S Davidom Hockneyem o izložbama, inspiraciji i pristupu slikarstvu

„Kralj je bio ovde prošlog ponedeljka“, kaže mi David Hockney kada sam ga nedavno posetila kroz Zoom u njegovoj londonskoj kući u kojoj se nalazi i njegov studio. „Razgovarali smo sat vremena, a sutradan, kada je davao odlikovanje dami Tracey Emin, rekao joj je da je bio u mom studiju. Ne znam šta je ona mislila o tome.“ Ovaj 87-godišnji umetnik izgleda kao što je oduvek izgledao, pomalo starije, ali živahno i stilizovano kao i uvek. Njegove karakteristične crne naočare sa velikim okvirom sada su jarkožute. Kosa mu je tanka i bela. Nosio je tirkizni džemper, crno-belu kravatu sa dezenom šahovnice, i jedno od devet šarenih odela koje mu je napravio omiljeni krojač u Kanu – to je isto odelo koje nosi kada slika, i isto ono koje nosi u svom najnovijem autoportretu. 

Dok razgovaramo, sedi za pretrpanim stolom u svojoj dnevnoj sobi, ispred crvene zavese od velura koja ide od poda do plafona. Tess, voljeni jazavičar njega i njegovog partnera Jean-Pierrea (JP) Gonçalvesa de Lime, laje negde u kući. Pitam ga o dugmićima na reveru „End Bossiness Soon“. „Hteo sam da stavim ‘End Bossiness Now’, ali onda sam pomislio da je to samo po sebi previše bossy. Sada ima puno bossy ljudi, više nego što je bilo ranije.” Pali cigaretu, pomalo prkosno, i povuče dim. Rubovi njegovog odela ukrašeni su slikama cigara. „Pušim sve”, kaže on kada ga pitam da li puši i cigare. „Živeo sam dovoljno dugo. Profesionalni sam umetnik već 70 godina, a upravo ću imati najveću izložbu koju sam ikada imao.” Izložba o kojoj govori otvara se 9. aprila u Fondaciji Louis Vuitton u Parizu. Gotovo 400 dela – slika, crteža, grafika i scenografija – preuzeće celu zgradu koju je dizajnirao Frank Gehry u Bulonjskoj šumi. „To je najveća izložba koju su ikada imali”, govori mi Gehry kada sam ga pozvala telefonom u Los Anđelesu. „Jedva čekam da idem da je vidim, jer on ne postavlja samo slike. On zaista preuzima zgradu. Ima hrabrosti da to uradi.” 

FULL BLOOM, David Hockney, 27. mart 2020, br. 1, 2020, iPad slika štampana na papiru.

„David ovo smatra najvažnijom izložbom u svojoj karijeri”, kaže istoričar umetnosti Norman Rosenthal, koji kurira izložbu. „On je, u najboljem smislu te reči, vrlo običan. On samo komunicira sam sa sobom. I govoreći sebi i sa sobom on govori svima. Privlači ljude, a pritom nikada ne kompromituje svoju viziju sveta.” Ovaj projekat je ličan i za predsednika i izvršnog direktora LVMH, Bernarda Arnaulta. „Kao obožavalac Hockneyjevog rada od njegovih najranijih dana”, kaže, „izuzetno sam srećan što će Fondacija Louis Vuitton predstaviti ovu istorijsku izložbu. Ne samo što će izložba biti izuzetna po svojoj veličini, već će, uz Hockneyjevo direktno učešće u svakom aspektu, pružiti jedinstven uvid u njegov kreativni univerzum i otkriti izuzetnu evoluciju njegovog umetničkog stvaralaštva tokom poslednje tri četvrtine veka.” 

Istoričar umetnosti i šef savremenih programa u muzeju Louvre Donatien Grau piše u katalogu izložbe (koji je objavio Thames & Hudson): „David je jedan od najvećih crtača koji danas rade, sa veštinama sličnim onima koje su imali Degas ili Picasso.” Hockney je dva puta naslikao Graua. „Možete da vidite stvari kojima je opčinjen: pre svega bojama”, priseća se Grau. „Učinio je tamnoplavu boju mog sakoa oštrijom, crnu boju pantalona tamnijom. Tačke na mom šalu – sve ih je naslikao, jednu po jednu, a na stolici gotovo da možete da prepoznate svaki prut ratana.”

