Dante Buu otkriva kako je ući u "kožu" najvećih umetnica regije

Prošlo je sada već dve pune godine od prošlog, 59. izdanja Venecijanskog bijenala na kojem je, u kustoskoj koncepciji Natalije Vujošević, izlagao crnogorski umetnik Dante Buu. Tada, u Veneciji, njegov je rad Dante Buu Embroidery uzrokovao reakcije, rušio predrasude i ako postoji osoba u umetničkom svetu koja do tada nije čula za njega, sada je definitivno više nema. Fast forward dve godine, pre manje od mesec dana, izveo je sjajan live performans Il y a longtemps que je t’aime, jamais je ne t’oublierai (Toliko dugo sam te volio, da te nikada neću zaboraviti) u Bangkoku, na Bangkok Art Biennaleu 2024. gde je izvodio dugotrajni ručni vez koji utelovljuje teme ljubavi, gubitka, nade i čežnje.

Dante izvodi performans u kojem intuitivno spaja nit za niti, stvarajući polja boja koja se pretvaraju u savitljive osećaje, odražavajući njegovu duboku povezanost i nepokolebljivu želju za pomirenjem sa svojom domovinom. Dante Buu definitivno nije više lokalno ili regionalno umetničko ime, već svojim radom nadilazi sve granice pa i one geografske.

Dante Buu, Il y a longtemps que je t’aime, jamais je ne t’oublierai (2024–), Performans: 10 dana, 8 sati dnevno, Bangkok Art Biennale 2024, Photo: Seni Chunhacha(2024–)

Upravo zbog njegove širine shvatanja umetnosti i ostalih ljudskih delovanja odlučila sam da ga bolje upoznam (a ne samo da posmatram radove i da ih interpretiram) i njegova nadolazeća izložba u Ljubljani je bila idealan povod. Ali ko je Dante Buu? Dante Buu je umetnik performansa i storyteller koji prepliće autobiografsko sa pričama drugih. Danteova umetnička praksa, fluidna i razigrana kroz različite medije (a prolazi ih sve: od veza do videoinstalacije!) duboko je ukorenjena u neispričanim pričama o odnosima, ljubavi i otporu. Baš poput njegovih habitusa; gradića Rožaje u Crnoj Gori odakle dolazi i Berlina u kojem živi, Danteova umetnost, njegov život i on sam spojevi su različitosti, naizgled potpuno nespojivog. Tako je i i ovaj moj razgovor sa njim pokazatelj koliko ovaj umetnik razume i oseća svet današnjice i sve one nelogičnosti stvarnosti koja nas okružuje.

Dante je naime, za izložbu Tri srca i pet guja u Muzeju savremene umetnosti Metelkova u Ljubljani kreirao posebnu samostalnu izložbu, u sklopu izložbe kolekcije Muzeja How to Go On?, u delu gde izlažu Marina Abramović, Vlasta Delimar, Alla Georgieva, Katalin Ladik, Natalia LL, Maja Bajević, Jenny Holzer, Sanja Iveković, Zofia Kulik, Goranka Matić i Milica Tomić. Od svake umetnice Dante nanovo izvodi po jedan performans iz njihovog opusa, a ako nemaju perfromanse, on radi performanse u odnosu na njihov rad. Kao poslednji, dvanaesti performans, umjetnica Anita Wach će izvesti njegov performans kao svojevrsan pandan prethodno izvedenim radovima. Da parafraziram; Dante ulazi u kožu drugih umetnica. Opet ruši predrasude i pomera granice.

Mi nikada nismo bili…, 2017; Photo: Wolfgang Woessner

Dante Buu & the Unknown Artist: PIGS NEED LOVE TOO, 2017., Fotodokumentacija javne intervencije u Melku, Austriji.

