Šta me je o životu naučio David Lynch?

Wild at Heart je bio prvi film Davida Lyncha koji sam pogledala. Nekako sam zaobišla Twin Peaks. Pogledala sam ga sa zakašnjenjem od bar pet godina, a puštao se u jednom od bioskopa koji više ne postoje u Zagrebu. Ne znam kako se desilo da se pušta u tom malom bioskopu u centru grada, ali plakat je bio toliko hipnotišući privlačan da sam, kao kada se odlučim da čitam knjigu zbog dizajna korice, zureći u njega zbrajala vannastavne obaveze i kalkulisala kada sam slobodna uveče kako bih mogla da ga pogledam. Odvukla sam i najbolju prijateljicu sa sobom. „Ona će ceniti tu estetiku, taj zmijski print kožnog sakoa koji je tako nonšalantno nosio Nicolas Cage i denver blue boju Cadillaca koji je virio iza njega“, pomislila sam. U to doba smo gledale, čitale i slušale sve što je emitovalo snažne dezene, jarke boje i što zbunjujuće i iznenađujuće priče. Mislim da smo koji dan pre odlaska u bioskop pogledale True Romance i prema vizualnom utisku plakata očekivala sam takav, nekakav film. Intenzivan, pun nasilja, ljubavi, strasti, svakako povišenih emocija.

Kako sam se prevarila. Ova crna komedija i romantičan krimić me je potpuno uvukla u svet Davida Lyncha. Naravno da sam odmah htela da pročitam i knjigu po kojoj je film snimljen, ali nikada nisam (Wild at Heart: The Story of Sailor and Lula, autora Barryja Gifforda). Malo mi je žao sada, mislim da bih tada bolje razumela zašto je Lynch nakon čitanja odlučio da napiše i režira film, umesto da ga samo producira, kako je originalno dogovoreno. Taj njegov poriv da se u potpunosti unese u stvari bio je fascinantan, i jako inspirativan, kad bolje razmislim.

Fast forward nekih dvadesetak i kusur godina kasnije, nakon pogledanog svakog kadra koji je snimio, odbrojavala sam dane do tog, 22. maja 2017. godine, jer tada dolazi prva epizoda Twin Peaks: Return. Ništa nije moglo da me ometa, nije bilo te obaveze, izlaska, ičega što bi me sprečilo da svaki ponedeljak, do kraja leta hipnotizovano provodim veče ispred ekrana. Vratio se Twin Peaks! David Lynch me svojim pristupom kreiranju tih nadrealnih svetova definitivno naučio prvenstveno strpljenju i mirnoći. Koliko puta sam sebe uhvatila da nisam razumela šta gledam, ali bilo je predivno u svoj svojoj bizarnosti! Isprva frustracija, nekako je vrlo brzo prerasla u osećaj mirnoće, sigurnosti i poverenja, vere u nešto veće i značajnije od… Pa od života. Koliko god to preterano ili patetično zvučalo. On je stvarao nove svetove, njegove kreacije su nosile oba značenje te reči; ono svetovno, ali i ono više, božanstveno. Verovala sam mu da ću shvatiti, da će me naučiti novim istinama. I to je stvarno tako bilo. Epizoda bi se završila, ja bih ostala sa upitnikom iznad glave, ali bih se vraćala i pregledavala scene, pokušavala da dokučim te reči sa titla na ekranu, ali bez žurbe i nervoze, već detaljno čitajući ih, maltene slovo po slovo, polako, sa razumevanjem, kao dete koje tek počinje da uči u školi. Učila sam – da razumem.

David Lynch je u svako svoje delo upleo i deo sebe, svoje svesti i svoje meditacije. Za meditaciju isprva svi vezujemo smirenje i prodiranje u samog sebe. Lynch, kao pasionirani praktikant meditacije i yoge, pokazao je da i u najjačim vriskovima, distorziranim zvukovima, uznemirujućim slikama i izobličenim bićima možemo prepoznati tu apstraktnu ravnotežu. Ako se samo malo primirimo, pričekamo i – zaronimo. U svojoj knjizi Catching the Big Fish je slikovito opisao kako postići taj nivo svesti, ovo je citat kojem se svako malo vraćam (priznajem, neko vreme mi je bio i screensaver laptopa).

„Ideas are like fish. If you want to catch little fish, you can stay in the shallow water. But if you want to catch the big fish, you’ve got to go deeper. Down deep, the fish are more powerful and more pure. They’re huge and abstract. And they’re beautiful. Everything, anything that is a thing, comes up from the deepest level. Modern physics calls that level the Unified Field. The more your consciousness – your awareness – is expanded, the deeper you go toward this source, and the bigger fish you can catch.“

Nisam još ulovila svoju veliku ribu. Ne znam hoću li ikada. Ali znam da, upravo zbog njegovih reči i njegovih filmova i serija, imam sada mnogo više strpljenja i razumevanja, pogotovo za nepoznato. Pokazao mi je da se taj metaforički zaron u duboke vode i lov velike ribe povezuje sa samom svešću. I hvala mu na tome.