Stolica u Hocknijevom studiju u Kensingtonu je prilično mala, neobično šarena presvučena fotelja, i svi njegovi subjekti iz londonskih portreta dobro je poznaju. Hockney je živeo i radio u mnogim različitim mestima širom sveta – Londonu, Los Anđelesu, Parizu, Jorkširu, Normandiji – ali poslednjih nekoliko godina vratio se u London. Njegovo zdravlje je krhko, ali njegov um je i dalje oštar kao i uvek, i svaki dan stvara nove radove u svom studiju. Ne može da prestane. Kada nije u studiju, voli da provodi vreme sa svojim starim prijateljima i da ide na izložbe – dva puta je video izložbu Van Goga u Nacionalnoj galeriji – kao i na balet i operu. Mnogo čita, nove umetničke monografije i kataloge, a voli i biografije – nedavno je čitao biografiju Christophera Isherwooda koju je napisala Katherine Bucknell.

May Blossom on the Roman Road, 2009, ulje na osam platana. Courtesy of David Hockney. Photo: Richard Schmidt.

Mnogi od njegovih novih radova biće dodati izložbi u Parizu: dve vrlo velike slike, jedna inspirisana Edvardom Munchom, a druga Williamom Blakeom; novi autoportret (naslikao ih je više od 100); portret jedne od dve medicinske sestre koje su sada neprestano sa njim. On slika iz invalidskih kolica, a u dobrim danima može da slika i po dva sata. On i njegov tim – JP; medicinske sestre, Lewis i Sonia; kuvar Albert Clark (sin Ossiea Clarka i Celia Birtwell, koji su bili oslikani na čuvenoj Hockneyevoj slici „Mr and Mrs Clark and Percy”), koji mu svake nedelje sprema obroke; njegov tehnički asistent, Jonathan – svi nose iste dugmiće na reveru („End Bossiness Soon”). Hockneyjev lični moto, koji nema napismeno, ali ga se pridržava svaki dan, je – voleti život. Juče je započeo novi portret – to je portret Marca Livingstonea, istoričara umetnosti i dugogodišnjeg prijatelja. 

Postavljam mu pitanje koje postavljam svakom umetniku o kojem pišem: Postoji li neki umetnik ili neko ko vas izaziva i prema kome se merite – kao Picasso i Braque ili Rauschenberg i Johns? „Pa, mislim da je uvek bio Picasso taj kojem sam težio”, kaže polako.

Nisam Picasso, ali Picasso je radio toliko stvari. Njegov katalog raisonné ima 34 toma, zar ne?

Četvrti od petoro dece, David Hockney je rođen 1937. godine u Bredfordu, industrijskom gradu u Jorkširu u Engleskoj. Otac mu je bio računovođa koji je bio pacifista tokom Drugog svetskog rata, a majka domaćica i strogi vegetarijanac. Hockney je odlično crtao, i kada je imao 11 godina, odlučio je da postane slikar, „ali značenje reči umetnik mi tada nije bilo jasno”, napisao je u svojoj autobiografiji „David Hockney by David Hockney”. Dok je bio student na Royal College of Art, ofarbao je svoju tamnu kosu u plavičastu nijansu, zamenio naočare National Health Service velikim, okruglim, crnim naočarima i počeo da nosi šarena i upadljiva odela. I sam je postao umetničko delo, ime koje je postalo prepoznatljivo ljudima koji nikada nisu videli njegove slike. „On je odmah prepoznatljiv”, kaže John (Kas) Kasmin, trgovac umetninama koji je bio na tragu novim talentima i priredio Hockneyju njegovu prvu samostalnu izložbu 1963. godine. Kasmin je video Hockneyjeve radove dok je bio student na Royal Collegeu, i kupio njegov rad Doll Boy (koji se sada nalazi u kolekciji Hamburger Kunsthalle) za 40 funti. „Kao i Andy Warhol, on je više od celebrityja”, nastavlja Kasmin. „Nije mogao da uđe u londonski taksi, a da vozač ne zna ko je. David je dugo bio smatran jednim od najbolje obučenih ljudi u Evropi. On je jedina osoba koju znam koja može da nosi žute Crocs sandale u Vestminsterskoj opatiji.”

Play within a Play within a Play and Me with a Cigarette, 2024–25, akril na platnu s kolažom. Courtesy of David Hockney.

Kada je Kasmin 1963. godine otvorio sopstvenu galeriju, Hockney je bio njegov jedini figurativni umetnik. „David je uvek bio onaj koji odskače u mojoj galeriji”, kaže mi Kasmin. Ipak, uspevao je da proda Hockneyjeve radove. „Do trenutka kada sam napustio Royal College, postao sam neka vrsta bogatog studenta”, piše Hockney u svojoj autobiografiji. Bio je dovoljno imućan da 1963. godine provede neko vreme u Njujorku, a zatim sledeće godine ode u Los Anđeles, gde će provoditi deo vremena tokom šezdesetih i kasnije. Slike koje je radio u Los Anđelesu, od kojih su mnoge prikazivale mladiće u bazenima ili pod tuševima, učvrstile su njegov status velikog umetnika. Hockney je napustio kišnu Englesku zbog sunčane Kalifornije i koristio akrilne boje umesto uljanih, što je nedavno istakao umetnik John Currin. „Ulje je kao meso, podatno meso. Ulje je dodirivanje”, kaže Currin.

