Pogledali smo najbolji dokumentarac godine

Angela Patton je direktorka neprofitne organizacije Girls For A Change, čija je misija da pripremi crne devojke za svet i svet za crne devojke. Sa sedištem u Richmondu, Virginiji, ona se već 25 godina bori za sistemske i kulturne promene na nacionalnom nivou. Njen TED govor pregledan je više od milion puta, a njena koautorska knjiga, Finding Her Voice, pomogla je hiljadama crnih devojaka da se snađu i napreduju u različitim okruženjima.

Dokumentarac Daughters, čiju režiju  potpisuje sama Angela, premijerno je prikazan i osvojio je nagradu favorita publike na Sundance Film Festivalu 2024., pre deset dana je stigao i na Netflix. Angela je iskusna govornica, aktivistkinja zajednice i beskompromisna zagovornica slušanja briljantnih ideja crnih devojaka o tome kako da se njihovi životi i zajednice učine pravednijim i lepšim i kako to ostvariti. I bez obzira na to što film nije njen prvi medij komunikacije, ono što je ona uspela da napravi sa filmom, malo kome pođe za rukom.

Dokumentarac Daughters već danima okupira Internet, forume, kritike, drži najviše pozicije top lista gledanosti i popularnosti, a Tomatometer mu je na 100%. Zašto je baš ovaj dokumentarni film, u moru drugih podjednako odličnih filmova, toliko cenjen i popularan? Prvo; film obrađuje kontroverznu temu odnosa oca i ćerke, s time da su očevi zatvorenici, drugo; budi nadu u dobro u svetu, treće; opravdava je i potkrepljuje dokazima i argumentima. Angel svojim programom omogućuje stvaranje trenutaka i odnose u okruženju u kojem se očevi i ćerke osećaju kao da su voljeni i povezani. NjenDaddy Daughter Dances pokazali su se kao nešto što je ljudima očajnički potrebno, neizbežno i presudno. Kako je sama izjavila, kada je pisala odgovornima u zatvor molbu za sprovođenje takvog projekta, dobila je brzi i moćan pozitivan odgovor: Niko nikada nije tražio nešto tako snažno kao što je ovo, u ovom trenutku.

Film prikazuje i pokazuje kako bi ljudi inače trebalo da se ponašaju u društvu. I iako ovde gledamo i govorimo o zatvorenicima, obrasci ponašanja su nažalost, slični ili isti, bilo da se radi o muškarcu na slobodi, ili onom u zatvoru. Kako bi se kvalifikovali za program, očevi moraju da završe desetonedeljni program za jačanje i razvijanje svojih očinskih veština, šta znači deljenje nekih bolnih iskustava, žaljenja i strahova. Jedan muškarac rekao je da je prvi put da bio u okruženju u kojem muškarci govore o osećanjima. Mislim da sa tim većina muškaraca može da se poistoveti. Iako film primarno prati devojčice, nekako su mi ovi trenuci i rečenice koje su muškarci izgovarali odekivale i nakon što su izgovorene. Radi se o istinitim, potresnim, životnim trenucima, trenucima o kojima većina društva nikada ne razmišlja, trenucima koji kao da ne postoje. Ali oni su tu, prisutni, potresni, i ironično, za neke ne trebamo da posetimo zatvorenike da bismo ih osvestili.

Zašto su muškarci, očevi, u zatvoru? To je pitanje na koje gledaoci ne dobijaju odgovor. Zapravo se skoro pa uopšte ne postavlja. Jer to nije važno. Važna je transformacija čoveka i odnosa. Oni ne beže od odgovornosti i svoje kazne. Samim tim to da oni služe kaznu, mi, gledaoci, treba da prihvatimo kao neutralnu činjenicu. Ovde se radi o očinstvu, o devojčicama i njihovim životima, o tome kako će snalaziti kroz život sa očinskom figurom u svom životu. I kako im je ovaj program omogućio da barem početak. U filmu gledamo kako se očevi presvlače iz svojih narandžastih zatvorskih odora u sakoe i kravate, naizgled jednostavna radnja, ovde je transformativna i izuzetno snažna. A onda postaje još značajnija kad vidimo kako neki od očeva podučavaju druge kako da vežu kravatu, veštinu koju povezujemo sa trenutcima bliskog zbližavanja između oca i sina, zatim sa prilikama poput mature, sastanaka i intervjua za kancelarijske poslove koje ovi muškarci nikada nisu imali. Neizmerno je dirljivo videti muškarce sa boutonnierama na reverima, a onda, kad započnu tužni oproštaji, svaki od njih daje cveće ćerkama kao simbol svoje posvećenosti i ljubavi.

Film pokazuje koliko ovi muškarci vole svoje ćerke i program im daje priliku da im pokažu kako da ih vole. Film pokazuje dozu ljudskosti na najvišem nivou empatije i saosećanja. Kako osećaj bespomoćnosti i beznađa zameniti ljubavlju i ponosom. Jer ovima ćerkama trebaju njihovi očeve u životima, a ta osnovna potreba pak sprečava očeve da se okliznu i vrate u svet kriminala. Izuzetno je dirljivo i impresivno gledati kako jedan od očeva izjavljuje da od kada je bio tinejdžer nije bio van zatvora duže od šest meseci, sve dok nije video koliko je važan svojoj ćerki. U trenutku snimanja filma van zatvora je cele četiri godine i odlučan je u svojoj nameri.

Ovaj dokumentarac je dokaz da se dobro isplati, da se vraća nazad, da edukacija ima smisla, da je rehabilitacija moguća i ono najvažnije – da ljubav pobeđuje. Ne čudi da je proglašen najboljim dokumentarcem godine. Ponekad nam treba stvaran dokaz da dobro i ljubav pobeđuju sve, a Daughters to jeste.