Razgovarali smo sa fotografkinjom koja je 27 godina beležila kako joj roditelji mašu sa kućnog praga

Deanna Dikeman zavolela je fotografiju zahvaljujući svom tati. Uvek je sa sobom nosio fotoaparat i beležio trenutke sa porodičnih rođendana, praznika i odmora. Prvu Kodak Brownie Bullet kameru (koju i dalje čuva) poklonio joj je kako bi zajedno fotografisali. To nije bio samo hobi, već njihov ritualni trenutak bliskosti i tišine. Zato ne čudi što je jedan od njenih najvažnijih projekata, Leaving and Waving, posvećen upravo njima – njenim roditeljima. Tokom 27 godina beležila je kako joj mašu sa prilaza svaki put kada bi odlazila. Ono što je započelo kao jednostavan gest, s vremenom je postalo snažan simbol ljubavi, rutine i neizbežnih promena. Kroz ove, mahom, crno-bele fotografije, Dikeman hvata male, duboko ljudske trenutke, pozivajući nas da razmislimo o emocionalnoj težini svakodnevice. Lako je povezati se sa ljubavlju obojenom tugom koju ovi snimci prizivaju jer su teme porodičnih veza, protoka vremena i straha od propuštanja – univerzalne. Fotografije se mogu činiti ponavljajućima, često prikazuju roditelje u sličnim pozama, ali ima i varijacija. Uvek ćete se naći kako tražite suptilne promene u izrazima lica, pokušavajući da se kroz Dikemaninu prošlost vratite u vlastitu, ispunjenu osećanjima nostalgije i sentimentalnosti. U intimnom razgovoru tokom postavljanja izložbe Leaving and Waving za Sarajevo Photography Festival koji traje od 9. do 15. juna, fotografkinja Deanne Dikeman osvrće se na ovaj dugoročni projekat koji dokumentuje svu težinu oproštaja i objašnjava zašto, u eri veštačke inteligencije, ostaje posvećena nezamenjivoj ljudskoj prisutnosti iza kamere.

A: Duboko me je dirnuo Vaš rad – podsetio me je na trenutak kada sam prvi put shvatio da moji roditelji neće zauvek biti tu. Od tada se pripremam na taj gubitak. Vaš fotografski serijal delovao je kao svojevrsno olakšanje. Iako je smrt neizbežna, koja je bila Vaša prava namera sa ovim projektom?

D: Fotografisanje mi je pomoglo da kažem ‘Zbogom’… Isprva je to bio način da odem, da jednostavno snimim fotografiju zbog same fotografije. Svaki put kad bih odlazila, mama bi zaplakala. A šta ako je to poslednja njihova fotografija? Nikad ne znaš…

A: Razumem. Možete li nam reći zašto ste odabrali crno-beli film, odnosno taj medij? Ljudi obično pokušavaju da zapamte svoje voljene u stvarnoj, recimo hromatskoj, sceni.

D: Crvena kuća je bila iza. Naša kuća je crvena i činilo se da dominira fotografijom… Zato sam odabrala crno-belu…

Mom and Dad wave to me. My reflection in side mirror.

A: Suština Vašeg rada, koja naglašava priču, rekao bih da je tranzicija. Rekli ste da ste započeli svoj ciklus bez posebne namere, kao ćerka. Kada ste postali svesni fotografske suštine svog rada i kada ste shvatili važnost svoje uloge kao fotografkinje u ovom projektu?

D: Negde na sredini knjige. (Deanna pokušava da pronađe fotografiju koju je snimila, a koja ju je osvestila o važnosti njenog fotografskog rada, i stavlja otvorenu stranicu knjige ispred kamere.) To je bio trenutak kada sam se zapitala: „Šta ako je to poslednja fotografija…“

A: Kada ste odlučili da pokažete ciklus svojim roditeljima? Jeste li uopšte ikada pokazali svoj foto-ciklus roditeljima pre nego što su preminuli?

D: Da. Leta 2009. Pre nego što je moj otac umro. U julu ili avgustu sam im pokazala prvi prototip knjige, a moj otac je preminuo u septembru. Želela sam da ostabem povezana sa njima kroz taj projekat… Svaka fotografija je samo jedan oproštaj, ali kad se slože u niz, stvara se priča od 17 godina… „Nema više fotografija“ – rekla je moja mama, samo jednom nakon što je tata umro. „Ali ja želim da nastavim da fotografišem, mama.“ I dopustila mi je.

A: Šta Vas je navelo da nastavite da fotografišete? Kao deca, zar nam nije suđeno da pratimo želje roditelja? Jeste li ikada osećali potrebu da odvojite svoju ulogu fotografkinje od uloge ćerke u ovom projektu?

D: Bila sam, ili ćerka ili fotografkinja. Bilo mi je važnije da budem dobra ćerka, pa ako je trebalo, odložila bih kameru. Bilo je mnogo puta da sam bila prisutna, a nisam snimila fotografiju. Postojala je granica koju nisam želela da pređem. Nisam bila foto-reporterka. Bila sam ćerka.

A: Vaš otac je prvi umro. Zatim vidimo vašu majku na nekim od tih fotografija kako sama stoji ispred Vaše kuće i maše. Kada ste se odlučili da konačno završite taj proces?

D: Pretpostavljam da sam mogla da završim seriju sa smrću svog oca, ali kraj priče bio bi kada bi moja majka umrla.

A: Kakav je bio Vaš pristup? Jeste li pri svakoj poseti snimili samo jednu fotografiju ili više njih? Jesu li u knjigu ušle samo odabrane fotografije? I kako je ta metoda uticala na Vašu ulogu fotografkinje, s obzirom na to da ste kao ćerka možda želeli da zabeležite što više?