Akril je gledanje. To je sunce koje se presijava na vodi, delimično prisutno, a delimično nestvarno.

Istovremeno, Hockney je radio upečatljive dvostruke portrete, poput onog svojih prijatelja Christophera Isherwooda i Dona Bachardyja. („Lica su najzanimljivije stvari koje vidimo”, jednom je rekao.) Hockney je otvoreno priznao da je gej dok je još bio student na Royal Collegeu. Bio je došljak koji je oblikovao izgled i osećaj Los Anđelesa jednako neizbrisivo kao i Ed Ruscha, još jedan došljak, poreklom iz Oklahome. „David reaguje na popularnu kulturu, što sam i ja radio”, kaže mi Ruscha. „Ali on ima potpuno drugačiji pristup stvaranju slika. On je neverovatan umetnik zbog raznolikosti načina na koje pristupa i stvara slike. Pretraživao bi Los Anđeles u potrazi za idejama, a one bi se na specifične načine odrazile u njegovom radu.”

Bigger Trees near Warter or/ou Peinture sur le Motif pour le Nouvel Age Post-Photographique, 2007, ulje na 50 platana. Courtesy of David Hockney. Photo: Prudence Cuming Associates, Tate, UK.

Hockneyjev rad se neprestano menja. Njegov scenografski i kostimografski dizajn za opere i pozorište, uključujući „The Rake’s Progress”, „The Magic Flute” i „Parade”, zaokupljali su ga tokom 1970-ih i 1980-ih, kao i njegova upotreba fotografije kao alata u kombinaciji sa slikarstvom. Do kasnih 1980-ih, njegovi radovi postali su mnogo veći i izražajniji, sa hrabrim i iznenađujućim bojama. Radio je ogromne, panoramske pejzaže, od kojih je najspektakularniji „A Bigger Grand Canyon” (1998), dug skoro 7,5 metara i sastavljen od 60 zasebnih platna spojenih u jednu celinu.

Hockney nastavlja da slika pejzaže, portrete i mrtve prirode sa cvećem, ali uvek na nove načine. Od 2010. godine napravio je hiljade slika i crteža na iPhoneu i iPadu. „Posmatrajući svet sa nemirnom radoznalošću i koristeći boju da istraži njegove vizuelne kvalitete, čini se da slikanju pristupa sa radosnim stanjem neznanja”, kaže mi umetnik Cy Gavin. „Dok drugi vide samo travu, Hockney vidi maslačke, detelinu, rogoz, divlji luk, ljubičice i sve ostalo što čini travnjak. Baš kao što postoji razlika između biti živ i zaista živeti, postoji i razlika između imati vid i zaista videti.” Godine 2023, za inauguracionu izložbu, Hockney je ispunio londonski četvorospratni umetnički prostor Lightroom snimcima svojih skica, pozorišnih dizajna, vitraža koji je napravio za Vestminstersku opatiju i još mnogo toga. 

Hockney ostaje relevantan mnogim umetnicima, mladim i starim. „Uvek imam na umu vizuelnu jasnoću Davida Hockneyja kada moram da pojednostavim sliku ili crtež”, kaže britanska slikarka Celia Paul. „Divim se Hockneyju, kao i Holbeinu, jer obojica prenose suštinsku istinu bez slikarskog lutanja.”

Kada je umetnica Elizabeth Peyton prvi put pogledala film „A Bigger Splash” iz 1974. godine, to je za nju bilo pravo otkrovenje. „Kod umetnika poput Hockneyja ne radi se o tome da li vam se sviđa ili ne sviđa”, kaže ona. „Njegova nepokolebljiva komunikacija sa svetom o onome što vidi je neosporna. On ima način hvatanja sličnosti koji je potpun, stvoren u hitrom potezu donoseći toliko izraza karaktera ljudi, pejzaža, svetla. Kao Monet sa svojim plastovima sena, postoje stvari iz našeg vremena koje nam je Hockney pokazao kako ih da vidimo.” David Hockney je odličan posmatrač. 

Skoro je 7.30 uveče, a božićne lampice koje su kod njega upaljene cele godine svetle u njegovoj bašti. „Apsurdan je ovo svet, zar ne?”, kaže, paleći još jednu cigaretu. „I izgleda da postaje sve apsurdniji.”