala da zna da orkestrira izvrstan feministički horor film, koji je i preteran; u svojim bojama, likovima i priči. U tom smislu, Sue koju igra Margaret Qualley veoma podseća na Jennifer koju je odigrala Matilda Lutz u svom prvom dugometražnom filmu, posebno zbog modnih izbora, odeće i količine ružičastih tonova u njenom izgledu. Mislim da je to ono što mi se sviđa kod Fargeatinih ženskih likova: ta gotovo neukrotiva hiperženstvenost, koja preuzima sve kodove muškog pogleda u kinematografiji, kako bi ih bolje dislocirala. Rezultat su nova dela sa političkim pričama, kao što je bio Revenge, i kao što je sada The Substance, sa Demi Moore kakvu još nismo videli.

U filmu The Substance, Demi Moore tumači Elisabeth Sparkle, stariju glumicu čiji uspeh polako curi iz njenih ruku, što je simbolički prikazano i sa promenama na njenoj zvezdi na poznatoj „Walk of Fame“ u Los Angelesu (uključujući odvratan proliveni kečap, koji najavljuje hektolitre krvi, koje će uslediti). Od samih početnih trenutaka možemo da naslutimo: Coralie Fargeat nije tu da snima suptilne filmove. Revenge jedva da je bio takav, The Substance to sigurno više nije. Međutim, ovo je jedan od najzavodljivijih elemenata njenih filmova; koji gledaoce ščepa za grlo, a zatim ih pusti.

The Substance je previše, previše zvuka i slike. Preintenzivan je, previše nasilan, previše zastrašujući. I mi želimo više. Jedini trenuci predaha koje režiserka daje svojoj publici su oni intimni trenuci Elisabeth Sparkle, kada je sama sa sobom, kada je proždire visceralna mržnja prema samoj sebi. Kako film napreduje, a ona se potpuno predaje iskustvu The Substance, Elisabeth rađa „poboljšanu“ verziju sebe, u liku Margaret Qualley. Glumica tada postaje senka povučena u tamu svog luksuznog stana, duh sa uznemirujućim izgledom i pogledom punim težine.

Njena izvanredna i maestralna gluma bila je ključni faktor koji je Demi Moore doneo zasluženi Zlatni Globus. S obzirom na snagu i dubinu njene izvedbe, sada ostaje pitanje hoće li ta uspešna karijera na velikom ekranu rezultirati i nominacijom za prestižnu nagradu Oscar, što ćemo tek saznati u nadolazećim mesecima.

The Substance