D: Ponekad sam kreirala i više fotografija na isti dan. Bilo je i drugih ljudi. Fotografisala sam i svoju porodicu unutar kuće. Moj izdavač je odlučio da izostavi druge ljude, na primer mog ujaka koji se ponekad pojavljivao na fotografijama. Rekla je: „Ostavimo to samo na tebi, tvojim roditeljima i sinu…“. Datum dana kada je fotografija snimljena prikazan je kao broj stranice u knjizi.

A: Vaš rad prikazuje ciklus života iz perspektive ćerke i fotografkinje. Jeste li ikada razmišljali o tome da promijenite fokus – na primer, da dokumentujete svog sina kao što mnogi roditelji rade sa svojom decom? Da li bi to mogao da postane novi ciklus za Vas, nastavljajući isti vizualni pristup, ali iz druge uloge – sada kao roditelja?

D: To je sjajno pitanje. Hm… Pa, sada fotografišem svog sina kad odlazi. Vraćajući se svojim namerama: moja namera je bila da fotografišem običnost. Rođena sam u centralnom delu SAD-a, koji se često smatra dosadnim. Ljudi misle da su SAD samo New York City, Chicago, Los Angeles ili Miami. Ali ja se sa tim nisam slagala. Htela sam sebi da postavim izazov – šta bih trebala da pokažem kao obična osoba u centralnom delu SAD-a? Moji roditelji ne rade ništa posebno, nisu bogati, srednja su klasa. Kad sam počela, videla sam mnoge fotografe iz SAD-a koji su se izazivali putujući po zemlji i prikazujući ekstreme – Los Angeles, NYC i slično; kao da to čini njihov rad važnijim. Oni ne gledaju Iowu. Htela sam da vidim mogu li ja to da pokažem. To je bio moj izazov kao fotografkinje. Oni su mi bili važni, iako nisu bili važni svetu.

Počela sam da se bavim fotografijom kao hobijem. Kad sam počela, mislila sam da moraš imati nešto izvanredno za videti. Htela sam da opišem zanimljivost u običnim stvarima. To me je ohrabrilo kao fotografkinju da kažem: „Mogu da budem umetnica i mogu da fotografišem sopstveni život“. Nisam studirala umetnost u školi.

Deanna Dikeman

A: Kad govorimo o prikazivanju nečega što ti je dobro poznato, možete li nam reći koliki je izazov bio prikazati nešto što stvarno jako dobro poznajete? Zar to ne pruža određenu udobnost ili sigurnost fotografu? Ili je to jednostavno Vaš talenat?

D: Meni je bilo lakše i prijatnije da se vraćam svojim roditeljima, jer mogu da pokažem suštinu onoga što vrlo dobro poznajem. A mnogi fotografi rade suprotno – putuju Amerikom kako bi otkrili i prikazali sliku nepoznatog. Ne bih rekla da je to talenat, već bih rekla da je to za mene izazov.

A: Kada je reč o sećanju i vašoj dvostrukoj ulozi, vraćate li se knjizi kao ćerka koja traži utehu, ili više volite one privatne, mentalne slike – sećanja koja postoje samo u Vašem umu? Šta vam donosi više mira – fotografije koje ste snimili ili uspomene koje niste zabeležili? I da li Vam je kamera pomogla da stvorite emocionalnu distancu dok ste portretisali one koje volite?

D: Spomenula sam vam svog ujaka koji nas je često posećivao i postoji mnogo fotografija na kojima je i on, dok večeramo ili provodimo Božić zajedno. Mislim da mi fotografije pomažu da se prisetim aktivnosti, odnosno onoga što smo radili zajedno. Ne gledam knjigu kako bih se setila svojih roditelja. Na primer, krajem maja obeležavamo Dan sećanja i uvek smo ga zajedno slavili – sećam se kako smo išli na groblje, gde smo ostavljali cveće na grobovima rodbine. Uvek bismo poneli kafu i keks, i nakon tog kratkog odlaska na groblje, sedeli bismo u autu. I tada bih ih fotografisala. Ali, iako smo stavljali cveće na grobove, ja se i dalje sećam keksa – iako nema nijedne fotografije keksa. Tako da bih rekla da sećanja pomažu u oživljavanju tih aktivnosti.

A: Moje poslednje pitanje odnosi se na nove tehnologije. Jeste li ikada razmišljali o tome da koristite veštačku inteligenciju kako biste rekreirali trenutke sa roditeljima koje nikada niste fotografisali – možda u sopstvenom vizualnom stilu? Može li veštačka inteligencija da posluži kao neka vrsta „sekundarne kamere“ za vas?

D: Hmm… Ne… Ja sam fotografkinja. Ne mogu da zamislim da veštačka inteligencija može da mi da bilo šta, to za mene nema nikakvo značenje.

A: Jeste li ikada pokušali da unesete neke naredbe u ChatGPT, čisto da vidite kakav bi bio rezultat? Jeste li bili znatiželjni?

D: Unela sam AI naredbu „starica maše na odlasku“, ali te slike nemaju nikakvo značenje jer su to nečije tuđe slike. Ne želim da rekreiram fotografije. Kada neko gleda moje fotografije, fascinira me kako ih one podsete na njihove roditelje. Oni tada kreću na sopstveno putovanje, ne na moje. Ja sam njima ta veštačka inteligencija. Hoće li imati isti osećaj gledajući AI slike? Šta ljudi osećaju kad gledaju moje fotografije? Oni osećaju sopstvenu tugu. Jer moje fotografije su ljudske.

Deanne Dikeman