“Ja sam blizanac, škorpija, riba”, odmah se u razgovoru Dante opisuje, čak i definiše. Koga zabavlja ili interesuje horoskop verovatno će na ovu kombinaciju uzdahnuti, jer očigledno se ovde radi o senzibilitetu na entu! Razgovor odmah kreće u smeru komentarisanja stvarnosti i količine gluposti i zadrtosti koja nas okružuje. On to verovatno, između nas dvoje, sigurno najbolje i najviše oseća. Ipak je “jedan od prvih umetnika muslimanskog porekla koji je javno istupio kao gay na Balkanu”, kako je sam rekao u jednom intervjuu pred to Venecijansko bijenale pre dve godine. Dante, sentimentalan kakav jeste,  sa dozom delusional optimizma, kako ga on sam naziva, u razgovoru skreće pažnju na ponašanje čoveka, napominjući da je to ono jedino što kontrolišemo i sa čime možemo da utičemo na stvari. “Moj najveći strah u životu jeste da postanem ratni profiter”, govori. Nisam mogla a da se na zapitam: šta bi jedan umetnik trebao da uradi kako bi postao ratni profiter? Iste sekunde sam dobila odgovor: “Ja ne mogu sebe da zamislim da zarađujem na tuđoj muci. Tanka je linija između pričanja priče o bolu i traumi odakle dolazite, što može biti katarzično, i između “naručenog”, reprodukcije vas kako drugi žele da budete. ” Oduvek je bio u nezavidnoj poziciji; muško, feminiziran, gay, musliman i umetnik.

Ova, naša, sredina bila mu je u nedostatku bolje reči – izazov. Ali nazovimo to ispravno – trauma. Zato mu je važna empatija prema svim bićima; slabijima, ranjivima, životinjama. “Stalno sam bio isključivan i maltretiran u društvu, ali zahvalan sam svojim roditeljima koji su mi sačuvali život svojom podrškom”, govori detaljnije opisujući svoju društvenu pozadinu: “Neki roditelji su branili svojoj deci da se druže sa mnom. Meni je, na primer, od detinjstva, dandanas najdraža – Lambada.” Suknja iz videospota za pesmu Lambada Danteu je predmet obožavanja. Kada je spominje, zapravo priča o njoj, počinjem da je percipiram kao neku relikviju: “Čak sam je našao tu, u Berlinu. Ljudi ovde ostavljaju garderobu po ulici za druge da je nađu i odnesu. Tako sam i ja našao svoju, Lambadu.” Koliko on oseća te duboke i prožimajuće osećaje prema predmetima, simbolima slobode, ljubavi i prihvatanja, toliko je i aktivan kada treba reagovati na nepravdu. Zbog nekih svojih političkih, a zapravo čisto ljudskih, poteza, neko vreme nakon Venecije nije izlagao u svojoj domovini. Taj društveni i politički ringišpil utiče na svakoga, a kamoli ne na blizanca, škorpiju i ribu. “Vrlo sam tužan, ali i blagosloven”, ispravlja se u istoj rečenici i nastavlja: “Na svom putu upoznajem divne ljude, ljude koji mi daju nadu i veru u njih. Možda zvučim kao teški idealist, ali mislim da treba da se brinemo jedni o drugima.”

Photo: Lekuona

Prelazimo na izložbu. Jedanaest velikih umetnica, jedanaest umetničkih gromada, a čije će radove ovaj blizanca, škorpija i riba reinterpretirati. Sa nekima je odmah dogovorio saradnju, od nekih još čeka odgovore, a za neke publiku čeka posebno objašnjenje, što je isto, zapravo, deo rada. Ta nova postava zbirke na prvom spratu Metelkove uključuje dela umetnica koja su grupisana oko dve široke teme: sa jedne strane, patrijarhat, telo i mediji, a sa druge, ideologija i rat. Dante sa svojim radom u ovu priču unosi nove dimenzije; svaki dan je drugi performans i poslednji dan se izvodi Danteov performans, naravno Dante, dosledan kakav jeste, taj rad je namenio nekom drugome. Rad izvodi umjetnica. “Jako mi je zanimljivo da oslobodim rad od sebe”, uz malu pauzu objašnjava: “Ja sam naučio da onog trenutka kada se umetnički rad izloži, kada se izvede, on više nije moj, tj. umetnikov. Rad tada postaje ničiji i svačiji. On ima svoj život. Na primer, Marina Abramović…”, nastavlja objašnjavati na konkretnom primeru: “Napravila je veliku stvar kada je ukazala na reperformans.”

Dante Buu je umetnik koji će ne samo reinterpretirati poznate radove važnih umetnica, već će im dati novi život, i to onaj iza kojeg stoji potpis umetnika koji je prešao put od Rožaja do Berlina, od feminiziranog do muškobanjastog, od saosećanja do prihvatanja, ili kako je sam jednom poentirao sa izjavom umetnika: You do not have to be good. Ja bih samo dodala, posebno nakon razgovora sa Danteom, jer mi se taj (njegov) izbor nameće skoro pa sam od sebe – But you can choose to.